Kibernetski mozak leči Alchajmerovu bolest

Računarstvo i neuronauka se veoma brzo udružuju - to je konvergencija koja je živopisno ilustrovana prošle nedelje, kada je prvi put predstavljena upotreba kompjuterskog algoritma u obradi električnih signala u ljudskom mozgu.

Implantat koji je osmišljen na Univerzitetu Južne Kalifornije (The University of Southern California - USC) pomaže oštećenom mozgu da kodira sećanja i pruža nadu da se ekstremni gubitak pamćenja može zaustaviti, bilo da je izazvan povredom bilo bolešću.

Nedavni napredak na ovom polju svrstava neurotehnologiju u domen koji bi pre deceniju ili dve delovao kao naučna fantastika. Na primer, paralizovani ljudi mogu da kontrolišu robotsku ruku, pa čak i pomeraju svoje udove kada su njihove misli kanalisane kroz elektronske implante. Superskeneri počinju da otključavaju umove nekih pacijenata za koje se mislilo da su u trajno vegetativnom stanju. Eksperimenti nad laboratorijskim životinjama, oslobođeni etičkih ograničenja koja se odnose na ljude, omogućavaju da provirimo u mogućnosti kao što je korigovanje sećanja da bi se izbrisala loša iskustva i ojačala ona dobra.

Kako bi društvo trebalo da reaguje, osim što izražava puko čuđenje brzinom napretka bioelektronike? Upotreba informacione tehnologije u svrhu manipulisanja ljudskim mislima i sećanjima očigledno pokreće moralne i etičke dileme, ali prvo bi trebalo da pozdravimo dobre strane njenog korišćenja u medicinske svrhe. Ako klinička ispitivanja potvrde da proteza koju je napravio USC može da povrati sećanje kod relativno mladih pacijenata koji su pretrpeli povrede glave ili moždani udar tako što će kodirati njihove moždane signale kako bi zaobišli oštećeni deo mozga, to bi bio fantastičan napredak.

Naučnici takođe napominju da je moguća i dugoročna primena ove tehnologije kod Alchajmerove bolesti. Obnavljanje memorije putem implantata kod pacijenata koji boluju od Alchajmera, široko rasprostranjenog i difuznog neurodegenerativnog oboljenja, verovatno će biti mnogo teže u tehničkom smislu nego preusmeravanje nervnih signala pored lokalizovane lezije izazvane povredom glave ili moždanim udarom.

Čak i ako to bude moguće, pokreću se uznemirujuća pitanja o resursima koji bi trebalo da budu namenjeni korišćenju neuralnih implantata za lečenje progresivnih bolesti kod starijih osoba - i generalno o tome ko treba da dobije bioelektronsku terapiju.

Gledajući unapred, uzbuđenje povodom neurotehnologije ne treba da nas zaslepi toliko da ne vidimo da postoji verovatnoća o kojoj se malo govori u naučnim krugovima, a to je da će komercijalna proizvodnja i hirurška implantacija učiniti ove uređaje mnogo skupljim od današnjih relativno jeftinih uređaja kao što su implanti za sluh i kardiostimulatori. Ljudi koji preblede zbog cene konvencionalnih bioloških lekova sada bi mogli da dožive pravi šok.

Osim raspodele resursa i odabira pacijenata, postoje šira pitanja u vezi s ljudskim identitetom, jer kompjuterizovani implantati ulaze u naše umove i tela. Iako se hibridi mašine i čoveka dostojni imena „kiborg“ verovatno neće pojaviti u stvarnom svetu decenijama, čak i ako istraživanje nastavi da se ubrzava i troškovi ove tehnologije počnu da opadaju, nije prerano da se razmišlja o implikacijama elektronskog unapređivanja kako bolesnih tako i zdravih ljudskih bića.

Neka od tih pitanja su slična onima o budućem genetskom unapređenju koja ljudi postavljaju već neko vreme. Pojaviće se, na primer, pitanja jednakosti ukoliko privilegovana nekolicina bude mogla sebi da priušti da ugradi elektronsku memoriju i pojačivač mentalnih performansi koje prevazilaze mogućnosti većine. S druge strane, ljudska kompjuterizacija će sama po sebi izazvati određene probleme, pre svega one koji se odnose na bezbednost i privatnost. Pre ili kasnije, moraćemo da se suočimo i s pretnjom zlonamernog hakovanja naših sopstvenih uspomena.

Ft.Com