BEOGRAD - Dok smo se vraćale sa iscrpljujućih hemoterapija, Tara je smišljala kako ću je slikati. Izbušene modre ruke, stavljamo puder u debelom sloju - i ona pozira! Fotografije su nastale dok su joj ubijali organizam da je pripreme za novu koštanu srž.
Ovo je samo delić ispovesti koju je Biljana, mama Tare Petričević (18), koja je pre dve godine umrla od leukemije, dala za ovonedeljno izdanje magazina Njuzvik. Postavila je samo jedan uslov - da priča ne bude patetična, jer je njena Tara bila borac.
Mnogi se hrabre Tare sećaju s modnog bloga Tara‘a Fashion World, na koji je postavljala na stotine fotografija. Na svakoj je u pozama Viktorijinih anđela, u kostimima, šarenim haljinama, seksi šorcevima i na vrtoglavim štiklama. Lepa, samouverena mlada žena koja želi da vlada svetom.
Bila popularna
- Tara je volela modu, bila perfekcionista, prezirala kič i patetiku, sanjala o glamuru i Holivudu. Usred hemoterapija, od kojih je skoro oslepela, otvorila je modni blog, na koji je svakodnevno kačila slike, i koji je bio veoma popularan - kaže Biljana, koja je bila i ćerkin verni fotograf.
Tara je u 16. godini smeštena na kliniku u Tiršovoj, gde joj je dijagnostifikovana akutna mijeloidna leukemija visokog rizika, što znači da se davalac koštane srži mora naći što pre. Koliko je teško naći adekvatnog davaoca, najbolje je znala upravo Biljana jer radi u registru Zavoda za transfuziju krvi u kojem se ispituje podudarnost koštane srži.
Tek navršila 18
- Našla sam kliniku u Nemačkoj koja je pristala da nas primi i tamo je Tari urađena transplantacija, koja je odlično prošla. Međutim, već 2012. njeno stanje se naglo pogoršalo. Ostala je nepokretna i ponovo smo otišli u Nemačku - priseća se Biljana. Mesec dana posle 18. rođendana Tara je umrla. Sahranjena je uoči Nove godine, a prisutni ljudi bili su u belom, a beli su bili i kovčeg i cveće - baš onako kako je Tara želela za rođendan.
Pavle Malešević
TARA ĆE MI UVEK DAVATI VETAR U LEĐA
Za vreme lečenja Tara se preko društvenih mreža sprijateljila s Pavlom Maleševićem, koji je pobedio istu bolest i koji je redakciji Njuzvika i poslao pismo koje nikog nije ostavilo ravnodušnim.
- Bili smo isti, voleli smo iste stvari, sanjali iste snove, i nikad nismo govorili o bolesti. Videli smo se prvi put kad se Tara vratila sa lečenja u Nemačkoj. Na njenoj sahrani nosio sam kovčeg, ali nisam plakao jer ona nikad nije otišla, uvek će biti tu, davati mi vetar u leđa. Za naše snove sad moram da se borim duplo - odlučan je Malešević.