PISMO VOJNIKA KOJE ĆE VAS RASPLAKATI: Upoznao ženu koja mu je spasila život, a onda zauvek nestala
Izmoren užasima koje je počinio u Vijetnamskom ratu, nedelju dana nakon što je časno bio otpušten iz vojske, mladi Amerikanac iz Bostona odlučio je da oduzme sebi život uveče uoči Nove 1972. godine.
Ali, jedan slučajan susret potpuno mu je promenio život. 43 godine kasnije muškarac je odlučio da objavi pismo na portalu Craigslist u nadi da će da pronađe ženu koja mu je spasila život. Pročitajte dirljivo pismo od kojeg će vas prolaziti trnci.
"Upoznao sam te kišnog poslednjeg dana 1972., istog dana kada sam odlučio da oduzmem sebi život. Nedelju dana pre toga učestvovao sam u napadu i iz aviona izbacio 48 bombi. Koliko sam domova uništio, koliko sam života okončao, nikad neću znati. Ali u očima svojih nadređenih, časno sam služio svojoj zemlji i s takvim odlikovanjem otpušten iz vojske.
Poslednjeg jutra Stare godine našao sam se u pustom stanu u Bostonu. Kada sam popio bocu alkohola krenuo sam prema vratima i obećao sebi da ću, kada se vratim, izvaditi iz ormara pištolj i dati sebi otpust kakav zaslužujem. Satima sam hodao po kiši koja je lila kao luda nadajući se da će se isprati osećaj krivice, ali nije. Krenuo sam nazad prema stanu.Tada sam ugledao tebe. Sklonila si se ispod balkona "Old State House"-a. Nosila si balsku haljinu koja je istovremeno izgledala kraljevski i smešno. Smeđa kosa stajala ti je uz desnu stranu lica, a ramena su ti bila posuta pegama.
Nikad u životu nisam video nešto tako prelepo. Kad sam ti se pridružio ispod balkona pogledala si me svojim velikim zelenim očima i video sam da si plakala. Pitao sam te da li si dobro. Rekla si da si bila i bolje. Pitao sam te da li bi želela da popiješ kafu. Rekla si, samo ako ti se pridružim. Pre nego što sam stigao da se nasmejem, zgrabila si moju ruku i odvela me u restoran. Onde smo seli za šank i razgovarali poput starih prijatelja. Smejali smo se podjednakom lakoćom kao što smo i plakali i dok si jela pitu od oraha priznala mi da si verena za čoveka kojeg ne voliš.
Ja sam s tobom o sebi podelio više toga nego što sam mogao i da zamislim. Nisam spominjao Vijetnam, ali osetio sam da si shvatila da u meni stoji teret rata. Ipak, u tvojim očima nije bilo sažaljenja i zbog toga si mi se svidela. Nakon sat vremena otišao sam u toalet. Sećam se da sam se konsultovao sa svojim odrazom u ogledalu pitajući se da li da te poljubim, da li da ti kažem šta sam nedelju dana ranije učinio iz kokpita tog bombardera. Dok sam se vraćao do šanka, srce mi je lupalo i budućnost – naša budućnost – proletela mi je kroz glavu.
Ali kada sam došao do stola, više te nije bilo. Nije bilo broja telefona. Nije bilo poruke. Ničeg. Čudnovato kako je počelo, naše poznanstvo se i završilo. Bio sam utučen. Svaki dan godinu dana vraćao sam se u isti restoran, ali nikad te više nisam video. Ironično, tvoj nestanak toliko me mučio da sam zaboravio na to koliko prezirem samog sebe i ideja o tome da oduzmem sebi život nije me više toliko privlačila koliko odlučnost da otkrijem šta se dogodilo u tom kafiću. Nikada to nisam prestao da se pitam.
Sada sam star i tek sam nedavno prvi put nekome ispričao ovu priču, prijatelju iz Vijetnama. Predložio mi je da te potražim na Fejsbuku. Rekao sam mu da sve što znam o tebi je tvoje ime i da si nekada živela u Bostonu. A čak i da nekim čudom naiđem na tvoj profil nisam siguran da bih te prepoznao. Vreme je po tom pitanju okrutno. Isti taj prijatelj ima vrlo sentimentalnu ćerku. Ona me je dovela do ovog mesta na internetu, Craigslist i "Izgubljenih veza". I dok bacam ovaj virtualni novčić u kosmički bunar želja čini mi se da, nakon što sam se milion puta zapitao šta bi bilo i nakon bezbroj neprospavanih noći, naša veza nije uopšte bila promašena.
Znaš, protekle 43 godine živeo sam dobar život. Voleo sam dobru ženu. Odgajio sam dobrog muškarca. Video sam svet. I oprostio sam sebi. I ti si bila izbor svega toga. Udahnula si život u moja pluća jednog kišnog poslepodneva i ne možeš da zamisliš koliko sam ti zahvalan.
Imam i teških dana. Supruga mi je preminula pre četiri godine. Sin godinu kasnije. Puno plačem. Ponekad zbog usamljenosti, ponekad ni ne znam zašto. Ponekad još mogu da osetim miris dima iznad Hanoja. A onda, nekoliko desetina puta godišnje, primim poklon. Nebo se smrači, oblaci sakriju sunce i kiša počne da pada. I ja se setim.
Zato, gde god da si bila, gde god da jesi, i gde god da ideš, znaj ovo: Još uvek si sa mnom."
(Zadovoljna.hr)