CRNI VRH - Ako bi se pravio spisak promašenih projekata bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, sigurno je da bi pri samom vrhu liste bila izgradnja kompleksa na Crnom vrhu nadomak Bora.
To je trebalo da postane najmoderniji planinski centar u Evropi, ali su bombardovanje Srbije 1999. i potom okončanje ere Miloševićeve vladavine osujetili planove, te gradnja nikad nije završena. Od tada je naselje, na polovini puta od Bora prema Žagubici, odsečeno od civilizacije, ostavljeno da zarasta u korov i zaborav. A sve je bilo lepo zamišljeno: na oko 15 hektara izgraditi velelepni turističko-sportski centar „Jelen-Hajat“, u čijem sklopu će biti hotel „Hajat ridžensi“, predsednička palata, apartmansko naselje, tržni centar, restoran, pošta, banka, pozorište, bioskop, apoteka, ambulanta, podzemna garaža, bazen, sauna, vrtić, igrališta, ski-staza, klizalište, helidrom...
Radilo 1.000 radnika
Priča se da je idejni tvorac ove - u to vreme skrivene - tvrđave bila Miloševićeva supruga Mirjana Marković, a da su zadatak da realizuju grandiozni projekat dobili čuveni socijalisti Nikola Šainović i Dragan Tomić. Radovi su počeli 1996, glavni izvođač je bio beogradski „Energoprojekt“, a tu je posao našlo i do hiljadu radnika. U početku niko nije znao šta se gradi, gradilište je imalo jako obezbeđenje, pa je radoznalost pojedinaca mogla biti plaćena glavom. Tako Crni vrh postaje jedna od najbolje čuvanih državnih tajni. Prozvan je i Miloševićevim zabranjenim gradom. U izgradnju je za tri godine uloženo oko 50 miliona dolara. Podignuto je 51.269 kvadratnih metara korisne površine, a za završetak je bilo potrebno još toliko novca. Ali onda je 1999. počelo NATO bombardovanje i radovi su stali tačno na polovini. Nijedna zgrada nije do kraja privedena nameni. Ipak, radnici se posle 2000. nikad tu nisu vratili, a u godinama koje su usledile jedini „gosti“ su bili lopovi, koji su odnosili sve što se moglo razgrabiti. Danas je ovaj kompleks ruina. Ekipu Kurira dočekuje obezbeđenje - njih trojica čuvaju ono malo što je ostalo od imovine. Da njih nema, ovo bi bio pravi grad duhova. Opasnost vreba sa svih strana zbog fasada koje se ruše, drvenih delova koji samo što ne padnu, oslabljenih metalnih konstrukcija, zarđalih eksera... Ipak, ova tvrđava ostavlja bez daha. U njenom centru je hotel koji je trebalo da ponese ime svetskog „Hajata“. Nije se stiglo do toga, te hotel sada čine samo goli zidovi i beton. Na četvrtom spratu se nalaze jedine dve završene sobe. Još onda su završene da bi bile pokazni primer kako će hotel izgledati po završetku izgradnje. „Odmaramo se“ u sobi 3.052.
Gubi vrednost
U apartmanskom naselju s vilama i konacima polovina objekata ima vrata i prozore, dok je druga polovina u ciglama. U slučaju da se, nekim čudom, radovi na kompleksu završe, sigurno je da bi Crni vrh ugrozio turističke centre poput Zlatibora i Kopaonika. Ukoliko se nešto ne preduzme u naredne dve-tri godine, kompleks više neće ničemu vredeti.
Vlasništvo
NAJVEĆI DEO PRIPADA NIS
- NIS (56 odsto)
- RTB „Bor“ (20 odsto)
- „Energoprojekt“
- PTT
- „Srbijašume“
- Opštine Bor i Žagubica
LUKSUZ Soba 3.502 otkriva kako je sve trebalo da izgleda
SKUP NAMEŠTAJ I POZLAĆENA BRAVA
Na pozlaćenoj bravi sobe 3.502 okačeno je „ne uznemiravaj“. Masivna vrata se otvaraju karticom, a unutra čist luksuz: nameštaj od punog bukovog drveta, klima-uređaj, tepih, posteljina, ogledalo, telefon, čaše i posuda za led, čaj, kupatilo sa džakuzijem i tuš-kabinom... Tu je i mini-sef. Da nema buđi na zidovima i debelog sloja prašine, soba bi bila odmah upotrebljiva. A ne bi je se postideli ni današnji beogradski hoteli.
Pored hotela je predsednička palata, a u njenom sklopu su i ambasadorski apartmani. Palata je ogromna i lepo zamišljena, ali se dalje od grubih radova nije odmaklo. Izgrađeni su i zatvoreni bazen i pozornica na otvorenom. Nekoliko objekata je bilo planirano za tržni centar, ali su od svega ostali samo lepa zamisao i goli zidovi. I promaja. Tu je i energana, koja je tada opremljena najnovijom opremom. Sve to sada, nagriženo rđom, trune. I danas se tu nalaze agregati, mini benzinska pumpa, garaža za pomoćna vozila, objekat predviđen za osoblje kompleksa... Ponegde još stoje table sa obaveštenjem da je „zabranjen pristup“ i da su „radovi u toku“ iako radnik ovde nije kročio 15 godina.