Prava “smiljomanija” zahvatila je Hercegovinu i skoro da nema poljoprivrednika koji to lekovito bilje neće ili ne želi da sadi. U Hercegovini skoro svi pričaju o “cmilju”, a opštine raspisuju konkurs za koncesionu dodelu zemlje.
Cena od 5 konvertibilnih maraka (oko 307 dinara) po kilogramu otkupljenog smilja, ali i ona od 1.500 evra za litar destiliranog eteričnog ulja više su nego primamljiv razlog za uzgoj ove mirisne biljke. Premda kruže glasine kako jedna biljka daje kilogram cvetova, stručnjaci tvrde da se radi tek o 300 grama i to, kako kažu, u “najboljem slučaju”. Visoka cena otkupa i svetska potražnja za eteričnim uljem smilja pravi su magnet za odgajivače.
Dr Marko Šantić, predsednik Privredne komore Federacije BiH (GK FBiH), kaže da je u poslednje 2-3 godine sadnja smilja top tema u Hercegovini, i da uzgajivači te biljke, ne samo da uzimaju u zakup opštinsko zemljište, nego se vraćaju i ponovo obrađuju i sopstveno, donedavno zakorovljeno i zapušteno zemljište. Proizvodnja smilja znači i samozapošljavanje velikog broja, kako radno sposobnog tako i manje sposobnog, populacije, budući da se radi o procesu koji, pored teških, zahteva i lakše poslove, kaže Šantić za DW ističući da će koristi imati svi.
Iako se čini da je priča o smilju – ili kako ga još zovu “immortelle” – besmrtan – novina, to ipak nije tako jer mnogi su, osim njegovih lekovitih svojstava, još davno spoznali i njegovu ekonomsku vrednost, pa su ga brali po hercegovačkim krševitim brdima kako bi zaradili za život. Blagodati i vrednost smilja prepoznata je u novije doba, pa nekada divlja, samonikla biljka sada postaje prava, kultivisana, industrijska kultura.
Inženjeri Stipe Jukić i Nikola Rozić pre nešto manje od dve decenije prvi su u Hercegovini prepoznali ekonomski potencijal u lekovitim hercegovačkim biljkama, a posebno u smilju. Krenuli su u plantažiranje i preradu lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, destilaciju eteričnih ulja, i uzgoj sadnica i sakupljanje i otkup samoniklog bilja.
Danas su vlasnici preduzeća, uzgajaju autohtono hercegovačko smilje, a od hercegovačkog krša i makije su “oteli” i rekultivirali zemljište, pa tako imaju zasađenih 30 hektara. Pored toga, otkupljuju i destiliše smilje, a celokupnu proizvodnju izvoze na američko tržište.
USPEVA U KRŠEVITIM PODRUČJIMA
"Smilje ne voli polje, nego krševito zemljište, kakvo je i njegovo prirodno stanište, pa je greška saditi ga na zemlji gde su uspevale voćke ili povrće jer neće imati kvalitet kao ono koje raste u prirodnom staništu, dalje od saobraćajnica i ekološki uzgojeno, pojašnjava inženjer Nikola Rozić. On ističe i nužnost većeg konsultovanja struke i nauke u ovoj “smiljomaniji”.
Dok iz GK FBiH drže da masovna sadnja smilja ne bi trebalo da snizi njegovu otkupnu cenu zbog velike potražnje, ova dvojica već uigranih proizvođača ovom pitanju opreznije pristupaju.
"Velika je potražnja za smiljem, ali ne zaboravimo da se u Dalmaciji masovno krenulo sa proizvodnjom. Stranci već uzimaju ogromne količine zemlje u koncesiju za sadnju i ne trpe podizanje cena. Pitanje je kako će to uticati na proizvodnju u Hercegovini", komenariše Jukić.
Da budućim smiljarima stručni saveti zlata vrede potvrđuju i prvi neuspesi. Vrsta Helichrisum italicum, odnosno primorsko sredozemno smilje, ima vrlo ograničenu rasprostranjenosti, ali sadrži vrlo vredne komponente. Ali, imali smo slučaj da je čovek, ne znajući, na celoj plantaži zasadio vrstu Helichrisum arenarium, odnosno peskovitim smiljem, koje nema posebnu farmaceutsku ili medicinsku vrednost, i mogao ga je baciti, ističe prof.dr. Ahmed Džubur sa Agromediteranskog fakulteta Univerziteta “Džemal Bijedić” u Mostaru.
Čini se da škrti hercegovački kamenjar marljivim Hercegovcima opet nudi novu životnu nadu. Kako će završiti hercegovačka priča o lekovitoj travi što cveta na užarenom suncu i raste skoro iz kamena, a u kojoj mnogi vide zaradu i konačno zaustavljanje iseljavanja stanovništva?
"Ja ću ga posaditi, pa kud puklo da puklo. Traži manje posla od povrća ili duvana, a cena dobra", kaže Ivan iz Širokog Brijega koji će sa svojom porodicom pripremiti zemlju za jesenju sadnju. “Mislio sam da idem u Zagreb ili u Nemačku gde imam rodbinu, ali odlučio sam ostati i saditi smilje, pa što bude”, zaključuje Ivan.