U nastojanju da zaustave „opadanje američke moći“ te da i 21. kao i prethodni bude „američki vek“, SAD su pokrenule seriju džumbusa na raznim kotama globalizovanog sveta. Ako već ne mogu da spreče pad vlastite moći, Sjedinjene Države su izgleda odlučile da sve ostale učine još nemoćnijim i tako zadrže prednost jedine supersile. Klasični državni udari i vojne intervencije obogaćeni su najpre tzv. nenasilnim revolucijama, a sada evo i seobama naroda.
Baš sam se pitao kakav li je bio smisao arapskog proljeća u Egiptu, u kojem je na kraju priče ostao isti režim, samo je umesto Mubaraka zaseo brat blizanac Sisi. Nafta zna da udari u glavu arapskim liderima, pa da postanu neposlušni, ali Egipat nema naftu. A onda sam shvatio da je rezultat u tome što su pomoću privremene demokratije vodeći islamisti namamljeni iz ilegale u javnost te pohvatani po trgovima i potrpani u kaveze.
Nije mi takođe bilo jasno ni šta je supersila dobila sličnim operacijama u Iraku, Libiji, Siriji sem haosa unutrašnjih plemenskih sukoba koji joj samo otežavaju izvlačenje nafte. Ali i to mi se razbistrilo kada je posle koraka A izvela i korak B. U međuvremenu, tamo nije bilo glumatanja sa demokratijom, ali jeste cirkusa sa Islamskom državom. Horde islamskih terorista, koje seku glave evropskim humanitarcima, uništavaju svetsku baštinu i stalno vojno napreduju na naftom bogatom terenu tobože su samoorganizovane, niko ih ne finansira, niko ih ne naoružava i bajagi toliko moćne da im jedina supersila ništa ne može.
Ta farsa je izazvala dobro isplanirani masovni egzodus, što mediteranskim morem, što balkanskim gudurama put Evrope. Neće valjda neko poverovati da se to događa spontano? Pa bilo je i ranije građanskih verskih ratova na Bliskom istoku. U Libanu je npr. trajao 13 godina, pa su ljudi ili ostajali ili se sklanjali u susedne zemlje i među srodne arapske narode. Tu „spontanost“ u masi nije teško izazvati. Dovoljna je jedna dobro osmišljena zastrašujuća priča šta se u susednom selu dogodilo, pa da se uspaničeni narod pokrene kao lavina i još samo treba da im neko došapne kuda i kako. I te zemlje će se isprazniti od ljudi.
A šta će to supersili? Zemlje sa najvećim zalihama „crnog zlata“ postaće puste zemlje na kojima će ostati samo naftaši iz Teksaka, Standard oila, Britiš petroleuma i sl. i neće ih više ometati ni islamski teroristi, ni umišljeni i prebogati arapski lideri, ni posvađana plemena, kao ni siromašni narodi. Ako se ovaj projekat nekome čini suviše morbidan, treba samo da se priseti da je sve počelo u naftonosnom Iraku, koji je razoren i okupiran zbog nepostojećeg „hemijskog oružja za masovno uništavanje“.
Da neokolonijalna supersila nema milosti prema narodima trećeg sveta, opštepoznato je, ali zašto je Evropa izabrana za kolateralnu žrtvu koja usred recesije treba da prihvati enorman broj izbeglica koje stižu u talasima? Nosači aviona američke Šeste flote, koji inače drežde na Mediteranu, bili bi dovoljni da ih sve prebace i udome u inače slabo naseljenim predelima useljeničke Australije, Kanade ili samih SAD. Ne bi bilo masovnih davljenja u potopljenim čamcima, smrzavanja u auto-hladnjačama, kuvanja u rezervoarima cisterni, žičanih zidova na granicama EU i sličnih poniženja ovih očajnika.
Konkurent i nepouzdani saveznik Evropa markirana je kao druga žrtva na putu ostvarenja „američkog 21. veka“. Stavljena u sendvič između bauka Putinove Rusije i izbegličkog stampeda, biće toliko ekonomski oslabljena i politički i bezbednosno destabilizovana da će joj, kao posle Drugog svetskog rata, postati neophodni ne samo ojačani NATO nego i novi Maršalov plan. U nedostatku svežih ideja kako da bude zaustavljeno „opadanje američke moći“ dobra su i već isprobana rešenja. Uz savremene tehnike prisluškivanja Merkelove i Olanda, te krticu Kamerona, nadzor nad EU i nije neki problem.
Brisel reaguje sporo, ali članice pojedinačno deluju brže. Pošto su ih SAD već ekonomski opekle inscenacijom prevrata u Ukrajini i sukoba sa Rusijom, Merkelova je odustala od Dablinskog sporazuma i pritvorila vrata za izbeglice, Orban je pred njima podigao „mađarski zid“, Kolinda je već prve izbegličke laste sa Bliskog istoka iz formalnih razloga vratila u tranzitnu Srbiju, koja se, kao i BiH, jedina brine kako da ih u tolikom broju primi i zbrine. Lepo i može da posluži kao primer kako kandidati za EU neguju evropske vrednosti.
Ali šta posle? Ako im vrata pritvaraju Mađarska, Austrija Hrvatska, a vratiti se u haos iz kojeg su pobegli sigurno neće, šta bi drugo nego da ostanu na zapadnom Balkanu, gde su zaustavljeni. Tu već počinje naša priča...
(Autor: Nenad Kecmanović - Press RS)