U Britaniji su alternativne metode plaćanja nadmašile vrednost „spontanih transakcija“ u gotovini, što znači da keš, umesto na tržištu, završava u slamarici
Nešto ranije ovog meseca Mark Gilbert (Mark Gilbert) s mnogo žara je u svojoj kolumni „Blumberg vju“ (Bloomberg View) pozivao na primirje u ratu protiv keša. Ali da li se zaista odigrava rat - i ako je tako, da li je to samo jedan rat?
Keš je bez sumnje pod pritiskom iz dva pravca. Jedan je sve veća popularnost praktičnijih sredstava plaćanja. Gilbert napominje da se karte u javnom prevozu u Londonu više ne mogu kupiti gotovim novcem. Ovo je naročito dobar primer uspona elektronskih transakcija. Pre ovog leta saopšteno je da su prvi put u Britaniji alternativne metode plaćanja nadmašile vrednost „spontanih transakcija“ u gotovini.
„Spontane transakcije“ je pogodan naziv koji Banka Engleske (Bank of England) koristi za plaćanja koja su povremena ili izvršena na mestu kupovine - u prodavnici, na primer. Čini se da Britancima mnogo više odgovara da upotrebe elektronski novac za redovna plaćanja. Samo deset odsto tih transakcija vrši se u gotovini, kako pokazuje dokument britanske centralne banke o kojem ćemo govoriti u daljem tekstu; ostatak predstavlja predefinisano plaćanje, direktno zaduženje i slično.
Centralna banka je izrazila uverenost da će keš kao sredstvo plaćanja opstati.
Teško bi se moglo reći da je kešu objavljen rat. Odustajanje od upotrebe gotovine ne bi se moglo smatrati agresivnim činom, već pre korišćenjem prava na opredeljenje za druge metode plaćanja. I u svakom slučaju nije reč o nekom napadu. Kako broj transakcija raste, tako je sve veća i upotreba gotovine, iako njen udeo opada. Banka Engleske je nedavno objavila dokument (o kojem je u Fajnenšel tajmsu pisala moja koleginica Emili Kedmen (Emily Cadman)) koji ukazuje na to da je novac u opticaju u porastu. Do zapanjujućeg nivoa: u odnosu na ukupnu ekonomsku aktivnost, upotreba gotovine je, čini se, u stalnom opadanju - ili drugim rečima, jedna funta pokriva sve više ekonomske aktivnosti. Međutim, taj trend je iscrpljen sredinom devedesetih godina i od početka krize beleži se obrnuta tendencija.
S obzirom na to da udeo keša u transakcijama beleži pad, to znači da ljudi gomilaju gotovinu kao sredstvo čuvanja vrednosti, a ne koriste je u transakcijama. Drugim rečima, trend čuvanja novca u slamarici je opet aktuelan - ako je ikad i izlazio iz mode. Britanija nije jedina u kojoj se ovo dešava. U zemljama koje se suočavaju s još većim poteškoćama nagomilavanje keša je „beg u sigurno“ u vreme kada banke posrću.
Zemlja koja beleži suprotan trend je Švedska, koja je, kako smo ranije napomenuli, dostigla „gotovinski vrhunac“ pre mnogo godina. (U članku BoE navodi se da je tehnologija bezgotovinskog plaćanja do te mere rasprostranjena da čak i beskućnici kolporteri u Švedskoj primaju plaćanja karticom). U Norveškoj, takođe, količina novčanica i kovanica u opticaju je stabilna od početka krize.
Ne računajući skandinavsku oazu, zašto se keš vraća u modu - ako ne u transakcijama, onda kao sredstvo čuvanja vrednosti?
Jedan uvodnik objavljen nedavno u Fajnenšel tajmsu, koji bi Gilbert verovatno okarakterisao kao napadački u navodnom ratu protiv keša, ukazuje na ironiju u tome da se gotovina smatra sigurnom lukom, kad je u mnogobrojnim epizodama hiperinflacije u 20. veku bilo potpuno suprotno. Bitna razlika u odnosu na ranije je u tome što je zbog ultraniske kamatne stope i nepostojeće inflacije oportunitetni trošak ravan nuli. Ali tu je još jedna osobenost keša koja je bitna.
Sve razvijene ekonomije imaju sisteme u kojima novac uglavnom stvaraju privatne banke i njegov kvantitet je rezultat njihovog poslovanja usmerenog na povećanje profita. Najveći deo novca je u formi bankarskih depozita, dok je keš samo mali deo celine.
Međutim, u svim zemljama centralne banke bez pogovora pristupaju konvertovanju novca koji stvara privatni bankarski sektor u kovanice i novčanice - besplatno i po istoj vrednosti u svim okolnostima. Kad počnete da razmišljate o tome, shvatate da je to izuzetna ponuda, jer keš ima tu osobinu da se njegova nominalna vrednost garantovano održava, što je više od onoga što bi čak i najbolja privatna banka mogla da obeća. Prema tome, kada su banke nestabilne i kada se čini da sigurnost depozita nije izvesna, ima smisla prihvatiti bezuslovnu ponudu centralnih banaka.
Shutterstock
To vodi do drugog razloga zašto je gotovina pod pritiskom, a u tom slučaju bi Gilbertova ratna metafora mogla biti pogodna. Vodeći ekonomisti pozivaju na ograničenje gotovine jer ona otežava monetarnu politiku kada su kamatne stope niske: neograničena mogućnost konvertovanja depozita u gotovinu znači, kako se smatra, da centralne banke ne mogu da spuste kamatne stope za privredu mnogo ispod nule. Ukoliko bi to učinile, štediše bi jednostavno podizale keš, a gotovina, kako je trenutno konstituisana, ima nultu kamatnu stopu. Dakle, šta onda treba preduzeti ako su privredi potrebne izrazito negativne stope?
Očigledan odgovor bi bio da bi trebalo ograničiti konverziju bankarskih depozita i fizičkog novca. Ekonomista Vilem Beter (Willem Buiter), dugogodišnji zagovornik te ideje, objašnjava kako to postići a da se pritom uzmu u obzir i primedbe. Kako se takođe navodi u uvodniku FT, nije reč o napadu na korišćenje keša: dobre strane gotovine bi mogle biti sačuvane, dok bi njene mane za tvorce monetarne politike bile uklonjene tako što bi se naplaćivalo za njeno dobijanje.