Rep, kao i mnogi termini koje je finansijski sektor prisvojio sa izvesnim izmenama, potiče iz statističke matematike, u kojoj se odnosi, veoma uopšteno, na bilo šta što se ne dešava veoma često.
Međutim, moderna upotreba je drugačija i sada često znači nešto poput: „Prokletstvo! Trebalo je da obratimo više pažnje“.
Stoga, kad je ovog meseca tri četvrtine ulagača reklo anketarima Banke Amerike Meril Linč (Bank of America Merrill Lynch) da je recesija u Kini najveći „repni rizik“ s kojim se suočavaju, ono što to zapravo znači je da su primetili usporavanje u drugoj najvećoj privredi na svetu i pokušavaju da razumeju šta to znači.
Zapravo, na recesiju ne bi trebalo da se gleda kao na neku daleku mogućnost. Ekonomije u razvoju obično se tokom jednog perioda šire veoma brzo, a zatim se suočavaju s posledicama tog širenja. Pitanje je samo kad, a ne ako.
To bi moglo biti već sledeće godine. Ekonomisti Sitigrupe (CitiGroup) proglasili su recesiju najverovatnijim rezultatom za 2016, što je gledište kojem ide u prilog strmoglav pad cena robe. Kina je 10 godina nezajažljivo nabavljala materijale, ali prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, trenutno ima više stambenog prostora po osobi od Španije - ozloglašene zbog sopstvenog građevinskog buma. Ukoliko Kina više ne bude gradila kuće istim tempom, njen privredni rast će se usporiti.
No, možda je bolje preciznu procenu ekonomskog puta jednopartijske države u kojoj živi 1,4 milijarde ljudi prepustiti kompetentnijim umovima. Drugačije pitanje moglo bi biti: kako bi izgledao realni „repni rizik“ Kine?
Jedan od odgovora je renminbi. Pad njegove vrednosti u odnosu na dolar za petinu ili više upada u kategoriju neverovatnih, ali mogućih scenarija koje bi vredelo razmotriti.
Na takav pad verovatno bi se gledalo kao na iznenađenje. Od 1994. do 2006. renminbi je bio vezan za dolar, a od tada je dozvoljeno da se njime trguje u uskom opsegu u odnosu na korpu valuta. Država zahteva kontrolu tokova kapitala i centralna banka ima na raspolaganju devizne reserve u iznosu od 3,6 biliona (3.600 milijardi) dolara, tako da renminbi nije laka meta za špekulante u poređenju s drugim valutama, brazilskim realom na primer, čija se vrednost u odnosu na dolar stropoštala u 2015.
Kineske vlasti dozvolile su da valuta malo padne ove godine, tako što su prvo proširile opseg u kojem se moglo trgovati renminbijem, a zatim u avgustu dopustile malu, ali neočekivanu depresijaciju. Ovaj potez bio je praćen velikim padom valuta nekoliko tržišta u usponu, što je dovelo do pritiska na kurs dolar/renminbi na eksternim tržištima, na koje vlada može da utiče, ali ne može da ih kontroliše.
Centralna banka u avgustu je potrošila čak 130 milijardi dolara kako bi održala vrednost renminbija u odnosu na dolar. Intervencija se nastavila ovog meseca, doduše smanjenim tempom, a japanska grupacija Nomura procenila je da je samo u septembru, do sadašnjeg trenutka, potrošeno 47 milijardi dolara u zemlji i van nje.
Ovim tempom, trenutne rezerve daju obilje municije za intervenciju, mada ne doveka i ne bez rasta očekivanja da će vrednost te valute u nekom trenutku pasti.
I zaista, pretpostavite da bogate Kineze muče slične brige kao i gorepomenute investitore i da njihova reakcija bude iznošenje novca iz zemlje. Državna kontrola znači da takvo iznošenje kapitala nije očigledno, ali u sistemu ima rupa.
Prisetite se i serije nasumičnih poteza koje je vlada povukla kako bi podržala Šangajsku berzu poslednjih meseci. Opalo je poverenje u njenu kontrolu nad privredom i lako je zamisliti da će uznemireno rukovodstvo odlučiti da dozvoli valuti da pliva, ili bar znatno padne.
Ovo nas vraća na Fed i fino izbalansirane izglede za američku zaposlenost, inflaciju i put monetarne politike.
Spoljna trgovina ne predstavlja veliki deo američke privrede, a sektor usluga najviše doprinosi korpi na osnovu koje se računa inflacija. Ipak, veliki pad cena trajne robe koja se doprema iz Kine bio bi potisak u pogrešnom pravcu. Dakle, šta bi se desilo kad bi se ovaj repni rizik obistinio, a vrednost valute pala za petinu ili više? Bilo bi vreme za povratak Fedu i izgledima za američku inflaciju.
Dan Mccrum