Skot Tejlor, bivši vojnik i novinar kanadskog vojnog magazina "Duh jedinice", govorio je na proslavi Srpskog dana Nijagarinim vodopadima, Kanada. (Ovo je jedini prevod tog govora na srpski jezik).
U svom govoru rekao je da tokom svih ovih godina izveštavanja o radu na Balkanu, Srbi nikad nisu tražili da govori u njihovo ime. Oni su hteli samo da se čuje istina.
"Pre dvadeset i tri godine, iako dolazim često na Balkan, ja vrlo malo govorim srpski. Ja razumem. Ja sam Skot, samo Skot. Izvinite (započeo je Tejlor svoje obraćanje na srpskom a zatim nastavio na engleskom).
Iz poštovanja prema cenjenim gostima, Bora me je zamolio da održim apolitičan govor. Tako da sam mislio prošetati bulevarom sećanja i ponovo posetiti sve moje veze sa Srbima u poslednjim decenijama.
Za početak, bio bih nemaran ako ne bih prizvao čoveka koji me je prvi uveo u srpsku zajednicu u Kanadi. Poznajem Boru Dragačevića sedamnaest godina, ne mogu da se setim intenzivnijeg ratnika i strastvenijeg srpskog rodoljuba. Boro apsolutna mi je čast da vas imam za prijatelja. Molim vas, aplauz za Boru Dragačevića, pravu inspiraciju.
Moj prvi profesionalni kontakt sa Srbima počeo je u proleće 1992-ge. U to vreme izveštavao sam o aktivnostima Kanadskih vojnika koji su raspoređeni kao mirotvorci u Krajini. U tim danima nisam radio izveštaje za mejnstrim medije. Radio sam za moj vojni časopis "Duh jedinice". Kao takvi, moji izveštaji su bazirani na onome što su kanadski vojnici doživeli, pre nego na pukom potvrđivanju narativa mejnstrim medija oličenog u "Srbi su loši-sve ostale frakcije su dobre".
Na primer, bio sam sa kanadskim vojnicima kako su otkrili masovnu grobnicu u Pakracu 1992. godine. Žrtve su bile srpski civili, uključujući žene i decu. Nih su pobile hrvatski ekstremisti - Ustaše. U septembru 1993. moj bataljon 2PPCLI –drugi bataljon lake pešadije Princeze Patricije, posvedočio je ono što je kasnije postalo poznato kao masakr Medačkog džepa. Opet, bili su Hrvati ti koji su ubijali srpske civile, iako je ovo bila najveća bitka koju su kanadski vojnici vodili još od Korejskog rata, incident je prikrivan dok nisam pomogao da se priča objavi 1996. godine, godinu dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma.
Onda, naravno, desila se operacija "Oluja" avgusta 1995.g kada je hrvatska vojska srušila Krajinu čineći stravične zločine u najvećem etničkom čišćenju tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Sve ovo su posvedočili kanadski vojnici, sve ovo su ignorisali kanadski mediji. Stanje na terenu nije se uklapalo u pomenuti narativ "Srbi su loši, sve ostale frakcije su dobre".
Godine 1998. sakupio sam iskustva tih kanadskih vojnika i oficira u knjizi "Osvedočena hrabrost : Kanadski mirotvorci u ratu". Pre objavljivanja mnogi citati iz knjige objavljeni su u časopisima širom Kanade. Kao rezultat toga mnogi Srbi ispratili su promotivnu turneju knjige, među njima i Bora Dragačević. Svi ti Srbi su, bez izuzetaka, bili srećni što je druga strana priče konačno ispričana. Napominjem da svih ovih godina mog izveštavanja o ratu na Balkanu, Srbi me nikad nisu pitali da govorim u njihovo ime. Oni su samo želeli da se čuje istina.
Prelazimo brzo na početak 1999. godine. Pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država, NATO se spremao da lansira vojnu intervenciju na Kosovu kao pomoć albanskim separatistima. Nije trebalo puno vremena NATO spin doktorima da još jednom demonizuju Srbe u očima javnosti. Neinformisanima Srbija je izgledala kao nezasiti agresor. Srbi su se prvo borili u Hrvatskoj, Srbi su se borili u Bosni, i konačno činilo se da su Srbi izvršili invaziju na Kosovo. Nijedna novinska agencija nije posvetila pažnju činjenici da su srpske etničke zajednice živele u Hrvatskoj i Bosni vekovima, ili da je Kosovo religiozni centar Srbije - jer to naravno podriva narativ "Srbi su loši, svi ostali su dobri".
Po početku bombardovanja, bio sam stravično frustriran jednostranim pro NATO proizvoljnim medijskim pokrivanjem kampanje. Svake večeri sam vikao na voditelje noćnih dnevnika do trenutka kad mi je supruga rekla da "ućutim ili uradim nešto".
Tog momenta odlučio sam da je dobijanje vize za ulazak u Jugoslaviju moja lična misija, kako bih mogao da izveštavam o srpskoj patnji. Još jednom, Bora je pomogao u ubeđivanju ambasade kako bih dobio jednu od tih retkih viza. I što je još bitnije, Borino pismo pisano na ćirilici omogućilo mi je prolazak kroz graničnu kontrolu. Sa ili bez vize, ja sam bio novinar iz zemlje članice NATO, a NATO je bombardovao Srbiju. Emocije su naravno bile pojačane, ali moram da priznam da mi nijednog trenutka tokom mog izveštavanja iz Srbije i sa Kosova i Metohije nije mi prećeno niti sam bio napadnut. Čak ni kada sam prisustvovao srceparajućoj sahrani dva deteta, ubijenih od strane NATO bombi, Srbi nisu želeli da svete na meni. U stvari, porodica postradalih mi se zahvalila na prisustvu kao i na tome što izveštavam o stradanjima od NATO intervencije. Ta deca bila su ljudsko lice onoga što je nato bezobzirno odbacio kao "kolateralna šteta".
Po prekidu vatre juna 1999., vratio sam se u Kanadu, i na Borino insistiranje poveo sam porodicu na naš prvi Vidovdanski piknik na Nijagarinim vodopadima. Ovo je moja četrnaesta poseta u poslednjih sedamnaest godina.
Izveštavao sam sa mnogih ratišta tokom svih tih godina. Irak, Avganistan, Južna Osetija i Libija, ali sam uvek pratio dešavanja na Balkanu. Kako što većina vas sigurno zna dešava se novi egzodus na Balkanu, a u proteklih više meseci procenjuje se da je 100 000 (sto hiljada) kosovskih Albanaca pobeglo iz svoje samoproklamovane "države" - prolazeći kroz centralnu Srbiju ka azilu u zapadnoj Evropi. Nema nikakvog izveštavanja o ovoj tragediji, naravno, Kosovo je trebalo da bude priča o NATO uspehu.
Međutim, ako pogledamo lidere među albanskim separatistima koje je podržao NATO 1999-te, ovo nije nikakvo iznenađenje. Do 1999-te "Oslobodilačka vojska Kosova" ili "UČK" bila je na CIA listi terorističkih organizacija. Naravno, kada je NATO odlučio da preuzme aktivnu ulogu u konfliktu, isti ti "UČK" teroristi su preimenovani u borce za slobodu preko noći.
Na njihovu nesreću, lideri "UČK" Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Agim Čeku bili su, kao što su to i danas, notorni kriminalci i ubice. Ti ljudi nikad bili vizionari i državnici. Oni su bili nemilosrdni nasilnici, kao što to i danas jesu. Kao rezultat njihovog vođstva samoproglašena "država" je vrlo brzo postala propala država po definiciji, pravo u srcu Evrope. Ovog puta Albanci nemaju koga drugog da okrive do svojih korumpiranih vođa.
Za one koji tvrde da je propast Kosova kao "države" neočekivani razvoj događaja, mogao bih da ih podsetim na famozni uvodnik general majora Luisa Mekenzija po početku NATO intervencije. Mekenzi je sugerisao :"Možda smo bombardovali pogrešnu stranu na Kosovu". Mišljenja sam da će skori događaji pokazati da je bio u pravu.
Hvala vam.
(preveo: Dragan Knežević)