Amerikanka Sara Korbet je ispričala kako joj se život promenio u trenu, ali i kako ponekad sve ono što mislimo da znamo i želimo nije baš tako. Ovo je njena životna lekcija:
Nešto pre mog 30 rođendana, posetila sam vidovnjakinju. Nikad pre nisam napravila nešto slično, ne samo da ne verujem u to, već nikad pre nisam razmišljala o svojoj budućnosti. Nisam bila tip koji planira. Živela sam u osunčanom stanu sa svojim zabavnim dečkom koji je nosio poderane pantalone sedam dana u nedelji.
Imali smo stari kamion, jeli smo jela iz nesparenog posuđa koje smo kupovali na rasprodajama, spavali subotom do podneva i imali zdravstveno osiguranje samo za slučaj ozbiljne katastrofe.
Ponekad smo flertovali s drugim ljudima, tek toliko da vidimo kako se osećamo.
Moja majka nije direktno govorila da to ne odobrava, no često me pitala nameravam li se više srediti. Odgovor je bio nikad. Ili, tačnije, jednog dana. U tridesetima, rekla bih joj. Deo mene je želeo čekati dok ne sazrem, a deo mene zapravo nikad nije želeo odrasti.
Vidovnjakinja Eleni je to brzo shvatila. Videla sam je kao brzi lek, za par novčanica ona će mi nacrtati prekrasnu budućnost i dati odgovore o braku, deci, poslu - a potom ću se vratiti svom životu kojeg ionako živim. Suprotno mojim očekivanja o alternativki s crnim krugovima oko očiju, Eleni je izgledala kao školska učiteljica. Rekla mi je da misli da sam u prošlom životu svirala klavir, ali nisam bila slavna. Rekla mi je da sam u ovom životu u dobroj ljubavnoj vezi, da nikad neću bankrotirati i da ću imati decu. Potom je njenim licem prešla senka i kao da se dvoumila hoće li mi reći ili ne.
Zatim je, gotovo se izvinjavajući, rekla: "U životu ćeš upoznati veliku bol."
U njenim očima sam videla suze.
Tri meseca nakon toga moja majka je poginula u nesreći na ronjenju, dok je bila s mojim ocem na letovanju, a čak je nisam ni nazvala da se pozdravimo pre nego što je otišla.
Njeno telo je kući stiglo uz mog oca koji je bio u šoku i bled.
Pokušala sam da se prisetim njenog glasa. Pokušala sam se setiti svega što mi je ikad rekla i počela sam paničiti jer mi ništa nije dolazilo. Svet je za mene postao nestvarno, čudno mesto. Sve je bilo izopačena verzija onog starog za mene - od sunca na nebu i bilo čega lepog, do onih običnih stvari poput prolaska ljudi u njihovim automobilima.
Mesecima sam sa sobom nosila papirnu maramice koje sam pronašla u džepu majčinog kaputa. Strastveno sam je štitila, znajući da će se do kraja istrošiti i da ću je morati baciti. Imala sam trideset godina i pre par meseci sam mislila da sam bezbrižna devojčica-žena. Sada sam bila uplašena i zabrinuta zbog svoje budućnosti.
Upoznaćeš veliku bol. Što je vidovnjakinja mislila pod time? Je li imala uvid u nadolazeću tragediju? Ili joj je jednostavno taj izraz došao sam dok me je gledala? Kako sam mogla znati je li to "to", ili je to samo početak boli?
Njene reči toliko su me duboko uznemirile da ih nikada nisam nikome ponovila, pa čak ni svome dečku u poderanim pantalonama za kojeg sam se na kraju udala. Do moje 32 godine kupili smo kuću i očekivali dete, baš kao što je moja majka htela za mene.
No, ipak je Elenino proročanstvo kao zla kob lebdelo iznad mene u sretnim trenucima života, kao neaktivirana bomba na uglu svakog dana.
Nakon godina brige, napokon sam istresla tu priču svojoj prijateljici Su, koja je, dok sam se ja zafrkavala i flertovala kroz svoje 20e, trčala maratone i specijalizovala se za lekara. Dok sam ja za svoj trideseti rođendan pijančila u Maroku, ona je na svoj porađala bebe u bolnici u Njujorku. Još otkako smo bile 15-godišnjakinje, uvek smo jedna drugoj davale podršku.
Prvo mi je rekla da sam glupa što sam potrošila novac na vidovnjaka. Druga stvar, nakon što sam joj ponovila izjavu o velikoj boli koja me čeka - Su se nasmijala. Ona je lekarka, naravno da ona vidi veliku bol svaki dan. Ispred sebe gleda život i smrt, pa i sve one lepe i teške stvari koje se nalaze između.
"Za boga miloga Sara, svaki čovek u nekom trenutku svog života upozna veliku bol!"
Zašto ja nisam pomislila na to pre? Ne znam, valjda sam bila mlada i okupirana sama sobom. Dok bi ta bol stigla do mene, planirala sam biti nedodirljiva, što je jasno - nemoguće. Niko od nas nije. Nikad ne znamo u kojem će trenutku bomba eksplodirati. No, nastavljamo živeti, unatoč kao i zbog te boli. Shvatanje toga bio je najveći korak odrastanja u mom životu.