Prisustvovali smo snimanju jedne epizode, 22. po redu, serije "Bolji život" i uverili se da je to mukotrpan posao. Gledaoci ne moguni da zamisle da se, na primer, ono što gledamo 34 minuta, snima puna dva dana. Ali uvek se nađe neko ko će da nasmeje i razgali ekipu, tako da snimanje "brzo" prođe. Ovoga puta ekipu su zasmejavali Čkalja i Marko Nikolić.
Zidovi sivi, mestimično potamneli od vlage. Nameštaj sirotinjski, otrcano kanabe, rasklimatani sto, stari šporet na drva, pocepana ponjava na podu. Kroz razbijena okna malog prozora sigurno ni sunčani zraci nemaju volje da uđu.
Sredovečni muškarac, okrenut leđima, posluje oko šporeta (štednjak je suviše lepa reč za tu šklopociju) i meša u loncu nešto što se puši.
Usput, iako se sve oko njega raspada, pevuši:
"A ja sam crno vino pio, sa drugom srećan bio, a ti, a ti, a ti (i to "a ti" ponavlja jedno deset puta), ti si me čekala."
A to nije niko drugi nego drug Branković, onaj nesrećnik i beskućnik iz serije "Bolji život", koga je tako lepo (i smešno) oživeo Miodrag Petrović Čkalja.
U 22. epizodi ove serije čijem smo snimanju prisustvovali, Branković je sa svojom dečicom, Milicom i Bojanom, pošto ga je gazdarica izbacila iz stana, upao u neku sobicu "divlje" podignutu pored deponije ili bolje rečeno, đubrišta. Ta sobica, koju mi na malim ekranima vidimo i zamišljamo da se zaista nalazi negde na smetlištu, "sklepana" je u studiju 9, u zgradi Televizije Beograd, u Košutnjaku.
Velika hala je pregrađena šper pločama na sobice na stan Popadića, Jatagančevu kancelariju, Kokin stan... Na žalost, nismo videli nameštene prostorije u kojima poznati junaci žive i rade, jer se dekor pravi svaki put iznova. Televizijski poslenici kažu, nema para da dekor stalno stoji. Jer, Jatagančev pisaći sto nije samo njegov, iako je on veliki direktor. Koriste ga i njegova sekretarica, i Koka, i Dragiša Popadić, i ko zna ko još.
Našlo se tu, dakle, i Brankovićevo ubogo utočište.
Na desetine reflektora vise sa tavanice.Toga dana snimala se scena u kojoj Dara (Gorica Popović) dolazi iznenada kod Brankovića i donosi deci kolače, banane, igračke. Reditelj Aca Đordević naređuje:
"Bilo bi dobro da skinemo vrata, da bi kamera mogla da uhvati šporet i Čkalju kako meša poparu..."
"Ne!" cikne Gorica. "Dara treba da uđe kod Brankovića kroz vrata."
"Dobro", pristaje reditelj, za koga kažu da je toga dana bio veoma dobre volje, ali da ponekad ume da "pobesni" i onda teško svim saradnicima.
Još se ne snima, jer kad dođe do snimanja, onda je posao takoreći gotov. Satima pre toga nameštaju se kamere, a tekst se proba sa glumcima deset, dvadeset, pa i trideset puta. Svaki pokret je proračunat, zna se uz koju se reč sedi, uz koju stoji...
A da se sve to usaglasi, potrebno je puno vremena i strpljenja, ne samo glumaca, već i čitave ekipe. A strpljenje izgleda da svi imaju na pretek, jer bez pogovora ponavljaju do besvesti, sve dok "gazda" Aca Đorđević ne kaže:
"Čisto je, idemo!"
Ajde, sada ja ulazim kaže Gorica.
Čkalja pevuši, ali stigne i da vikne "kuc, kuc".
Gorica ili Dara ulazi, Branković je iznenađen, samo što ne ispusti šerpu sa poparom.
Jao, drugarice Daro, otkud vi?
Došla sam da vidim dečicu, odgovara Dara i vadi poklone. Donela sam im po jednu bananu, keks...
Samo po jednu, a za tatu ništa?, ubacuje Čkalja svoj tekst.
Pa... ostaje bez reči Dara.
Ali, ja nemam krpu priseti se usred scene Čkalja, a drži vruću šerpu.
Deco, dajte krpu viče reditelj. Naravno da ti treba krpa.
A nemam ni kecelju... oglašava se ponovo Čkalja.
Našla se i kecelja.
Čkalja je vezuje, ne oko struka već malo poviše, baš kako dolikuje nespretnom muškarcu.
Sad sam ko trudnica kaže sebi u bradu.
Idemo! čuje se iz režije.
A gde su Milica i Bojan? pita Dara.
Igraju se na deponiji, puštaju čamce u kanalizaciju, a onda dodaje svoj tekst - Kad zatreba razgrnu govna, pa puštaju čamce.
Svi se smeju.
Uopšte, dok Čkalja izgovara svoje replike, ma kako one bile obične, svi se smeju.
Branković nudi Dari da proba njegovu poparu "koja je ušla u sve enciklopedije, pa i u kuvar onog debelog kompozitora".
Dara neće probati njegovu poparu, ali će on uspeti da se opeče, da ispusti varjaču na nogu (a to je Čkaljina izmišljotina van scenarija koja je opet zasmejala celu ekipu), Dara će mu srediti opekotinu, "nespretnjaković" će jaukati...I u trenutku kad želi da zagrli Daru u znak zahvalnosti što mu je uvila prst, pogled mu se skameni, jer je na vratima ugledao osobu koju je najmanje očekivao.
Snimanje je najzad moglo da počne, sve je savršeno uvežbano. Gorica koja i u prirodi mnogo podseća na dobru Daru, svojim karminom je namazala Čkaljine prste kako bi scena bila verodostojnija, jedan član ekipe ponovo je, po ko zna koji put, pripalio vatru u šporetu.Čkalja je prišao svojoj, toliko puta posoljenoj popari i počeo da pevuši:
A ja sam crno vino pio...
Stani! viče pomalo nervozno reditelj . Crkla je kamera. Ljudi moji, šta je ovo, svaki dan crkne kamera, zovite ljude iz servisa. Trebada radim sa tri kamere, a samo je jedna u redu...
Sve se zaustavlja. Jasno je da predstoji malo duža pauza.
Ajd’mo Gorice, moja najbolja partnerko, na kaficu.
Svetla se gase, dvadesetak ljudi nestaje za tili čas iz studija, sve je pusto i mračno. Studio nema više draži..
Posle dva dana, snimanje počinje pozivom drugog reditelja, Miše Vukobratovića:
Četvorka na izlaz, tišina! Dvojka drži dvoplan, režemo na dvojku, krupnu Ceca i Boba, hajde, sad se odlepi od Cece, rez, ulazi Dragiša, četvorka neka sada prihvati krupno Bjelu (Dragan Bjelogrlić).
Za neupućene ove reči su prava matematika, ali cela ekipa dobro razume reditelja. U jednoj drugoj, sad već nameštenoj pregradi, okupio se deo porodice Popadić, mama Ema (Svetlana Bojković), tata Dragiša (Marko Nikolić) i najmlađi sin Boba, (Dragan Bjelogrlić) koji je prethodnog dana uspeo da potroši 450 miliona od dobijenog nasledstva od 2,5 milijarde. Naravno mama i tata su šokirani.
"Deco, ja sam za to da sve dobro uvežbamo, pa tek onda da snimamo", predlaže Ceca Bojković.
Slažemo se , odgovara reditelj.
I onda počinje beskonačno mnogo ponavljanja. Najstaloženiji je Marko Nikolić... Zar mu ne smeta toliko proba?
"Ne, sve to ide u rok službe. Navikli smo mi i po četrdeset puta da ponovimo jednu istu rečenicu. Bolje to nego da radim na traci, u nekoj fabrici", kaže Marko, koga organizator lupi po leđima u trenutku kad treba da uđe u kadar.
Tako je po dogovoru. On čeka sa strane dok se Boba ne izrazgovara sa mamom Emom.
"Pobogu sine, kad si uspeo tolike pare da potrošiš? Za Giletov spomenik, za tvoj escajg, kevo, za Guzine trubače, za Vikinu garderobu i nešto malo za sebe", odgovara Boba i guta usput aspirin sa (pravim) sokom od pomorandže (jer ga boli glava od neprospavane noći).
Kad Giga sazna koliko je para potrošio, i njega zaboli glava i počinje i on da guta aspirin. Pošto se scena više puta ponavlja, Boba i on se nagutaju tableta. U pauzi, iza kamera, Marko kaže svom mladom kolegi Draganu Bjelogrliću:
"Bjela, idemo posle na ispiranje stomaka."
"Zašto?", uplašeno pita već ionako nervozni Bjela, kako ga svi zovu.
"Pa, vidiš koliko smo aspirina popili?"
"Nemoj da ga plašiš!", interveniše jedan od najbližih kamermana
Nakon ponovo odigrane scene, Marko izlazi i kaže:
"Setio sam se, sada sam ispljunuo aspirin, neću više da ih gutam."
U jednoj sceni sin Boba kaže mami i tati: Nema smisla što se tako svađate, kao pas i mačka.I dok Bjela iza kamera šeta i preslišava se poluglasno, prilazi mu Marko i kaže:
Pazi, reći ćeš "Nemojte da se svađate, kao mas i pačka, a možeš da kažeš i kao pač i maska".
"Nemoj da ga zaluđuješ!", opet interveniše kamerman, ali Marko je raspoložen, vidi se da mu uloga ide od ruke.
Tekst je dobro naučio, svaki pokret je proučio i kad je iza kamera, onda sa članovima ekipe priča o pecanju. Požalio se da za vikend neće moći u ribu, jer mu dolazi tazbina na ručak, a i mora da se snima. Kad Bjela izađe iz kadra, Marko mu kaže:
Bio si, bio si... i svi očekuju da kaže sjajan, a on umesto toga ... Bio si na ivici očaja."
Svi se smeju, pa i Bjela.
Marko unosi živost, jer nije nimalo lako snimati na temperaturi od 31 stepen, koliko je u studiju zbog upaljenih reflektora. Ženski moler, kako zovu šminkerku, malo, malo pa dolazi da se pobrine o Cecinom nosu, to jest, da ga malo napuderiše. A Ceca se ne pomera sa stolice, rešila je da ne napravi pauzu sve dok scena ne bude snimljena. Strpljivo se uigravaju puna četiri sata, četiri sata za scenu koja traje tri-četiri minuta. Bjela uči kako se vezuje kravata, jer je do sada nije nikad nosio, a Marko za to vreme muzicira na klaviru (tako otkrivamo još jedan Markov "talenat").
Najzad, posle nekoliko puta snimljene scene, svi se okupljaju oko monitora. Zadovoljni su.
Svetlana Bojković izleće iz studija, jer je te večeri čeka predstava u pozorištu. Bjela odlazi da skine odelo koje mu ne leži, a Marko u šminkernicu da skine brkove. Prosede zaliske ostavlja, jer su obojeni nekom farbom za drvo, kaže, opraće kosu kod kuće.
(Yugopapir)