Zamislite auto koji juri Rimom prema Vatikanu. U autu su sveštenik, biskup i žena po imenu Frančeska F., koja se za sve vreme vožnje glasno dere i psuje. Žena se baca okolo. Saznajemo da je ona pod delovanjem demona, a samo joj jedan čovek može pomoći, piše Njujork post.
Na kraju se parkiraju usred Vatikana i jure sa Frančeskom mramornim hodnicima dok ne završe ispred spasitelja - pape Jovana Pavla II. On prilazi izluđenoj ženi i počinje da izgovara "egzorcističke formule na latinskom", i počinje ubrzano da izgovara molitvu. Naslanja se nad ženom i šapuće joj:
"Sutra ću održati misu u tvoje ime".
S tim rečima Frančeska se odjednom smiruje. Demon deluje kao da je otišao, pa je ženi neugodno i zbunjena je. Izvinjava se papi, koji će posle svoju bitku sa Satanom nazvati - biblijskom scenom.
U knjizi "The Vatican Prophecies: Investigating Supernatural Signs, Apparitions, and Miracles in the Modern Age", Džon Davis, bivši šef rimskog odeljenja za katoličke vesti, ovako opisuje tajni egzorcizam iz 1982. godine. Njegova nova knjiga pokazuje na koji se način Vatikan nosi sa natprirodnim (ili bar navodno natprirodnim) pojavama i događajima, od svetih relikvija do demonskih opsednutosti.
RELIKVIJE
Relikvije su fizičke stvari koje je nekada dodirnuo svetac, a mogu biti i komadić njegove odeće ili deo tela, s tim da se smatraju talismanima i donosiocima sreće.
Iako je odavno zabranjeno prodavanje relikvija, postoje rupe u zakonima, kojima se mnogi obilato služe. Smrt pape Jovana Pavla II 2005. godine predstavila je poslednju veliku eksploziju na tržištu relikvija, jer su mnogi tvrdili da poseduju ostatke omiljenog pape, dok je gotovo isti broj ljudi tvrdio da poseduje nešto njegovo.
Nekoliko sati pre njegove smrti, 2. aprila, njegov lični sekretar, nadbiskup Stanislav Dživiš, tražio je od papinih lekara da mu izvade malo papine krvi za uspomenu. Kasnije je nadibsup prosledio kap po kap krvi crkvama i biskupijama koje su žudele za relikvijom pape.
Ta krv, kao i kosa s njegovog poslednjeg šišanja, jedine su "prvoklasne relikvije", što je fraza koja se koristi kada je relikvija uzeta direktno s tela (ovaj put s pape), te nisu uklonjene kosti ni organi sa pape, što znači da je broj prvorazrednih relikvija izuzetno ograničen.
Ista stvar se, doduše, ne može reći za druge svece i značajne katoličke figure tokom godina.
Naime, vatikanski "katalog službeno prepoznatih delova tela" sadrži ruke, prste, glavu, nožni palac, zub i nokat, dok su odbačene stvari poput obrezane kožice bebe Isusa, koja se dugo zvala "svetim prepucijem". Telesne relikvije nekad su bile uobičajena pojava. 1500-ih, godinu dana nakon smrti Svete Tereze Avilske, odrezana joj je leva ruka te je poslana u samostan. Sveštenik koji je to učinio za sebe je zadržao njen kažiprst, kojeg je nosio oko vrata ostatak života.
Njeno telo je na kraju raskomadano i poslano okolo, deo po deo, uključujući i njeno srce, desnu ruku, stopalo, levo oko i deo vilice. 1966. godine mlada časna, sestra Katarina Kapitani, umirala je ležeći u bolnici zbog krvarenja jednjaka. Imala je viziju pape Jovana XXIII, koji je umro tri godine ranije, a koji joj je navodno "stavio ruku na stomak i rekao da više ne treba brinuti". Ona se oporavila, a ovo čudo je iskorišćeno u korist beatifikacije dotičnog pape 2000. godine.
Dve godine posle, časna sestra je dobila na poklon deo papine kože, koja mu je oguljena s ruke nakon smrti.
Ova praksa u savremeno doba izaziva mnogo različitih reakcija. 1977. godine "kosti francuske Karmelićanke Svete Mala Terezija" okupile su mnoštvo znatiželjnka tokom turneje po Francuskoj, da bi na kraju prošla kroz 40 zemalja. Njne relikvije toliko su popularne da imaju i stranicu na Fejsbuk, a jedna je putovala i u svemir na Diskaveriju.
Pa ipak, katolički službenici tvrde da se rezanje tela danas čini puno razboritije. Ako je telo netaknuto, uzimaju neke kosti, pri čemu paze na higijenu, ali i da poštuju samo telo. Paze da ne režu kosti nasumice, kako im se prohte, a u nekim slučajevima nema relikvija koje se mogu ukloniti.
Svejedno, ni to neće zaustaviti neke ljude, uključujući i prevarante, da pokušaju da ih prodaju. Tako ste još 2013. godine mogli kupiti fragmente kosti Svete Marije, Isusove savremenice za 1.090 dolara ili komadić kosti ranog hrišćanskog mučenika Teodora, za samo 890 dolara na Ibeju.
Iako su obe relikvije dolazile u paketu sa pismima koja su trebalo da potvrde autentičnost, obično je reč o lažnim pismima, koja imaju potpise starih opskurnih biskupa iz prošlosti, tvrde stručnjaci. Inače, lažnjaci se obično mogu otkriti uz pomoć grešaka u latinskom, pobrkane hronologije, pa čak i potvrda od strane biskupa koji uopšte nisu živeli u isto vreme kad i navedeni sveci.
Crkva se suočava sa lažnim relikvijama od Sredneg veka, a danas, umesto da troši novac i vreme na pronalazak lažnjaka, ona ponekad jednostavno zažmuri na jedno oko kad se radi o određenim relikvijama, pa su neki čak i izjavili da nema veze što ne postoje forenzički dokazi ako je duhovna povezanost tu.
TORINSKO PLATNO
Ckva ipak nije mogla tako lako pristupiti slučaju Torinskog platna, koji predstavlja navodni pokrov u kojeg je bio umotan Isus Hrist nakon smrti i na kojem je ostao otisak njegovog lica i tela.
Ali ni u ovom slučaju crkva nije zauzela čvrsti stav. Papa Banedikt je platno prozvao "ekstremnom ikonom koja nije relikvija", što bi značilo da nije bilo obmotano oko Isusovog tela. Priča o platnu počela je 1300-ih godina, a intenzivirala se u 20. veku, kad su noviteti iz sveta nauke omogućili nove vrste analize platna, kakve dosad nisu bile moguće. Pa ipak, uprkos silnim analizama i dalje nismo ništa bliže rešavanju ove misterije.
1898. godine italijanski fotograf Sekondo Pija otkrio je niz fotografija čiji su negativi otkrili neverovatno detaljne slike muškarca na pokrovu. Lice je delovalo jako prirodno, a činjenica da je platno u svojoj suštini "prikaz negativa", mnogima je dokazala autentičnost, jer su stručnjaci tvrdili da niti jedan "srednjovekovni umetnik nije mogao posedovati toliko znanje da stvori takvu sliku".
Otad slika priziva pažnju crkve, vernika, nevernika i stručnjaka. Otkad je analizom radiokarbonskom metodom dokazano da platno potiče iz razdoblja između 1260. i 1390. godine, crkva izbjegava ikakve izlaske u javnost, iako je više stručnjaka opovrglo navedeno testiranje, tvrdeći da je analizirani uzorak tkanine bio kontaminiran.
1970-ih godina počeo je STURP, projekat istraživanja Torinskog platna, pri čemu se udružilo 30-ak naučnika iz različitih područja širom sveta, nakon čega su se samo pojavila nova pitanja, te ni dalje nije sigurno vreme porekla platna. Dokazano je samo da nije delo umetnika, te da poseduje unikatnu, trodimenzionalnu informaciju, iako je nejasno kako je nastalo.
EGZORCIZAM
Stav crkve o demonskoj opsednutosti, kao i kod bilo kakve vrste čuda, najbolje se može opisati kao "vjerovaćemo kad vidimo".
Iako je crkva nekad imala "poseban odred egzorcista", papa Pavao VI počeo ih je ukidati 1972. godine, pa su decenijama posle egzorcizmi bili toliko retki da su ih izvodili samo "posebno delegirani sveštenici".
Pre nego što je izabran na mesto pape Benedikta, kardinal Jozef Racinger vodio je vatikansku kongregaciju za Doktrinu vere, koja se bavila istraživanjem misterioznih fenomena. 1985. godine Racinger je poslao pismo svim biskupima u kojima ih je upozorio da ograniče egzorcizme, kako neautorizovane osobe ne bi mogle voditi molitvene skupove na kojima se direktno obraća demonima.
Svega nekoliko meseci posle, papa Jovan Pavao II proglasio je da se demonski uticaj može pojaviti u obliku "đavolskog poseda", usled čega bi osobi mogao da treba egzorcizam.
1999. godine Vatikan je pak objavio revidiran obred egzorcizma.
I dalje, crkva kao da pazi kad je reč o ovoj praksi, a Davis naglašava da što ste više na lestvici katoličke hijerarhije, to je veći otpor prema razgovoru o demonskim opsednutostima i egzorcizmu. U svojoj knjizi Davis citira oca Gabriela Nanija, bivšeg egzorciste koji je, na svoj veliki šok, uklonjen s pozicije. Nani veruje da je, okretanjem leđa egzorcizmu, crkva širom otvorila vrata satani da uđe u naš svet i potpuno ga unakazi.
(Express.hr)