Jedna od glavnih, i najlepših ulica na Vračaru svakako jeste Katanićeva - ona koja polazi od Hrama Svetog Save i uliva se u Makenzijevu.
Na hiljade i hiljade Beograđana svakodnevno prolazi asfaltom ove ulice, ispija kafu ili pazari u istoj, ali malo ko zna kako je zapravo dobila ime i ko je uopšte bio "taj" Katanić...
Možda ne nadaleko čuven, ali svakako čovek čiji je herojski i častan podvig inspirisao i Branislava Nušića, Mihailo Katanić zasluženo je dobio ulicu koja nosi njegovo ime, i to tik uz Hram Svetog Save, najveći na Balkanu.
Mihailo Katanić (1840-1887) je bio major srpske vojske, učesnik Srpsko-turskih (1876—1878. godine) i Srpsko-bugarskih ratova (1885. godine), čije su čojstvo i junaštvo zadivili čak i protivničke redove. Slavni vojskovođa predvodio je naše snage u brojnim bojevima i bitkama, i više puta je ranjavan i odlikovan zbog svoje hrabrosti i podviga. Ipak, borba koja je učinila da njegovo ime bude ispisano zlatnim slovima u srpskoj istoriji jeste ona za Neškov vis u pirotskom kraju tokom kratkog i besmislenog rata sa Bugarskom.
Naime, Bugari su zauzeli Neškov vis, stratešku tačku koja je vladala Pirotskom kotlinom, nezadrživo napredujući prema Pirotu. Neškov vis branio je samo jedan puk srpske vojske i praktično je bitka bila unapred izgubljena - kapetan Katanić i njegov bataljon bili su brojčano slabiji, s obzirom da su ih četiri divizije prikupljene na granici napustile. Ipak, ova priča ostala je zapamćena kao jedan od najlepših primera ličnog požrtvovanja u srpskoj vojnoj istoriji.
Kako zapisi iz bitke kazuju, neprijateljske linije bile su na korak od otimanja pukovske zastave, kada je to Katanić uočio, pa ju je zgarabio i branio lično - svojim životom. Braneći zastavu, kapetan je ubio četiri Bugara iz revolvera, ali je i sam teško povređen - zadobio je pet rana, dve puščane i tri bajonetske. Ipak, ostao je toliko pri sebi da je uspeo da zastavu presledi jednom podoficiru, koji je na kraju i spasao.
Katanić je, tako izrešetan i nemoćan, pao neprijateljima u ruke, a Bugari su nastavili da ga muče, iako je već bio krvav i ozbiljno ozleđen. Kako je čitavoj ovoj sceni prisustvovao i sam bugarski knez Batemberg, dirnut herojskim činom srpskog kapetana, poslao je svog ličnog slugu i jednog oficira da ga spasu iz kandži vojnika. Knez se založio za to da Mihailo dobije najbolji lekarski tretman u zarobljeništvu, a ostale su zabeležen i njegove reči: "Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer je on redak junak".
Pet dana nakon borbe Katanić je došao k sebi počeo pomalo da govori, a za to vreme glas o njegovom herojstvu preneo se širom cele Bugarske - dopro je čak i do Sofije. Još tada, dok je bio u zarobljeništvu, proizveden je u čin pešadijskog majora, piše Dnevno.
U godinama koje će doći u bugarskim ratnim izvorima Katanićev podvig navodi se kao blistavi primer sprkog junaštva.