Te 1990. se 29. novembra još slavio kao Dan Republike. Slavili su ga i policajci. Često se događalo da popiju koju čašicu više, a tada i budnost opada.
Znao je to Milan Šerbula, šef policije u Dvoru, pa je pre ponoći došao u stanicu. Kad je prošla ponoć, uzeo je ključ službenog auta, sišao na parking pa s kolegom Zecom, kriminalističkim tehničarom, krenuo u obilazak.
Najviše ga je brinuo put kojim se ulazi iz Bosanskog Novog. Zaustavio je auto na mestu sa kojeg može da nadgleda taj pravac.
Sve je izgledalo mirno i tiho, a policajci su zaustavljali i kontrolisali svako vozilo. U jednom trenutku opazio je da iz pravca Bosanskog Novog dolazi jedno vozilo.
Zaustavili su to vozilo, obavili su kontrolu i pustili ga da nastavi vožnju. Očekivao je da će to vozilo krenuti prema Zagrebu. Da je tako bilo, nikome ništa i Milan ne bi pokazao nikakav interes za njega. Dok je prolazio pored njega, video je da je reč o Land Roveru ojačanom sa svih strana zavarenim cevima. Ali automobil je tada krenuo prema selu Hrtić.
"Krenuo sam za njim i pratio ga na pristojnoj udaljenosti. Radiovezom sam pozvao još dve patrole da prate mene. Ja sam mu svojim vozilom prišao tako da sam mu zatvorio put. Vrata terenca su se otvorila. Izašao je muškarac u maskirnoj unifromi, za koga ću posle saznati da je Arkan."
Kako je jakna bila raskopčana, Šerbula je uočio da muškarac ispod svakog pazuha ima po jedan pištolj. Čuo je da je neko viknuo: “Pali!”
Posle je saznao da je to doviknuo muškarac kojeg su zvali “Crkvenjak”. Verovatno je mislio da Arkan puca na Milana. Sa mesta gde je Arkan stajao mogao je videti da ga je zagradio policijski automobil i da je Milan Šerbula, iako je bio u civilu, policajac.
Mogao je videti da su se iza njega zaustavila još dva policijska automobila. Procenio je da nema šansi pa nije ni pokušavao dotaknuti svoj pištolj, nego je mirno spojio ruke i pružio ih prema Šerbuli, u položaj kad se kriminalac predaje policajcu.
Milan Šerbula mu nije mogao staviti svoje lisice na ruke jer je držao pištolj, ali lisice na ruke mu je stavio kriminalistički tehničar Zec. Policajac je odahnuo kad je čuo da su lisice škljocnule. Tada je znao da je gotovo. Koliko se seća, u terencu je bilo mnogo oružja, automatskih pušaka, bombi, čak i jedan ruski mitraljez. U njemu su bila četiri mladića. Jedan od njih je rekao da je stopirao i da su ga povezli.
Priveli su ih u stanicu Dvor. Proradili su telefoni. Kad je video kako se neki ponašaju, znao je da mu ne može biti dobro
"Tek u mojoj stanici saznao sam koga smo uhapsili i bilo mi je drago da nam je baš on pao u ruke. Do tada sam malo znao o Arkanu. Ali sam posle saznao da je on puno veća zver nego što sam ja tada mislio. Skupilo se tu mnogo šefova i specijalaca iz Lučkog. Nešto su se došaptavali, dogovarali, kao da ga se boje. Meni je to bilo smešno. Što ga se bojite, pomislio sam."
Posle je saznao da je taj “Crkvenjak” trebalo da obavi sastanak s njegovim policajcima, Srbima, kako bi ih nagovorio da pređu na njihovu stranu, da otkažu poslušnost Hrvatskoj. Arkan i društvo našli su se u Zagrebu. Usledilo je suđenje, pa zatvor.
Nije prošlo puno, a on se pojavio u Beogradu.
Nakon Arkana, Milanu nije baš bilo ugodno u Dvoru. Preko Une su navalili mnogi, uglavnom Srbi, koji kao da su ga proganjali. Kad je video kako se neki ponašaju, znao je da mu u Dvoru ne može biti dobro. Lagano je postajao neprijatelj u svom gradu. Za jedne je bio ustaša, za druge izdajnik, a za treće ko zna šta.
"Učinilo mi se da su mi oni koji su me ispitivali najviše zamerili što sam, kao Srbin, bio lojalan hrvatskoj državi. Sve se oko toga vrtelo, ali nisu spominjali Arkanovo ime", prisetio se Milan.
(Express.hr)