Stefan Velja je izumeo „napravu za hvatanje i razbijanje tromba“, takozvani tromb gard. Taj patent, prezentovan na Svetskom salonu pronalazaka, istraživanja i novih tehnologija Eureka 2014 u Briselu, pobedio je u konkurenciji više od 40 inovacija u oblasti zaštite zdravlja, piše Newsweek.rs
Mladi gimnazijalac iz Srbije osvaja prvo mesto, dobija zlatnu medalju, Orden prvog reda Kraljevine Belgije i zvanje viteza. Najmlađi je dobitnik ovog priznanja. Za isti pronalazak dobija i nagradu rumunskog ministarstva za razvoj i inovacije i zlatnu plaketu Instituta za inovacije iz Moskve.
"NAPRAVA“
Dečak koji je tek zagazio u punoletstvo, vredan i marljiv školarac koji je šest meseci, uz školske obaveze, radio na pronalasku, o nagradama i divljenju „naučnih poslanika“ u Briselu saznaje naknadno. Za odlazak na Festival nauke para, naravno, nije bilo. Na to nije ni pomišljao. I odjednom -o njemu se priča kao o geniju iz Srbije!
„Mladi naučnik“, „pronalazač“, „izumitelj“! Istina, dobijao je nagrade i ranije, ali ovog puta je nije očekivao, a osim toga, ovo je suviše veliko priznanje! Nestvarno!
Tek što je saznao za to, kreće stampedo domaćih novinara, utrkuju se ko će prvi objaviti što opširniju priču, dati neki detalj posve specifičan. Gotovo da nije bilo novina u kojima se nije pojavio tekst o Stefanu Velji. Pljušte komentari, podrška, divljenje: „Naš dečko“, „Da im pokažemo ko smo“, „Fenomenalno!“, „Naš genije“, „Bravo, sine!“ ...
Javnost je željna ovakvih vesti. Zaigra nešto u stomaku. I jeste za divljenje i poštovanje -i priča o Stefanu, a i o izumu koji je revolucionarno otkriće u oblasti zdravstva.
Lep, zdravog osmeha, nepretenciozan, čak pomalo zbunjiv, Stefan već svojim izgledom pleni. Skromno objašnjava da odmalena voli prirodne nauke, naročito fiziku, koja mu je neka vrsta zabave, hobi, kao i sviranje gitare i klavira, na primer.
Piše pesme i komponuje, izlazi s društvom i devojkom, igra tenis, druži se s mlađim bratom Nemanjom, voli koncerte... O nagrađenom patentu priča s jednostavnošću kao da je to nešto što bi svaki čovek na ovoj planeti mogao da smisli. Pokazujući nacrte, objašnjava kako je to jednostavan uređaj, mala „naprava“ koja hvata i razbija tromb u organizmu.
MINISTAR I BRIDŽ
Setim se nedavno Stefana. Mesecima se o njemu ne piše. Šta bi s tim dečkom i njegovim projektom? Podsetila me je na njega proslava Međunarodnog dana mladih; em što je održana u Novom Sadu, em što je 12. avgusta, samo dan uoči Stefanovog rođendana, a plus što je ministar Vanja Udovičić rekao da „svakog dana moramo intenzivno voditi brigu o mladima“.
Misleći da je već u inostranstvu, da je upisao studije na nekom od prestižnih fakulteta, što mu je bila želja, zovem njegovog oca Jovana.
„Stefan jeste u inostranstvu, ali ne na studijama, nego u Opatiji, na Međunarodnom juniorskom takmičenju u bridžu“, kaže otac.
„U bridžu?“
„Da, zainteresovao se za bridž prošle godine i eto, kao i sve što ga privuče, posveti se tome potpuno, aktivno igra nešto duže od šest meseci. Član je srpske reprezentacije, videćemo kako će proći.“
KAO U ŠALI
„Verujemo u njega, ponosni smo, naravno. Zaista je dobar dečko, dobar sin, brat, drug. Nikad ga nismo forsirali, ali smo primetili,još kad je bio sasvim mali, da je natprosečno inteligentan. S nepune tri godine je znao da čita, učio je sam. Oduvek ga je sve interesovalo, već sa 14 je, primera radi, dobio diplomu profesora engleskog jezika. Odličan je bio i u muzičkoj školi, svira, komponuje, voli da piše, bavi se sportom...
U školi je vrlo brzo počeo da pokazuje interesovanje za prirodne nauke, krenuo na takmičenja, osvajao nagrade, ali sve to kao kroz igru, s drugovima, kao u šali, osmisle neki projekat, pripremaju se za neko takmičenje, odu i uglavnom se vrate s medaljama.
Tako su, kad je završio osmoletku, tek što je upisao gimnaziju, učestvovali na Međunarodnoj juniorskoj naučnoj olimpijadi u Južnoj Africi. To je vrlo ozbiljno i zahtevno takmičenje; otišlo je njih šestoro i svi su se vratili s medaljama. Prošle godine je osvojio drugo mesto na ‘Majkrosoftovom’ međunarodnom takmičenju u programiranju Bubble Cup.“
Jovan priča usporeno i zadovoljno. Ili se možda samo meni tako čini. Mi roditelji „obične“, prosečno dobre dece uvek nekako sa uvažavanjem gledamo u „neobične“. Čini nam se da su to najsrećniji ljudi. Činjenica je -nema za roditelja veće sreće nego kad može da se pohvali svojim detetom. Znam mnoge uspešne, cenjene, vredne, priznate, pa i poznate ličnosti koje su nezadovoljne svojom decom; zamislili su nešto drugačije, misle da previše daju, a premalo dobijaju.
NAUČNIK U REKLAMI
Od Jovana saznajem da će Stefan biti zaštitno lice „Telenora“ u reklamnoj kampanji koja počinje za nekoliko dana, a slogan je, otprilike, „Sve što poželiš, to i možeš!“ Stefan je zaista takav.
Patent koji ga je proslavio osmislio je „usput“, u razgovoru s drugovima i roditeljima. Nikada nije imao dodirne tačke s medicinom, otac je imao problem s trombom, ali se o tome u kući malo govorilo. Pripremajući se za naučni kamp u Helsinkiju koji je bio posvećen zdravstvu, Stefan je počeo da razmišlja o očevoj bolesti.
Roditelji su mu pomogli da stupi u kontakt s lekarima specijalistima, krenuo je da izučava ljudski organizam i osmišljava kako pobediti tromb. Tromboza je, inače, tvrde stručnjaci, najčešći uzrok smrtnosti u razvijenom svetu. Za kratko vreme Stefan uspeva da osmisli uređaj, kako ga zove, koji će zaustaviti tromb.
"To je mala naprava koja bi se na isti način kao stent ubacivala u organizam i fiksirala u neki krvni sud. Cilj joj je da zaštiti vitalne organe od štete koju tromb može da napravi tako što uđe i zapuši krvni sud.
Kada tromb naleti na napravu, ona ga fizički zaustavi, nakon toga se pokrene mehanizam koji će hemijski i lokalno da razgradi tromb i spreči ga da dospe u vitalne organe: srce, pluća i mozak. Ujedno šalje signal korisniku da se u organizmu nešto dogodilo“, kaže, uz ogradu da ne sme da otkriva suviše detalja i dodaje da bi bio najsrećniji kad bi ovaj patent počeo da se primenjuje u lečenju i spase mnogo života.
Bez prevelikih očekivanja, ali s potajnom nadom da će „tromb gard“ privući pažnju, mladi Novosađanin, tada još gimnazijalac, u Brisel je poslao svoj rad zajedno s plakatom koji je dizajnirala mama Tanja. Platili su kotizaciju 7.600 evra za festival, ali za odlazak na svetsku smotru pronalazača nisu imali novca.
SKUPA GENIJALNOST
Pitam Jovana da li je skupo imati genijalno dete. Smešak, kratka pauza, rečenica koja počinje sa: „Pa, hm...“ Jasno mi je. Podrška sa svih strana, pohvale, nagrade, prijemi u njegovu čast, izjave političara... Kroz glavu mi prolazi slika iz Gradske kuće u Novom Sadu. Gradonačelnik, sav važan, kaže: „Velja je slika Novog Sada i uzor kako mladi treba da rade.“
"Ponosan sam na činjenicu što danas u Gradskoj kući možemo da ugostimo našeg mladog sugrađanina, da mu pružimo podršku i zahvalimo se za ono što je uradio za sve nas. Grad vrednuje one najkvalitetnije i one koje su svoj život usmerili ne samo na ličnu već i na opštu korist i dobrobit“, ponosno je govorio Miloš Vučević na prijemu priređenom u čast mladog pronalazača.
Stefan se ubrzo našao na još jednom prijemu gde mu je uručeno priznanje „Kapetan Miša Anastasijević“ za najbolje inovacije i kreativnost, a početkom ove godine dobio je i Svetosavsku nagradu. Ništa ne govorim Jovanu, samo ga pitam: „Je li skupo?“
„Pa... Stefan je izuzetno skroman. Kad se vratio s takmičenja iz Južne Afrike, posle takvog uspeha, mi ga pitamo šta da mu kupimo, čime da ga častimo. Mislio sam neki dobar sat ili tome slično, a on kaže: „CD Red hot čili pepersa“, koji je u to vreme koštao nešto manje od 10 evra...Foto: Aleksandar Jovanović, Stefan Velja
Što se naučnih projekata tiče, to je, naravno, skupo. Domaća takmičenja obično finansira Fond za mlade talente, ali sve van toga moramo sami. Snalazimo se, dobija i nagrade, ali sve je to nedovoljno. Da je rođen negde u Holandiji, verovatno bi, odmah po dobijanju nagrade, sve išlo po automatizmu, a ovako, u Srbiji, to je malo teže. Nikad ni od koga ništa nisam tražio, ne umem to. Ne volim ni da se žalim. I sad mi je neprijatno da pričam na tu temu. Tako smo i njega vaspitali. Stefan nije ničiji stipendista.“
Zašli smo na nezgodan teren - finansije. Jovanu je neprijatno, ne želi nikoga da napada, usteže se, a moje potpitanje: „Šta je sa Stefanovim studijama u inostranstvu, je li dobio stipendiju?“ pritiska ga, kao kad zabodete ašov, a onda još nogom nalegnete na njega.
GAUDEAMUS IGITUR
„Tri najbolja evropska fakulteta na kojima se izučava inženjerska fizika, što Stefan želi da upiše, nalaze se u Cirihu, Minhenu i Beču. Priprema se za Beč, naučio je nemački i sada je na nivou B2. Što se predznanja i sposobnosti tiče, može da studira gde god, ali što se tiče novca, to je gotovo nemoguće.
I da dobije stipendiju od tamošnjeg univerziteta, a to je posle prve godine studija, treba živeti tamo, platiti smeštaj, hraniti se. Razgovarali smo s našim studentima u Beču kako bismo čuli njihova iskustva. Najgori je početak, upis i prvi semestar. Mesečno troše oko 1.200 evra u najskromnijim uslovima - iznajmljuju zajednički stan, hrane se u kantini, štede, uglavnom nešto raduckaju...
Da vam ne pričam da, na primer, za prijem na studije sada treba potvrda iz banke da na svom računu imaš 5.000 evra. Za nas je to misaona imenica. Naši studenti se dovijaju, pozajmljuju, pa šetaju taj depozit, na tih 5.000 izređa se i desetak studenata. U Cirihu, koji je prvi na listi najboljih, studije koštaju oko 2.500 evra mesečno.“
Sećam se kad se moje dete upisalo na fakultet, državni, na budžet, a ja nisam imala para da joj kupim patike od 1.000 dinara, da je častim. Boli! U novinama smo tada čitali kako se Anđela, mlađa ćerka srpskog biznismena Miodraga Kostića, koja živi i školuje se u Londonu, slika sa Paris Hilton. I to je bila vest?! Dok Jovan priča o sinu, ponovo mi je ta slika u glavi. Nemam ništa protiv tog deteta, možda je i ona uspešna u nekoj oblasti, ali sada pričamo o mladom genijalcu, talentovanom pronalazaču! I opet ne kažem ništa Jovanu. Slušam.
„Znate, malo se osećam loše, ne mogu ništa posebno da uradim. Diplomirani sam tehnolog i više od dve decenije imam svoju firmu, 50 svojih proizvoda. U srećnija vremena sponzorisao sam ja i studente i đake. Devojčici koja je bila izuzetan muzički talenat i njenoj profesorki klavira platio sam put u Milano, što je njoj bila odskočna daska i uspela je.
NA ČEKANJU
Pokušavam da dobijem Stefana, ostavljam mu poruku na Vajber, videće kad se bude nakačio na internet, nema svuda vajerles. Kažu da je bridž jedina kartaroška igra u kojoj sreća nema nikakvog uticaja. Bitan je mozak, kao u šahu. To se potpuno uklapa u profil ovog mladog genijalca. Imala sam sreće - Stefan se ubrzo javio.
Kakvi su rezultati? Ima li i tu nekih medalja?Foto: Privatna arhiva, Stefan Velja
„Da, ima. Naše devojke su najbolje na svetu! Mi momci se nismo proslavili, ali devojke su odbranile čast naše reprezentacije!“ Presrećan je dok mi ovo saopštava.
Prelazimo na priču o njegovom patentu. Pitam ga šta je s projektom koji mu je doneo zvanje viteza. Već tada su neke kompanije bile zainteresovane da ga otkupe. Hoće li se uskoro primenjivati u zdravstvu? Ubrzo shvatam da je moje poslednje pitanje prilično naivno.
„Put od patenta do proizvodnje je veoma dug, traje godinama. Interesovanje jeste bilo veliko, u pregovorima sam s predstavnicima nekih stranih kompanija za izradu pomagala u zdravstvu, ali još se ništa konkretno nismo dogovorili. To su skupi projekti, pogotovo što je ovo multidisciplinarni rad, treba uključiti stručnjake-istraživače iz različitih oblasti, inženjere, farmaceute, elektroničare...
Samo za ispitivanja je potrebno desetine miliona evra i za svaku etapu ekspertize po nekoliko godina. To se kompanijama na kraju desetostruko vrati, ali treba mnogo vremena da uđu u neki projekat. Verujem da će se ‘tromb gard’ jednog dana primenjivati kao što se danas ugrađuju stentovi. Sigurno će pomoći mnogim ljudima. Tada ću biti najsrećniji.“
Držimo palčeve!