ISPOVEST ŽENA KOJE SU HTELE ABORTUS: Nisam mogla da vidim fetus, nisam ga htela!
Globalna istraživanja pokazuju da će svaka treća žena u životu imati abortus, a stope abortusa su veće u nerazvijenim zemljama. Zbog zabrana pobačaja u raznim delovima sveta neke se brojke samo pretpostavljaju, a stručnjaci su uvereni kako je stvarna brojka još i veća.
Kao odgovor na stigmu koju pobačaj nosi, ali i pravu istinu o tome što žena osećaju nakon toga otkrivaju iskreni odgovori anonimnih žena:
S koliko ste godina imali pobačaj?
* Sa 23 godine
*Sa 23 godine
*Sa 20 godina
*S 22 godine
Kakav vam je život bio pre nego što ste saznale da ste trudne?
*Bila sam zaposlena, istovremeno sam radila dva honorarna posla i školovala se i živela na drugom kraju države, daleko od svoje porodice i prijatelja.
*Bila sam na fakultetu i radila honorarno. Moj dečko i ja smo prekinuli netom pre nego sam saznala.Bila sam na prvoj godini fakulteta te sam saznala kako mi je odobrena stipendija za studiranje u inostranstvu.
*Završavala sam fakultet i pripremala se za prijavu na jako tražen posao s mnogo konkurencije.
*Bila sam u vezi mesec dana, a finansijski sam zavislila od roditeljima.
Zbog čega ste se odlučili za pobačaj?
*Za mene je to bila laka odluka, jer naprosto nisam bila u toj fazi svog života i s tim mogućnostima da finansijski uzdržavam još nekog. Trudnoća je bila potpuno neplanirana, kondom je pukao i uzela sam pilulu za dan posle, ali ni ona nije delovala.
*Mislila sam da je odluka laka, ali nije bila. To sam najviše osetila nekoliko dana pre samog zahvata, bila sam van sebe. Nisam bila spremna da postanem majka ni emotivno ni finansijski. Odrasla sam u hršćanskoj porodici, ali u dubini srca sam se nadala da će mi Bog oprostiti i razumeti.
*Razmišljala sam o svemu šta još moram da uradim u životu i svemu što me čeka ako zadržim dete. Shvatila sam da neću moći ispuniti ono što sam sanjala i to me ispunilo tugom. Trudnoća bi trebalo da bude vreme sreće, a ne vreme tuge.
*Bio je trenutak u kojem sam bila sigurna da neću da rodim. Ali stvarnost je bila posve drugačija - kako, gde, s kojim novcima. Nisam ni upoznala partnera s kojim sam ga začela, a kamoli da sam mogla reći da smo u stabilnoj vezi. Pila sam pilule i naprosto nisam bila spreman na to, ali kontracepcija je zakazala.
Jeste li razgovarali s nekim o tome i jesu li vas podržali?
Rekla sam samo dvema najboljim prijateljicama i obe su mi pružile podršku. Nijedna nije živela blizu da bi mogla ići sa mnom, ali celo su me vreme zvale i slale poruke.
*Rekla sam mami. Ona je prva koju sam nazvala nakon zahvata. Celo sam vreme plakala, a ona mi je rekla kako je i sama imala abortus. Rekla sam to i bivšem partneru.
*Rekla sam samo jednom prijatelju. Dečku nisam rekla jer nisam htela da me odgovara od svega otežava odluku, kao niti da on mora da nosi teret toga.
*Prvo sam rekla mami, a onda bliskim prijateljicama. Roditelji su mi pružili neizmernu podršku. Partner, koji me podržavao u odluci, naknadno mi je zamerao jer sam u njegov život uvela "dramu" te me ostavio šest nedelja nakon toga.
Kako je izgledao pobačaj?
*Došla sam u kliniku i bilo mi je jako neprijatno. Išla sam sama i sve se svelo na dugo čekanje i iščekivanje. Sestre koje su mi uzele krv su bile jako ljubazne. Ponudili su mi da vidim fetus na ultrazvuku, ali to nisam mogla.
*Bila sam pod opšom anestezijom, hvala Bogu. Mislim da inače ne bi izdržala. Doktori su bili korektni, ali to nije bilo ono s čime sam se tada zamarala. Celi život, sve moje greške i propusti redali su mi se pred očima i optuživala sam sebe. Osećala sam se grozno jer sam se dovela u ovu situaciju.
*Došla sam s partnerom, sada bivšim. Nakon papirologije čekali smo celu večnost. Onda su napokon pozvali moje ime, a sve ono što je sledilo sam potisnula u sećanju.
*Dali su mi pilulu koja izaziva pobačaj, to mi se činilo manje groznim od kiretaže. Ostala sam tamo neko vreme i na neki način se opraštala... Nakon toga sam otišla na posao.
Kako ste se osećale nakon toga?
Osećala sam olakšanje. Toliko me iscrpilo sve to razmišljanje, strah, briga, krivnja. Napokon je bilo gotovo.
*Bila je to mešavina osećaja. Razmišljala sam o licu deteta kojeg nikad neću videti. Plakala sam zbog završene veze, a istovremeno sam se nadala novim počecima i trudila se da budem optimista, u svemu da vidim novu priliku.
*Osećala sam se kao da sam najsebičniji čovek na planeti. Osećala sam olakšanje, a zbog toga sam se osećala još više krivo. Fizički sam se osećala dobro, ali razmišljanje o tome što sam napravila donosilo mi je nemir još godinu dana nakon svega.
*Napokon nisam osećala mučninu koja je bila vrlo intenzivna. Ipak, celo me iskustvo poprilično šokiralo. Osećala sam se kao da se dogodilo nešto što će me obeležiti za celi život, a o tome neću moći da pričam jer će me ljudi nazivati bezdušnom i ubicom.
Što biste poručile drugim ženama?
*Nemojte se zavaravati, to je ogromna odluka koja menja sve. Morate biti sigurni, a razgovor s ljudima kojima je stalo do vas će vam pomoći. Nemojte da vas iko pritiska i ne dozvolite da vas diraju tuđa mišljenja - samo onaj ko je prošao kroz to zna kako je.
*Svako ima pravo da odlučuje o svom životu. Nemojte suditi nikome. Ljudi ne hodaju okolo i govore da su imali pobačaj, ali stvarna brojka je daleko veća nego što mislite. Iz sadašnjeg iskustva, htela bih ženama reći da pilule za dan posle ne funkcionišu odmah. Da ne postoji seks u kojem nema rizika trudnoće.
*Zbog pada hormona nakon pobačaja javlja se zaista osetljivo psihičko stanje. Ne osuđujte i nemojte raditi gluposti.
Da li žalite zbog odluke?
*Ne znam bi li to opet uradila, ali tada sam osećala da nemam drugog izbora. Nije postojala druga odluka koju sam mogla doneti. Nema smisla razmišljati o žaljenju.
*To je najbolja stvar koju sam tada mogla da uradim za sebe. Tužno, ali istinito. Dete ne bi bilo srećno s tadašnjom verzijom mene. Sada sam mnogo stabilnija, u srećnoj vezi. Sada sam spremna za dete.
*Znam zašto sam to učinila i da mi je to omogućilo da završim fakultet, napravim karijeru, ostvarim se. Nikad nisam preispitivala svoju odluku, ali sam ipak tužna zbog svega.