1903. godine samoprozvani misionar i istraživač, kao lažni zabavljač Semjuel Filips Verner saznao je da će se sledeće godine održati veliki svetski festival u Sent Luisu, na kojem su organizatori želeli da proslave američki imperijalizam i pokažu napredak ljudskog društva, od "crnih primata do najviših civilnih organizacija.".
Verner je odmah shvatio da tu ima prostora za njega i zaradu, pa se brzo obratio Vilijamu Džonu MekGiju, predsedniku novoosnovanog društva antropologa, koji je izjavio da mu trebaju pigmejci.
Verner je za 10.500 dolara i titulu specijalnog agenta obećao da će nabaviti sledeće pigmejce: jednog muškarca, jednu odraslu ženu, dvoje dece, još četiri pigmejaca, po mogućnosti odraslih ali mladih, jednog vrača ili sveštenika, po mogućnosti starog.
Sve dozvole su dobijene od kralja Leopolda II.. te je krajem 1903. Verner krenuo iz njujorške luke. 20. marta 'nabavio' je prvog pigmejca - Ota Bengu, iako je naknadno pričao različite priče o tome kako je došao do njega. Od toga da ga je spasio od plemena Bašilele koji su bili kanibali, preko toga da je sam želeo da ide s njim kad ga je pronašao u jednom plemenu nakon što je pobegao od kanibala, sve do toga da ga je pronašao taman nakon što je oslobođen iz 'kandži' neprijateljskog plemena koje ga je dugo držalo kao zatvorenika.
Doduše nije nijednom spomenuo, a to je najočiglednije - da ga je kupio u Basongou, području koje je bilo poznato po svom tržištu robljem i gde je cvetala trgovina ljudima, kojom je rukovodio zloglasni kralj Leopold koji je na zapad javljao kako gradi bolnice i škole, dok je zlostavljao, sakatio i ubijao ljude koje je ili sam koristio kao roblje ili prodavao dalje.
Neuspeh na Svetskom sajmu i dolazak u zoološki vrt
Dva meseca nakon što se domogao Ote, Verner se s još osam mladića neodređene dobi vratio u Nju Orleans. Prema listi putnika najmlađi dečak je imao tek 12 godina, dok je Benga navodno imao 17 (iako su ga naknadno 'postarali').
Na Svetskom sajmu pigmejci nisu dobro prošli, jer su ih mediji ismejali, a Vernera su mnogi proglasili ludim. Na kraju su on i Benga proterani iz Sent Luisa, pa je Verner počeo da piše o svojim avanturama u Kongu. Pritom je svašta pisao o svom malom pratiocu, pa ga je tako u jednom tekstu čak prozvao 'jedinim pravim kanibalom u današnjoj Americi'.
Gotovo dve godine kasnije, Verner se dogovorio s Vilijamom Templom Hornadajem, osnivačem i kustosom njujorškog Zoološkog vrta (danas poznatog kao Bronks Zoo), da jedan od izloženih primeraka bude i Ota Benga. I tako se 8. septembra 1906. godine u kavezu s majmunima pojavio pigmejac koji nije znao što ga je snašlo.
Narod je, naravno požurio da vidi "primerak" pored kojeg je sad pisalo da ima 23 godine i koji je delovao kao da se zabavlja s orangutanima, a delovao je drugačije i po tome što je imao naoštrene zube, što je bio običaj njegovog plemena.
Kad je sledeći dan priča objavljena u novinama, na čelu sa sveštenikom Džejmsom Gordonom nije mogao da veruje svojim očima, jer iako je ropstvo ukinuto 40 godina ranije, ovo je bio dokaz da je rasizam i dalje živ i zdrav u američkom društvu. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da je u kavez zatvoren crnac kome se deca grohotom smeju, a kojeg odrasli ljudi s više ili manje neprijatnosti proučavaju kao neko svetsko čudo.
Na ovom slučaju uveliko se dokazalo koliko je još duboko rasizam bio ukorenjen u američko društvo, jer su brojni tzv. stručnjaci i naučnici delili mišljenje da je reč o primatskoj, niže vrednoj vrsti koju vredi zatvoriti i izučavati, što je razljutilo mnoštvo crnog stanovništva.
Narod je uživao, a Benga patio
Dok je u zoološki vrt dolazilo sve više stotina, pa i hiljada ljudi, Benga je počeo sve više da se povlači u sebe. Prebacivali su ga u različite delove zoološkog vrta, pa su ga čak i puštali da, uz pratnju naoružanih čuvara, šeta okolo. Ljudi su se gurali, deca su ga gađala, pa je i on polako gubio živce. Nekoliko puta su čuvari upotrebljavali silu kako bi ga vratili u kavez, gde bi zatim satima sedeo besciljno gledajući ispred sebe.
Zbog njegovog ponašanja, počele su da padaju uvrede, pa je čak u Njujork Tajmsu objavljen tekst samoprozvanog afičkog istraživača Džona Vejna-Tempesta koji je utvrdio da je pigmejcu pruženo previše toga, odomaćio se i više je nego zadovoljan svojim zarobljeništvom. Navodno je čak pričao s Bengom koji mu je poverio da uživa u smeštaju i društvu majmuna, jedino mu nedostaje nekoliko žena. A svi su tu priču prihvatili kao istinitu.
Na to je odgovorio sveštenik Metju Gilbert koji je kao napisao da je spektakl oko Bengovog zatočeništva izazvao osudu afroamerikanaca duž SAD-a i dodao je da "jedino predrasude protiv crne rase mogu dovesti do toga da se tako nešto može dogoditi u ovoj zemlji". Zaključio je: "U nekoliko sam prilika putovao u inostranstvo i uveren sam da se tako nešto ne bi tolerisalo ni jedan dan u bilo kojoj drugoj civilizovanoj zemlji."
Čak ni takve osude nisu mogle da nateraju Hornadija da odustane od najpopularnijeg "primerka" i pusti Bengu. Jedan inspektor izašao je u izvidnicu u kakvim uslovima drže pigmejca i posle je rekao da uopšte nije istina da je reč o manje inteligentnoj vrsti, kao što su mnogi naučnici tvrdili (stavljajući pigmejce na dno evolucijske lestvice).
Rastao je broj ljudi koji su izražavali negodovanje, pa nije delovalo kao da će strasti oko ove situacije početi da jenjavaju. Iako je sveštenik Gordon molio da Hornadej pusti Bengu u njegovo sirotište za crnce, u kojem bi se dobro brinuli za njega, tvrdokorni osnivač zoološkog vrta nije popuštao. Sve do 28. septembra 20 dana nakon što je prvi put prikazan, kad je bez ikakve medijske pratnje Benga pušten na slobodu i tiho odveden u sirotište u Bruklinu.
Ni u novom životu nije pronašao mir
Tu je naučio nešto engleskog jezika pa je dobio osnove obrazovanja, nakon čega je u januaru 1910. godine poslat u Virdžiniju, gde se pridružio Meri Hejs Alen, udovici sa sedmoro dece, čiji je pokojni suprug decu podučavao umetnosti, nečemu što ni beli pokrovitelji obrazovanja među crncima obično nisu podržavali.
Benga je uživao u slobodi i igri s decom iz porodice i komšiluka. U obližnjim šumama je decu podučavao lovu i igrama iz svog detinstva pa im je 'pričao' o životinjama s kojima se on sretao dok je odrastao, poput slonova.
Delovao je kao da se odomaćio i navikao na ondašnji život iako je znao da pokazuje znakove žudnje za domovinom. Jedini je problem bio što nije imao gde da se vrati jer ga nije čekala porodica, a i zemlju je u potpunosti opustošio kralj Leopold.
Do 1916. godine, Benga je potpuno izgubio zanimanje za išta oko sebe. 19. marta je skupio drva i zapalio vatru oko koje je zaplesao uz pevanje i zapomaganje. Drugi dečaci su već ranije videli ove njegove rituale, ali ovaj put kao da je bio puno tužniji nego ikad pre. U zoru sledećeg dana, ustao je pre svih, uzeo sakrivenu pušku i pucao ravno u svoje ionako slomljeno srce.
(Guardian)