1.Pržibabe, zločinci i reketaši
Hajduci su najčešće birali usamljene kuće, a onda domaćine pekli usijanim verigama i tukli ih dok im ne bi uzeli sav novac
U Srbiji su u 19. i prvoj polovini 20. veka postojale grupe odmetnika koji su od slavnih boraca protiv Turaka iz ranijih vremena, o kojima su spevane brojne narodne pesme, zadržali smo ime - hajduci.
Odmetnici od zakona
Međutim, ovo su bili ljudi koji su se odmetali od zakona i vlasti ne da bi se borili za slobodu, kao njihove preteče, već da bi pljačkali svoje sunarodnike.
Srpske vlasti dugo su se borile protiv ovih hajduka, i tek sredinom 20. veka, po završetku Drugog svetskog rata, uspeli su da ih se reše. Ali ne potpuno - poslednji hajduk na ovim prostorima bio je izvesni Jovica Borogić, imućni seljak iz Neresnice, koji se odmetnuo 1981. godine. Kao prvi hajduk posle skoro četiri decenije, a zbog „dvostrukog života koji je vodio držeći se nazadnih relikata sredine, u kojoj se javlja hajdučija sa svim njenim negativnim simbolima i ispoljavanjima“ osuđen je na smrtnu kaznu 26. novembrra 1982, ali ga je Ivan Stambolić, u to vreme predsednik Predsedništva Srbije, pomilovao pred odlazak s vlasti...
U hajduke su se mahom odmetali mladi, zdravi, okretni i snažni momci, ali i sredovečni ljudi. Starijih nije bilo, osim ako ih neka velika nevolja ne bi oterala u šumu, ili su bili toliko srećni da su u hajdučkoj družini ostarili.
Fizička spremnost, da budu “kadri stići i uteći”, bila je uslov preživljavanja. Međutim, kao i u svim situacijama, i ovde je bilo izuzetaka od pravila. Hajduk Despić, Sremac koji je u Srbiju prelazio samo da bi pljačkao, imao je kilu i zato je uvek jahao na konju. Ipak, to mu nije smetalo da godinama bude strah i trepet Mačve...Bilo je među hajducima i ljubavnih i bračnih parova, supružnici Kobiljac, hajduk Petar i hajdučica Milja, recimo. I oni su u Srbiju dolazili isključivo radi razbojništva, a živeli su u Vlaškoj.
Svi sa sela
Svakako, zanimljivo je to da u hajdučiji stanovnika varoši nije bilo - svi hajduci od reda bili su sa sela. Njihovi poduhvati nisu bili mnogo maštoviti - obično bi manja grupa napala usamljenu kuću i primoravala ukućane da odaju gde kriju novac i stvari od vrednosti. Informacije su od ukućana iznuđivane torturom, najčešće usijanim gvožđem s ognjišta, zbog čega su mnogi hajduke zvali pržibabama. U jednom policijskom zapisniku ostalo je zabeleženo da su hajduci iz sela Zlakusi “domaćina pekli usijanim verigama, tukli ukućane i iznudili 600 dinara u novcu razne monete, jednu čuturu rakije, jedan detinji zubun u vrednosti od 10 dinara”.
Hajduci su do plena dolazili i otmicama bogatijih ljudi i njihove dece i uzimanjem otkupnine za njih. Nekad je bila dovoljna pretnja viđenijem domaćinu da će mu se udariti na kuću i porodicu ako ucenu ne plati. Naravno, ni klasične zasede i pljačke na drumovima nisu im bile strane.
Slaba država
Hajdučija je bila moguća zahvaljujući nepostojanju i slabosti državne vlasti u nerazvijenim i slabo naseljenim delovima zemlje, a bila je najraširenija u istočnoj Srbiji, mada ju je bilo i u Požarevačkom, Smederevskom, Užičkom i Rudničkom okrugu. Drugi uslov za njeno postojanje bila je i podrška lokalnog stanovništva, koje se hajduka plašilo, ali je od njih i dobro živelo, jer je na jatake odlazio veći deo napljačkanog plena.
Naličje ovoga nahodilo se u činjenici da su troškovi potera za hajducima padali na teret sreza, odnosno njegovih stanovnika. Srez je plaćao oficirske dnevnice i ishranu i smeštaj vojske kad bi je vlada angažovala u suzbijanju hajdučije, a takođe i naknadu pojedinih vidova štete koju hajduci prouzrokuju.
2. Milan Brkić ubijao za političare
Hajduk iz tabanovačke opštine u šumi je bio 951 dan, a za to vreme počinio je oko 50 najgorih zločina, neke i za račun crnogorskog vladara
Tačno 100 hajduka izvedeno je pred prvostepeni sud u Čačku u velikom procesu 1. septembra 1897. godine. Među okrivljenima našle su se i četiri žene - majka sa dve ćerke i jedna starica. Sud je imao veoma složen posao, jer je optužnicom bilo obuhvaćeno 180 krivičnih dela izvršenih tokom nekih pet godina pre suđenja, među njima devet razbojništava s ubistvom, šest ubistava, tri pokušaja ubistva, 75 razbojništava... Među glavnim optuženima bio je i Milan Brkić.
Nameštena pucnjava
Pera Todorović u svojim “Malim novinama” pratio je iz dana u dan ovo suđenje, sve dok 11. oktobra nije objavljena presuda. O Brkiću je, između ostalog, napisao i ovo: “Odmetanje Brkićevo u hajduke dogodilo se ovako. U početku 1894. godine bili su izbori u opštini tabanovačkoj, i tu dođe do gužve. Brkić je bio u redovima radikalskim, i kao mlad i bujan čovek, jurne, dočepa i pocepa izborna akta. Novoizabrani kmet napadne Brkića, dođe među njima do psovke i pretnje. Malo posle toga kmet optuži Brkića da ga je hteo ubiti i pokaže jednu rupu u zemlji gde je udario kuršum. Brkić i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, no da je kmet sam ispalio kuršum u zemlju samo da njega okrivi. I zbilja, bio je okrivljen za pokušaj ubistva i zatvoren u Požegi. Brkić pobegne iz pritvora, ode u selo Paprište, naoruža se i od tada hajdukuje. Hajdukovao je 951 dan. I za to vreme učinio oko 50 najstrašnijih zločina!”
Poslednji zločin družine Milana Brkića bilo je ubistvo učitelja Marka Backovića u rudničkom selu Moravici, avgusta 1896. Backović, inače Crnogorac, bio je politička opozicija crnogorskom knjazu Nikoli Petroviću. Izbegao od progona u Srbiju, tu je pisao pamflete protiv crnogorskog vladara. Ranko Tajsić, istaknuti član Radikalne stranke Nikole Pašića, a pouzdanik knjaza Nikole, angažovao je Milana Brkića da Backovića likvidira. Zauzvrat, obećao je Brkiću da će ga prebaciti da zimuje u Crnoj Gori...
Brkić je sve ovo izneo u istrazi, ali je na suđenju iskaz povukao, pa je Tajsić oslobođen zbog nedostatka dokaza i ubrzo se sklonio na Cetinje. A kad je suđenje završeno, i hajduci povešani, predsednik čačanskog suda koji je sudio Tajsiću i drugima Miodrag Protić stradao je od hajdučke ruke. Njegova pogibija tumačena je kao političko ubistvo...
Krvožedna zver
Na procesu u Čačku, pored Brkića na klupi nije sedeo jedan od njegovih drugova, hajduk Dmitar Kolar, čuven po svojoj svireposti. On je ubijen u policijskoj poteri dve godine ranije.
Kolar je bio iz Dobrinje, rodnog mesta Miloša Obrenovića, i važio je za najsvirepijeg i najgroznijeg od svih hajduka koji su se u ondašnjih deset godina pojavili u užičkom kraju. Jedan hroničar beleži: “Bio je više krvožedna zver nego čovek. Znao je da ubije čoveka za najmanju sitnicu, a u mučenju najomiljenija metoda mu je bila usijano željezo. Znao je usijati verige i njima opasati golog čoveka ili usijanim mašicama žrtvi otkidati parče po parče mesa.”
Pera Todorović zabeležio je da su hajduci tokom procesa u Čačku ostavljali utisak mračne ravnodušnosti: “Iako su izvršili svirepa ubistva, kod njih nije bilo kajanja, ali je bilo do kraja nade da će im s najvišeg mesta stići pomilovanje.”
LAŽNI POKUŠAJ UBISTVA
Posle izbora 1894. novoizabrani kmet napadne Milana Brkića da ga je hteo ubiti. Ovaj je uhapšen, pa je iz zatvora pobegao i odmetnuo se u hajduke. Čak i sad, kad je priznao čitav niz zločina, jednako tvrdi da nije na kmeta pucao, pisao je Pera Todorović.
3. Nikola Jevđević i hajdučka čast
Iako se često govorilo da su gorski carevi bili časni, ovaj odmetnik je, kad je uhapšen, izdao čak 300 svojihjataka i svi su završili iza rešetaka
Za predstave o hajducima kao o plemenitim osvetnicima zaslužni su ondašnji novinari, koji su, po ugledu na viteške romane, ispredali legende o časti i poštenju “gorskih careva”. Istina je, međutim, bila drugačija. Istorija hajdukovanja je istorija prevara i izdaja i istorija beščašća. Iako su se često predstavljali kao zaštitnici siromašnog naroda i nastavljači tradicije hajduka iz turskih vremena, razbojnicima ništa nije bilo sveto.Ikone prema zidu
Pljačkali su crkve i odnosili novac od priloga i zlatne posude, ali su ikone okretali prema zidu da ih svetac ne gleda. Iz istih razloga tako su postupali i pri mučenju ljudi od kojih su iznuđivali novac. Odnos hajduka prema veri najbolje odslikava sledeća pričica: Jedan hajduk penje se u crkvi na časnu trpezu kako bi dohvatio zlatan krst, dok mu drugi govori: “Ne kaljavim opancima na časnu trpezu, munja te ubila!”
Po surovosti čuvenom hajduku Sipićaninu neko je rekao da ga metak neće hteti ako sa sobom bude nosio delić moštiju Stefana Nemanje iz manastira Studenice. On je zato, bez ikakvog straha od Boga, provalio u manastirsku riznicu, razbio svetiteljski ćivot i uzeo parče kosti desne ruke svetog kralja. Da bi proverio čudotvorne moći ove relikvije, zakačio ju je volu za rog i pucao u životinju!
Ni odnos prema običnim ljudima najčešće nije bio časniji.
Između 1865. i 1872. godine po celom okrugu užičkom, najviše na Zlatiboru, Javoru i Goliji, hajdukovao je Nikola Jevđević. On se odmetnuo od zakona kad je neopravdano bio optužen za nekakvu krađu i paljevinu.
“Častoljublje njegovo bilo je toliko da je rešio da ne voli srpski narod, već da ga ubija”, zabeležile su ondašnje novine. Izdajući se za protivnika vlasti, nailazio je na simpatije kod naroda, a ništa manje nisu mu koristili ni podmitljivi panduri. Drzak, Jevđević se pojavljivao na seoskim slavama i daćama, i tu pred narodom ispijao rakiju u zdravlje sreskih načelnika koji su za njim upućivali potere. Posle ubistva jednog seoskog starešine glava mu je ucenjena, ali ga to nije nateralo da se primiri. Naprotiv, hajduci čiji je Jevđević bio harambaša, postajali su sve drskiji. Tokom 1871. godine Narodna skupština donela je odluku da se meštani dva sela u kojima je imao jatake rasele.
Izdaja saradnika
Krajem te godine njegova družina u sukobu s pandurima pretrpela je oz biljne gubitke, a sredinom decembra pohapšen je ostatak grupe. Sam Nikola Jevđević uspeo je pod paljbom da se izvuče iz obruča, ali ga je potera stigla na obroncima Javora.
U junu 1872. godine harambaša i njegovi drugovi izvedeni su pred Okružni sud u Užicu. Sa još trojicom hajduka osuđen je na smrt, a ostali na dugogodišnju robiju. Zanimljivo je to što je tokom procesa Nikola Jevđević odao - a nije morao - više od trista svojih jataka. List Socijalistički radenik beleži: “I svi su ti ljudi doterani u Užice u aps. Nisu mogli svi da stanu u zdanje apsane, nego su u vojničkom krugu razapeli šatore, pa su tu za neko vreme bili, a čuvao ih je jedan bataljon pešadije.” Toliko o hajdučkoj časti...
RASELJAVANJE SELA JATAKA
Posle ubistva jednog seoskog starešine, glava Nikole Jevđevića je ucenjena, ali ga to nije nateralo da se primiri. Naprotiv, hajduci čiji je bio harambaša postajali su sve drskiji. Toliko da je 1871. Narodna skupština donela odluku da se meštani dva sela u kojima je imao jatake rasele.
Braća Dimitrije i Živojin Trailović obešeni su 11. maja 1937. godine, dok je njihov drug Đorđe Stanojević ubijen tokom bekstva iz zatvora
Okružni sud u Negotinu izvestio je Ministarstvo pravde da je 11. maja 1937. godine u pet sati ujutro izvršena smrtna kazna nad braćom Dimitrijem i Živojinom Trailovićem. Iako ovom činu nije bilo dozvoljeno prisustvo dopisnicima beogradskih novina, pogubljenje ove dvojice naišlo je na veliki odjek u javnosti.
Jer, braća su, zajedno s trećim osuđenikom na smrt u ovom procesu Đorđem Stanojevićem bili hajduci koji su dve godine, od 1934. do hapšenja u leto 1936, sejali strah u Negotinskoj krajini. Stanojević je bio vođa i organizator. Vojni begunac, koji je iz kasarne u Slavonskoj Požegi pobegao u punoj ratnoj opremi, u svom rodnom Golubinju na Dunavu brzo je oformio razbojničku družinu. Među prvima su mu prišla braća Trailović iz Tekije. Od Dimitrija je u proleće 1934. jedan seljak naručio ubistvo svog suseda s kojim je vodio parnicu oko imanja.
Prvo ubistvo
Na sudu je objasnio: “Nagovarao me je da ubijem jednog čoveka i da ću za to dobiti nagradu od 3.000 dinara. Naravno da u početku nisam na to pristao, ali na njegovo navaljivanje, kao siromah čovek, pristao sam najzad. Nikakve kapare nisam primio...”
To mu je bilo prvo ubistvo, a onda je sve išlo lakše. U izveštaju sa suđenja, navedeno je: “Stanovnici Krajine živeli su u stalnom strahu, dok su razbojnici neprekidno vršili razbojništva, krađe, ubistva, paljevine. Žrtve su mučili usijanim gvožđem i neke potom palili...”
Nisu im, međutim, bile strane ni obične provale. Stojanović, nemilosrdni ubica, u noći između 31. avgusta i 1. septembru 1935. obio je vrata na kući svog suseda iz Golubinja i odneo “neke stvari, kao i novčanik sa nešto novca”. Sutradan se, u istom selu, kroz prozor uvukao u sobu nekakvog geometra i odneo njegove lične stvari iz kofera. Ali nepune dve sedmice kasnije, on je s braćom Trailović počinio dvostruko ubistvo!
Dimitrije je na sudu ispričao: “Evo kako je to bilo. Mene je našao jednom Stjepan Točaković iz Plavna i pitao me da li mogu da ubijem jednog čoveka. Odgovorio sam mu da mi to nije bilo teško da uradim, ali sam rekao da želim da odem u selo i vidim tog čoveka koga je trebalo da ubijem. Bila je seoska slava kad smo došli u Stjepanovu kuću i kada mi j on rekao da treba da ubijem Nestora i Dafinu Repečić, pošto su to bogati ljudi i imaju mnogo dukata...”
Na dan izvršenja smrtne kazne kroz njihove ćelije prošla je masa građana ruku punih cigareta i hrane. Osuđenici su razgovarali s rodbinom, a oko ručka, beleži hroničar, “uvedeni su u crnu ćeliju, dok je dželat g. Hart birao mesto za vešala. Odmah po ulasku u sobu naišao je i sveštenik, koji ih je ispovedio i pričestio. Dimitrije vrlo dobro govori srpski. Izdiktirao je testament i pismo ženi. Živojin je tražio da se dovede muzika...”
Koprcanje na vešalima
U izveštaju Ministarstvu pravde napominje se da je prvo obešen Živojin (24) i da je, pošto mu je izbijena klupica ispod nogu, davao znake života još narednih 11 minuta. Toliko se na konopcu, posle njega, trzao i Dimitrije Trailović (26).
Đorđe Stanojević (24), posle pravnosnažnosti smrtne presude, pobegao je iz zatvora, a ubijen je u poteri metkom.
UBISTVO I KAPARA
Dimitrije Trailović na sudu je ispričao: “Jedan seljak me je nagovarao da ubijem jednog čoveka i da ću za to dobiti nagradu 3.000 dinara. Naravno da u početku nisam na to pristao, ali na njegovo navaljivanje, kao siromah čovek, pristao sam najzad. Nikakve kapare nisam primio...”
Hajduk Jovo Stanisavljević jedan je od najčuvenijih razbojnika Jugoslavije. Bio je omiljen među ženama, a imao je bar desetak verenica
Jedan od najpoznatijih hajduka na prostorima bivše Jugoslavije i inspiracija tvorcima brojnih umetničkih dela bio je Jovo Stanisavljević Čaruga.
Beg od kuće
Rođen 1897. u srpskoj porodici u Slavoniji, kao dete pobegao je od kuće kad mu je majka umrla i otac doveo maćehu, i uz to ga ispisao iz škole da bi ostao na imanju. Jovo se sam uputio na bravarski zanat u Osijek, i ceo njegov budući i kratki život biće težnja ka bogatstvu i višem položaju u društvu. A način da to ostvari postaće - pljačka.
Sa 18 godina bio je mobilisan u austrougarsku vojsku i upućen na bojišta u Prvom svetskom ratu, ali mu se front nije dopao. Falsifikovao je za sebe oficirska dokumenta i vratio se u Osijek. Dosta lagodno živi kao “oficir na oporavku u pozadini”, ali pred kraj rata ubija čoveka koji se udvarao njegovoj devojci. Kad je lokalni knez pokušao da ga uhapsi, Čaruga je ubio i njega, proglasivši ga za izrabljivača naroda! Oktobarska revolucija već je buknula u Rusiji, u modi je borba protiv bogataša, i Čaruga seoskog kneza ubija na njegovom kućnom pragu uz povik “Pravda je zadovoljena!”
Imao je 22 godine kad je osuđen na neobjašnjivo malu kaznu - četiri godine robije u Sremskoj Mitrovici. Naravno, iz zatvora beži.
Priključio se jednoj grupi pljačkaša i brzo postao njen vođa. Zločini se nižu - pljačke, ubistva, paljevine... Napadaju skladište jedne kompanije, kočiju koja prevozi plate za radnike jednog drugog preduzeća; ciganskog kneza u jednom slavonskom selu i ubijaju mu sina, a malo kasnije pljačkaju i njegovog brata. Ubio je i jednog člana svoje bande kad je posumnjao da ga je ovaj izdao, ali i razbojnika koji se predstavljao kao Čaruga...Kad napada sneg i skrivanje u šumi postane nemoguće, on silazi u grad i pod tuđim imenom nalazi nekakav posao. Jednom je drvoseča, a drugi put, u leto 1922, pojaviće se u Zagrebu kao ugledan poslovni čovek iz Vinkovaca. Para ima, a brzo je stekao lepe manire, pa ga visoko zagrebačko društvo lako prihvata. Postaje i liferant za vojsku! Srednjeg rasta, negovanih crnih brkova i kose, tamnih očiju, vitak... Bio je omiljen među ženama, i u to vreme imao je bar desetak verenica.
Pomagao dželatu
U njemu je, međutim, razbojnička krv. U oktobru 1923. kod Vinkovaca napada posed grofa Elca. Ubijaju nadzornika imanja, ali se ispostavlja da je čelična kasa previše čvrsta za njih. Dok pokušavaju da je otvore, jedan sluga beži i dovodi žandarme. U razmeni vatre niko nije poginuo, ali su prinuđeni da pobegnu bez plena. Posle ovog napada Čarugina glava ucenjena je na 120.000 dinara, i to dovodi do brzog hapšenja.
Na suđenju koje je s velikom pažnjom pratila jugoslovenska javnost osuđen je na smrt. Jutro uoči vešanja s njim je u ćeliji proveo reporter Politike Predrag Milojević. Kad ga je pitao kako je spavao, hajduk mu je odgovorio, šaleći se: “Dva sata sam spavao kao zaklan... Ili ako hoćete, kao obešen!” Ujutro mu je pomogao da veže kravatu... Čaruga i njegov drug Pavao Prpić obešeni su 27. februara 1925. godine u dvorištu Kraljevskog sudbenog stola u Osijeku. Vešanju je prisustvovalo više od 3.000 ljudi, a Čaruga je istezao vrat da bi dželatu pomogao da mu lakše stavi omču.
RAZBOJNIK I LIFERANT
Kad napada sneg i skrivanje u šumi postane nemoguće, Čaruga silazi u grad. Jednom je drvoseča, a drugi put, u leto 1922, pojaviće se u Zagrebu kao ugledan poslovni čovek iz Vinkovaca. Para ima, a brzo je stekao lepe manire, pa ga visoko zagrebačko društvo lako prihvata. Postaje i liferant za vojsku!
Trifun i Dimitrije odmetnuli su se u šumu 1914, a ubijeni su tek 1929, i to posle celodnevnog obračuna s dva voda vojnika i „tri automobila žandarma“
Selo Ćirikovac kod Požarevca 23. januara 1929. godine bilo je poprište prave bitke, u kojoj su s jedne strane učestvovali žandarmi i vojnici dovezeni kamionima, jedna cisterna sa benzinom, jedan mitraljez i jedan top, a s druge - dva hajduka! Okršaj je trajao ceo dan, od prepodneva do mraka, a građani Požarevca na ulicama su iščekivali vesti o ishodu. Jer, iako su vlasti bile daleko nadmoćnije i u ljudstvu i u naoružanju, ništa nije bilo izvesno. Na drugoj strani bila su čuvena braća Barbulović!
Štitili ih seljaci
Nije poznato kad su se u selu Ranovac kod Petrovca na Mlavi rodili stariji Trifun ni mlađi Dimitrije. Njihova zajednička zločinačka biografija počinje 1914. godine, kad su dezertirali iz vojske i odmetnuli se u šumu. Dok traje Prvi svetski rat, oni u požarevačkom kraju pljačkaju i ubijaju. Nastaviće svoj hajdučki posao i kad se rat završi, a 1924. godine pred policijskim poterama prelaze u Rumuniju, gde pod lažnim imenima stupaju u državnu službu kao neka vrsta policajaca! Kad su im agenti jugoslovenske policije ušli u trag i zatražili njihovo hapšenje, oni se vraćaju u rodni kraj. Nižu se razbojništva i ubistva. U jesen 1928. godine žandarmi su ih opkolili u kući sestre predsednika opštine, ali su braća pred jutro uspela da pobegnu. Iako je pucnjava trajala celu noć, nijedan seljak vlastima nije pritekao u pomoć. Na docnijem saslušanju izjavili su da “ništa nisu čuli”.
Oko 11 sati pre podne 23. januara 1929. godine velikom županu požarevačkom jedan seljanin iz Ćirikovca (identitet su mu ondašnje novine sačuvale, štiteći ga od osvete) dojavio je da se u selu kriju Barbulovići. Jake snage žandarmerije, “u tri puna automobila”, kako su izvestili reporteri, odmah su se uputule ka označenoj kući. Razbojnici su odbili da se predaju.
Potom je jedan građanin, politički emigrant iz Bugarske, zamolio za dozvolu da ubaci bombu kroz prozor. Hajduci su ga izrešetali čim je izašao iz zaklona. Oko dva po podne došla su dva voda vojnika pod komandom jednog potpukovnika, naoružani mitraljezom, a kasnije im je dopremljen i top. Pucalo se na trošnu kuću ne žaleći municiju, ali se hajduci nisu predavali. Tek povremeno ispalili bi poneki metak. Onda je veliki župan naložio da se doveze cisterna koja bi kuću poprsakala benzinom... Ispostavilo se da crevo negde propušta, pa je žandarmerijski major naredio vlasniku kuće, hajdučkom jataku, koji je nađen na poljani kraj ovaca, da prinese kukuruznu šašu kući i potpali je. Hajduci su ga, međutim, ubili.
Izložena tela
Najzad su požar podmetnula trojica žandarma i kuća je počela da gori. Plamen je zahvatio celu zgradu, i policajci su se spremali da priđu i ugase vatru da ne bi zahvatila i druge kuće, ali ih je jedan iskusni podnarednik zadržao u zaklonu. Na njihovu sreću, jer kad je već izgledalo da su braća izgorela ili se ugušila u dimu, oni su, upaljene odeće i pucajući izleteli iz kuće. Sačekao ih je plotun, a u toj pucnjavi, poginuo je i jedan seljanin koji je pomagao da se kuća potpali. Bilo je pola pet uveče.
Sutradan su tela Trifuna i Dimitrija Barbalića izložena u stojećem položaju ispred zgrade načelstva u Požarevcu.
NIŠTA NISU ČULI
U jesen 1928. žandarmi su opkolili Dimitrija i Trifuna Barbulovića u kući sestre predsednika opštine, ali su braća pred jutro uspela da pobegnu. Iako je pucnjava trajala celu noć, nijedan seljak vlastima nije pritekao u pomoć. Na docnijem saslušanju izjavili su da “ništa nisu čuli”.
7. Ivan Babejić, hajduk iz legende
Mit o homoljskom Dilindžeru i danas živi, pa mnogi tvrde da je ovaj hajduk 17 godina pljačkao da bi davao sirotinji
Ivan Babejić još za života je ušao u legendu u istočnoj Srbiji, a smrt mu je samo dodala pozlatu. I danas će se naći stanovnici homoljskih sela koji će tvrditi da “homoljski Dilindžer” za 17 godina odmetništva “nikog nije ubio” i da je “pljačkao da bi davao sirotinji”!
Imućan i bistar
Ivan Babejić rodio se u imućnoj porodici u selu Laznica 1896. Pohađao je školu i tu se isticao bistrinom i povučenošću, koja se bližila stidljivosti. Mobilisan je 1915. Posle poraza od Bugara vraća se u rodno selo, ali već početkom 1916. Bugari ga hapse i šalju u logor na jednom crnomorskom ostrvu. Ne zna se kako je otud uspeo da pobegne, tek 1917. godine on je ponovo u Laznici. Zapravo, u okolnim šumama, gde je prikupio još nekoliko odmetnika, da pljačkaju i ratuju. Da bi ga prinudili na predaju, Bugari mu hapse ženu.
Zbog nekakve sitne krađe, Ivan Babejić ležao je dve godine u niškom zatvoru, a kad je 1922. godine odslužio kaznu, počinje njegova prava hajdučka karijera.
Noćni prepadi na bogate domaćine, ucene, razvaljivanje kasa, ubistva iz koristoljublja, ali i iz bahatosti, obeležili su njegov život. Kao i drugi hajduci, izmicao je policijskim patrolama zahvaljući jatacima. “Jatak se mora dobro plaćati, ali samo nekoliko godina. Posle toga treba ga ubiti, jer će te odati”, bio je njegov moto.
Krupnog i naočitog, osim ovih plaćenih pomagača, skrivale su ga i ljubavnice, kojih je imao u gotovo svakom homoljskom selu. One, i novinari beogradskih listova, najzaslužniji su za legendu o Ivanu Babejiću. Hronike bulevarskih listova bile su pune opisa hajdukovih podviga: Babejić se prerušio u žandarmerijskog majora i posetio sreskog načelnika koji ga juri, a na rastanku mu pod pepeljaru ostavio cedulju sa svojim potpisom... Babejić, preobučen u gospodina, ručao u beogradskom restoranu, a kad je otišao, konobari ispod tanjira našli cedulju na kojoj piše da je tu ručao Babejić...
Nema sumnje da je vlast trpela kritike i podsmehe što ne uspeva da ga uhvati. U jednom trenutku, glava Ivana Babejića bila je ucenjena na 150.000 ondašnjih dinara, što je bila basnoslovno velika suma.
Smrt u Paljanima
Kad je hajdukovom jataku Miši Iliću, seljaku iz Paljana kod Ćuprije, u jesen 1934. za mrtvog Babejića bilo isplaćeno 100.000 dinara, za te pare je mogao da kupi 10 hektara zemlje. On je, međutim, samo kupio kuću u Ćupriji, a ostalo potrošio na provod. Pred kraj života kobila “Luda Lisa” zbacila ga je sa sebe, i on se od povrede glave nikad nije oporavio. Umro je šezdesetih godina prošlog veka.
Sa sobom je u grob odneo tajnu da li je zaista on hicima kroz prozor svoje kuće ubio Ivana Babejića, ili je hajdukovom drugu i pobratimu hajduku Draži Gligorijeviću poslužio samo kao maska da se domogne para od ucene...
Mrtav Babejić imao je sto kilograma. Vlasti su ga u kadi punoj leda, izložile na ćuprijskom vašarištu i tu držale danima. Telo su čuvali žandarmi, ali nisu uspevali da ga odbrane od vlaških žena i baba, koje su čupale dlake s njegove glave. Njima su bajale deci protiv straha. Sahranjen je tajno i grob mu se ne zna.
SLAVNE PREVARE
Hronike bulevarskih listova bile su pune opisa podviga homoljskog Dilindžera: Babejić se prerušio u žandarmerijskog majora i posetio sreskog načelnika koji ga juri, a na rastanku mu pod pepeljaru ostavio cedulju sa svojim potpisom... Babejić, preobučen u gospodina, ručao u beogradskom restoranu, a kad je otišao, konobari ispod tanjira našli cedulju na kojoj piše da je tu ručao Babejić... Glava Ivana Babejića bila je ucenjena na 150.000 ondašnjih dinara.
Sledeće subote: Ljudi koji su devedesetih godina završili u čitulji