Čovek koji me je sačekao u sarajevskom kafiću treba da bude nova Borina Koštana. Tanan, filigranske građe, u crnoj tunici, crnim uzanim pantalonama i kratkim crnim čizmama, gracioznih pokreta. On je pevač i kompozitor sevdaha, zvezda u usponu. Gusta crna kosa skupljena u visoku punđu nije u kontrastu s negovanom crnom bradom jer ih osvetljavaju oči, krupne i izražajne, boje lešnika, piše Newsweek.
Malo diskretnog crnila i belila na kapcima, kao što bi uradila žena. Malo odlučnosti u plaćanju računa, kao što bi uradio muškarac. Jer on je i jedno i drugo.
Božo Vrećo igraće Koštanu makar se "vascijeli svijet vazda prevrnuo". Tako će se završiti priča koja potresa beogradsko-sarajevske pozorišne i druge krugove. Božo, muškarac i žena u istom telu, baš kao što je i Koštana čarolijom svoje pesme zavela Mitketa, osvojio je sevdahom reditelja Kokana Mladenovića do te mere da zamenu neće da mu traži, jedino pozorište može da se menja.Da li je nezamislivo da transrodna osoba glumi ženski lik srpskog klasika, tek će se videti, ali sva je prilika da hoće.
„Kokan se zainteresovao kada me je čuo na koncertu u ‘Kolarcu’. Dogodilo se spontano, kako i treba da bude. Prepoznao je u meni Koštanu. Vidjeo je da ne pripadam nikome. Koštana i ja ne pripadamo nikome. Samo slobodi“, kaže mi Božo.
Kao i u drugim razgovorima, pominje Pazolinija, koji je u onima koji mu donose kafu prepoznavao glumce za svoje filmove.
„Ne znam ko će biti Mitke, niti ko će igrati ostale uloge. Ali mnogo se radujem. Mislim da je neću igrati s bradom. Ispratiću idejnu viziju predstave svakako. Moja Koštana biće revolucionarnija, drugačija, modernija. Možda donese nešto novo.“
SEVDAH SE MOŽE SAMO OTPLAKATI
Od svih glumica koje su igrale ovaj lik, Vreću se najviše sviđa Selma Karlovac. Voleo bi da ga našminkaju tako da podseća na Selmu. A kad je o samoj Koštani reč, najviše ga dira što i ona celog života luta i traži sebe kroz pesmu, kao i on, Božo.
„Ko zna gdje ću biti sutra. Ko zna da li ću ikada stupiti u neki bračni odnos. Kod mene je sve neizvjesno. I da ostanem sam, biću sretan jer je to moj izbor. Koštana nije mogla da bira, ali da je mogla, izabrala bi drugačiju sudbinu. Ona je veliko dijete, ona sanja, kroz to sanjarenje vide se tuga i samoća. Ne pronalazi ono što joj je bilo zapisano. Nije to mogla da sačeka, nešto je preduhitrilo“, opisuje Božo svoje viđenje Borine lepe Cigančice. Kaže da osnovna radnja predstave ostaje, ali bi voleo da kraj bude drugačiji. „Neka ostane barem neka nada“, kaže.
Majka i sestre došle su na koncert, a sutradan ih je prošetao gradom.
Videle su kako mu ljudi prilaze i koliko ga vole. „Majka ništa ne govori. Ona to otplače. Sestre su drugačije. Sretne su jer znaju da sam ja sretan.“ Znači mu što zarađuje sve više, tako da mnogo izdvaja i šalje porodici. „To mi je oduvijek bilo prvo“, kaže.
Na sarajevskom filmskom festivalu učestvovao je sa tri filma. Jedan govori o Srebrenici i za njega je Vrećo uradio autorsku pesmu „Osman“. Drugi je radio u saradnji sa bosansko-hercegovačkim reperom Frenkijem, gde je premijerno izveo svoju pesmu „Sahtijan“, što u prevodu znači sanduk za devojačko ruho pre udaje, njen miraz. Treći film, koji govori o svakodnevici, za hajlajt ima Božov solo koncert i pesmu „Kiša bi pala“. Sve pesme naći će se na albumu, koji je u pripremi. Biće i zanimljivih dueta, saradnje sa Vasilom Hadžimanovim i ostalima sa kojima pregovara.
Ipak, najveću pomamu izazvala je njegova crno-žuta haljina na crvenom tepihu koju će, nekoliko dana nakon našeg razgovora, prodati za hiljadu maraka i novac dati na poklon Zemaljskom muzeju i Hagadi u Sarajevu.
Ekstravagantni autfit toliko je razbesneo njegove mrzitelje da su na društvenim mrežama popljuvali i njegovu pesmu, i glas, i sevdah, i porodicu. Božo je žutu suknju ironično nazvao „izvikanom i neoprostivom“, a pljuvačima poručio: „Opet ste izgubili! Neka vas je sram!“
Meni je, u razgovoru, ovako opisao: „Haljina je kombinacija eko-gume u gornjem dijelu. Donji dio je sličan najlonu, zapravo gumirani poliester, koji je pomalo krut, ali ima fantastičnu geometrijsku formu, vizuelni izraz koji paše uz mene. Volim crno jer je mistično i seksepilno. Mistično sa muške, derviške strane, a suptilno i seksepilno sa ženske.“
MOJE LJUBAVI SU PLATONSKE
Tako smo neizbežno došli do priče šta je u njemu dominantno od oba pola.
„Volim što je moje tijelo tanko i filigransko, uživam u tome. Sa mamine, crnogorske strane, volim tu podignutu kosu i crninu, koja je ista i kod bosanskih žena koje prijeđu u treću dob. Sve su vitke, tanke i stamene. S druge strane, muški pol vidi se kroz ovu bradu koja je ukras muškog lica, i dugu kosu koja je simbol snage i moći. Ne želim da se odreknem nijednog u sebi. Moj mozak je ženski, razmišljam kao žena. One su mudrije, čvršće u odlukama, imaju jaču intuiciju, bolje podnose bol i samoću.
Muškarac u meni je suptilan, ali i odlučan, disciplinovan, karakteran i brižan. Ma kako moje tijelo izgledalo krhko, muškarac u meni je veoma jak i može mnogo da ponese na svojim plećima. Ne znam kako bih živjeo da nemam ta oba sebi, bila bi praznina. Ovako je sve punije, jedno drugo dopunjuje“, smeje se i odmahuje rukom. Kod njega su sve kockice složene.
Bosni, oblikovana kroz otomansku imperiju i gradski uticaj u melodiji, stanje sevdaha svojstveno je celom Balkanu. Čak su i pesme sefarda u njega utkane, kao i vizantijsko polifono pevanje, koje sevdahu daje spiritualnost. „Najbolje je biti autentičan i originalan i baviti se onim što je naše“, razmišlja. „Ne treba da se bavimo tuđom muzikom.“
Kad na proleće Božo Vrećo bude objavio autobiografiju, sigurno će biti izdavački hit. Do tada, saznajem da ima 31 godinu, rođen je u Foči i završio je studije arheologije, kojom se nikada nije bavio, ako ne računamo istraživanje starih sevdalinki. Diplomski rad bio mu je o stećcima, odakle i poznavanje bosanske kulture i prošlosti. Ima majku i dve starije sestre.
Majka mu je Crnogorka, otac Hercegovac. Bez oca je ostao sa pet godina. Sa majčine strane ima mnogo zamonašenih, živih i danas. Radeći porodični rodoslov, saznao je da su Vreće u davnini kao trgovci vrećama došli brodom do Dubrovnika.
Odatle im prezime Vreća, koje se kasnije pretvorilo u Vrećo. Ne izgovara se se kao „sreća“, već sa dugouzlaznim akcentom, kao „sveća“.
Za svoje detinjstvo kaže da je bilo lepo, uz veliku ljubav majke i sestara. Ratne godine proveli su kao i svi, teško, seleći se iz Foče u razna mesta i natrag, nagledali se svega. Ipak, to ih je očvrslo, veli, jer su bili bačeni u iskušenja i morali da prežive sve tegobno. Postali su jači, ne izgubivši srčanost, toplinu, emocije. „Hvala bogu, nismo se pretvorili u kamenje“, kaže setno.
LEGENDA O ALADŽI
„Bio sam dječak koji mašta, oblači ono što želi, ima snove i vjeruje u njih. Mama je šila i oblačila me kako sam želio. Nije lako odrastati u maloj sredini. Želio sam više. Mama je voljela Kseniju
Cicvarić i Himza Polovinu, uz njih sam odrastao, propjevao. Sevdah je bio spasonosna nit mog života. Došao mi je u trenutku kad sam se lomio ne samo šta sam, muškarac ili žena, već i gdje pripadam i šta mi je misija. Kad sam slušao pjevače sevdaha, u stomaku sam imao osjećaj leptira, ko god da je pjevao. Spoznao sam da ću doći u Sarajevo i ostati tu. Vjerovao sam. Molio se“, priča Božo.
„Osjetio sam mnogo zla u vrijeme odrastanja, u osnovnoj i srednjoj školi. Tek sa 25-26 godina shvatio sam što želim biti i gdje. I to je dar od Boga, da znate svoj put. Neki umru i nikad ga ne nađu. Nekada me sve povređivalo. Nazivali su me pogrdnim imenima, zbog moje garderobe, ponašanja, glasa, gestikulacije, bilo čega. Ima mnogo zla u ljudima, ali ne tražim odgovor zašto ih iritiram. Sada me ništa ne dotiče. Okružujem se ljudima koji me vole. I vi dobro znate da koliko god bilo lošega, ovaj svijet počiva na dobrim ljudima. Dok je dobrih ljudi, ja se ne bojim.“
Posle jedne neprospavane noći, Božo je spakovao kofere i došao u Sarajevo. U jednom koferu bila je odeća, a u drugom -fotografije. Ali kakve!
„Malo ljudi zna da gdje god putujem, skupljam fotografije sa kraja prošlog vijeka koje su pripadale nekom drugom, tuđe fotografije. Pronalazim ih u antikvarnicama. Tražim u njima neku vezu sa mnom, osjetim je. One mi daju impuls za stvaranje pjesama, kao da su mi suđene. Nedavno sam u Ljubljani našao sliku djevojčice koja toliko liči na mene kao da je moja. Kada sam je vidio, plakao sam i plakao. To je neko unutrašnje čulo. Pratim sve što se dešava oko mene, ne oglušujem se. Sve što nam dolazi stiže nam kao glas“.
U Sarajevu je Božo počeo da peva sa bendom Halka, napravili su zajednički album, koji je osvojio ljude, a onda je uradio i svoj a kapela projekat „Moj sevdah“. Nazirao se veliki uspeh, pogotovo pesmama „Aladža“ i „Lejlija“.
Znam da je Aladža bila džamija u Foči, koju su srpske snage srušile do temelja 1992, „šarena džamija“ pod zaštitom Uneska, koja će biti obnovljena. U video-spotu za ovu pesmu Vrećo u raznobojnim haljinama pleše na vrhu provalije, okružen planinama, i peva a kapela:
„Čuješ li ezane sa mog srca rane, meleci (anđeli) kad krenu pjevat pjesmu njenu. Aladža, ptica iz pepela što se opet rađa...“ Pitam ga kako je pesma nastala. „Aladža je reakcija na moje odrastanje. Rastao sam pored te džamije i sjećam se priče o njoj. Na tom je mjestu majka prepoznala sina Hasana posle njegovog povratka u rodni kraj. Poznala ga je posle 15-20 godina, po mladežu. I tu je ispustila dušu. U čast i uspomenu na nju Hasan je na tom mjestu podigao Aladžu. Aladža je hram majci“, naveo je.
Cicvarić i Himza Polovinu, uz njih sam odrastao, propjevao. Sevdah je bio spasonosna nit mog života. Došao mi je u trenutku kad sam se lomio ne samo šta sam, muškarac ili žena, već i gdje pripadam i šta mi je misija. Kad sam slušao pjevače sevdaha, u stomaku sam imao osjećaj leptira, ko god da je pjevao. Spoznao sam da ću doći u Sarajevo i ostati tu. Vjerovao sam. Molio se“, priča Božo.
ŽUTA SUKNJA PRODATA ZA HILJADU MARAKA
Velika mu je čast što je njegov avgustovski koncert rasprodat četiri dana ranije. „ I to u Sarajevu, gradu u kome živim, i koje je podijeljeno između ljubavi prema meni i napada onih koji ne pronalaze sebe, isfrustriranih i ljubomornih. Ograđujem se od svega negativnog. Ja širim ljubav i prihvatam je, a to ljudi osjete“, komentariše Božo uspeh koji je dugo čekao. Uspeh ga nije uzoholio. „Samo me očvrsao. Ne dam da me niko omalovažava i mijenja. Nepromjenjiv sam. Imam svoj stav, viziju, idem ka tome i ne osvrćem se.“
MISTIČNI HOBI Gde god putuje, Božo skuplja antikvarne fotografije nepoznatih ljudi. One mu daju impuls za stvaranje pesama, kao da su mu suđene
Božo Vrećo imao je jednu veliku ljubav. „Nije se sretno završila“, priča, „ali me je uzdigla i digla iz pepela“. Kaže da je uvek zaljubljen, i u žene i muškarce. „Moje ljubavi su platonske. Samo tako. Kad nekog volim, to mu i kažem. Volim da ljudi koje volim znaju da ih volim. Nisam od onih koji misle da ne treba izjavljivati ljubav jer se onda taj ili ta pogorde. Ljubav oplemenjuje, treba je priznati i dijeliti.“
Od svih žena na svetu najviše mu se dopada Marija Kalas. „Tigrica! Bila je elegantna, mudra. Volim impulsivne žene, one koje svu emociju izbacuju iz sebe. Ne volim povučene i tihe. Od muškaraca fascinantan mi je Rudolf Valentino. Bio je snažan, ali je znao da se prerušava i da jednim delom bude i žena. U spotu za ‘Lejliju’ malo sam se dotakao te mistične Valentinove atmosfere“, kaže, verovatno misleći na romantične scene u snegu, gde dugokosi model Josip Tabak, kao anđeo Azrail, nosi na rukama mrtvu Lejliju, odnosno Božu Vreću, koju na „dalek put, faslidžanom (bosiljkom) okupanu, momci s obje strane, s dlana na dlan odnose“.
Božo koristi samo muške parfeme, ostao je veran „dioru“ i „šanelu“. Ništa ne bi radio na sebi, ali ako mu u kasnijim godinama nešto bude smetalo, uradiće neku korekciju. Ako ne, stariće prirodno, poput žena iz svoje porodice. Sebi trenutno ugađa obiljem garderobe, koje ima previše za stan od 40 kvadrata u kome živi. Odeću bira isključivo po lepoti, ne mora da bude firmirana. Najradije kupi platno i ode krojačici, po starinski. Piše stihove i autobiografiju, pomalo slika, kuva, pogotovo pite. Sam razvija jufke, uz pesmu i goste. Kaže da se mirisi hleba i pite slažu sa sevdalinkom.
EZANI UVEK NEDOSTAJU
Primećujem da buduća Koštana ima ostatke kane na prstima. On slavi i Božiće i Vaskrse, a svake godine za Bajram stavlja nokte i vrhove prstiju u kanu, tradicionalno. „Uvijek mi je falio ezan. Gdje god da budem, a ne čujem ga, fali mi. Sarajevo je moja najveća spona sa ezanom, Ramazanom i Bajramom. Sa prijateljima podijelim tu emociju i ljepotu.“
Razmišljam kako biće poput njega može imati neprijatelje i zamišljam šta je morao da preživi u sredini gde je rastao da bi došao dovde.
„Pljuju me ljudi koji nisu slobodni. Ljubomorni su i na moju slobodu i na talenat. Na takvih sto ljudi uvijek će biti tristo onih koji me obožavaju. Ovo je najbolji trenutak mog života. Moja vizija slobode je javna i otvorena, tako drugačija i inspirativna. Na kraju krajeva, rijetki je žive.“ Ovim rečima završavamo druženje, fotkamo se za uspomenu, zagrlimo se i poljubimo. Kiša je stala, a stati ne može, videću kasnije dok rominja po tendama restorana „Tavoli“, blizu hotela „Bosnija“, gde ću i ja u pet ujutru ustati sa ezanom.
Opet se setim Almodovara i rečenice iz filma „Sve o mojoj majci“, koju nikako da zaboravim: „Pravi ste samo onda ako ostvarite svoje snove“.
Eh, sevdaha!
Na portalu Newsweek.rs pogledajte još:
Šon Koneri je napunio 85 godina. Evo šta niste znali o ovom velikom glumcu (Foto, Video)
Znaćemo gde su rupe: Google razvija sistem za praćenje kvaliteta puta
Servirali voće na golim ženama: Australijski bar izazvao gnev javnosti (VIDEO)
Bez ovih stvari nekada nismo mogli, a danas su istorija
Otkivamo kojih 10 žena koje je promenilo svet (FOTO)