Rusi su ponovo dokazali da su hladnokrvni stratezi. Kremlj je u Siriji nespremne uhvatio ne samo džihadiste, već i većinu zapadnih obaveštajnih službi i analitičara. Sposobnost Rusije da minimalnim naporima i maksimalnom maskirovkom menja stratešku situaciju na terenu zaslužuje pohvale. Međutim, Moskva se ne bori protiv ISIS iz plemenitih razloga. To je praktično pitanje ruske nacionalne bezbednosti.
Rusija svoj angažman planira najmanje od 2013. kada je prvi put predložila da njeni vojnici zamene odlazeće austrijske mirovne snage na Golanskoj visoravni. Od 2013. godine, Moskva ima glavnu ulogu u razoružanju Sirije u vezi hemijskog naoružanja - tada su počeli prvi ozbiljniji kontakti sa Damaskom radi borbe protiv islamista. Paralelno sa ovim, Rusija se angažovala u strateškom vojnom dijalogu sa Irakom. Sa Bagdadom je 2012. postigla vojni ugovor vredan 4,2 milijardi, a 2014. isporučila lovce Su-25. U julu 2015. godine Rusija je postigla sporazum sa Iranom o zajedničkoj borbi protiv ISIS u Siriji. Od tog vremena pitanje napada nije bilo "da li", nego "kada" i "kako". Ukrajinska kriza nije promenila ovu računicu, mada je odložila potez.
Dozvoliti ISIS da se konsoliduje u Siriji i Iraku bi značilo da bi u narednih pet godina novi talas dobro pripremljenih terorista zapljusnuo Severni Kavkaz i centralnu Aziju. Po ruskim procenama, od 70.000 boraca Islamske države, do 5000 su državljani Rusije i Zajednice nezavisnih država (ZND). Razmišljajući strateški, borba protiv njih na Bliskom istoku će proizvesti veće i dugoročne dobitke po relativno niskoj ceni, umesto da se Rusija sa njima suočava kod kuće.
Strategija ograničenog učešća
Ruska strategija u Siriji ima dva scenarija. Prvi je ograničen po obimu i položaju. Njegova prednost je u tome što primenom minimalnih resursa Moskva i dalje dobija mnogo.
Prvo, Rusija može da poremeti terorističku infrastrukturu i spreči da oni drže tlo bez potrebe da ih pobedi u potpunosti. Severnokavkaski teroristi su eliminisani kod kuće, ali u sirijskoj "ničijoj zemlji" mogu obnoviti objekte za obuku i pokrenuti izvoz terora u Rusiju - kao što su to uradili u Avganistanu pod talibanima.
Drugo, Moskva nastoji da održi prijateljski režim u Siriji. Rusija može da investira u svoj prvi veliki vojno-pomorski objekat u Mediteranu i obezbedi primat u projektima za eksploataciju gasa u Siriji, Kipru i Izraelu.
Treće, Rusija je sebe potvrdila kao vodeću snage na Bliskom istoku sposobnu za efikasne ekspedicione vojne operacije. Pre toga, niko drugi osim SAD nije mogao da projektuje moć tako daleko od svojih granica. U Siriji je Rusija prikazala obnovljenu sposobnost da utiče na događaje u udaljenim regionima, i na taj način značajno promenila računice u bliskoistočnim prestonicama. Udarom po džihadistima krstarećim raketama iz Kaspijskog mora, Rusija je i zacementirala svoje prisustvo u tom regionu.
Na kraju, sirijska operacija je izložba ruskog naoružanja, satelitske komunikacije i sistema sa geolokaciju GLONASS - koja je pokazala smrtonosnu efikasnost, visoku preciznost i pouzdanost. To je namenjeno pre svega za kupce iz bliskoistočnih zemalja, najvećem i rastućem tržištu oružja u svetu. Međutim, time se takođe potvrđuje da Rusija po pitanjima rata 21. veka održava puni suverenitet.
Pomeranje pažnje sa Ukrajine u Siriju nije bio među prvim ciljevima Moskve, ali s obzirom da se to desilo kao posledica nedavnih događaja, možemo i ovo prihvatiti kao dobitak.
Mogućnost obimnog angažmana
Navedeni ciljevi su minimalna dostignuća koja Rusija može postići, pod uslovom da kampanja bombardovanja teče glatko. Lestvica druge strategije je viša - i rizičnija. A obećava manje.
Uz pomoć iz Sirije, Iraka i Irana, Rusija može težiti da pobedi i eliminiše ISIS u regionu, uključujući i njene borce iz ZND. Ako to postigne, biće monumentalno dostignuće koje otvara put za obnovu tradicionalnih granica Sirije i Iraka i osigura njihovu vernost Rusiji u budućnosti. Stabilnost Sirije i Iraka će značiti stvaranje uslova za normalizovanje života, što će zaustaviti izbegličku krizu u regionu i Evropskoj uniji.
Međutim, ovi ciljevi mogu biti realni samo primenom mnogo većih resursa i u koordinaciji sa širom koalicijom, koja treba da obuhvati i zapadne sile i arapske zemlje Persijskog zaliva.
Da li Rusija ima dovoljno sredstava da ostvari svoj plan u Siriji?
Moskva je obezbedila punu podršku Sirije, Iraka i Irana, a sada može da deluje nezavisno od Zapada. Ruski saveznici su vitalno zainteresovani za borbu protiv ISIS i to su bili i pre angažovanja Moskve. Čini se da je, gledajući brojeve,Rusija najmanje uključen partner u ovoj koaliciji, ali je njeno učešće odlučujuće.
Ruski vojni resursi su dovoljni da za održavanje efikasnog dugoročnog prisustva u Siriji. Kritičari zaboravljaju, da je Rusija bila duboko uvučena u sukobe u Moldaviji, Gruziji, i Tadžikistanu u 1990-tim, kada je ruska privreda bila posebno slaba.
Ono što je najvažnije da ruska sunitska zajednica kod kuće (oko 14 miliona) podržava poteze Kremlja i protivi se ideologiji ISIS. U septembru je Rusija u Moskvi otvorila najveću evropsku sunitsku džamiju, jačajući podršku muslimanskog sveštenstva. Prisustvovajući ceremoniji otvaranja, Vladimir Putin je izrazio uverenje da će džamija pomoći širenju "humanističke ideje i istinske vrednosti islama" u Rusiji, i optužio "takozvanu Islamsku državu" da "ugrožava veliku svetsku religiju islama".
Rizici učešća
Dobici sirijske akcije izgledaju sigurni, ali takvi su i rizici. Početak u Siriji je bio izvanredan, ali izlazak može biti težak.
Prvo, Rusija rizikuje pogoršanje odnosa sa važnim regionalnim partnerom - Turskom. Ankara je zainteresovana da Asad ode, i koristi borbi protiv ISIS da suzbije kurdsku miliciju na sirijskom delu granice. Uprkos tvrdnjama da se politika ne meša sa ekonomskim odnosima između zemalja, početak ambicioznog gasovoda "Turski tok" je pomeren za 2017. To nije prvi put da Rusija i Turska imaju razlike po regionalnim pitanjima, ali su u prošlosti uspevali da izbegnu sukobe.
Drugo, Rusija može da se zaglavi u Siriji, kao i Sovjetski Savez u Avganistanu. Zato je Moskva odlučila da deluje posle pažljivog razmatranja, sa održivim lokalnim saveznicima i jasnom izlaznom strategijom. Pošto ima iskustva u Avganistanu i Čečeniji, Rusija je dobro pripremljena za dinamični rat niskog intenziteta.
Najveći rizik je to što Rusija može da bude uvučena u regionalni sunitsko-šiitski sukob na strani šiita. U samoj Rusiji postoji sunitska većina, zbog čega bi Moskva trebalo da bude posebno oprezna. Kritičari kažu da je borba sa ISIS put za sukob sa svim sunitima u regionu. To bi u suštini značilo da svi suniti podržavaju ISIS - a to nije istina.
Ovo pitanje nas vodi do tačke koja trenutno nedostaje u sirijskom strategiji Rusije - do održive sunitske opozicije Islamskoj državi. Rusija je dobro svesna iskustava iz čečenskog sukoba, tako da će u sirijskom unutrašnjem sukobu tražiti povezivanje sa moćnim lokalnim sunitskim liderima, koji bi se pridružili u borbi protiv terorista. Tako bi na kraju prazninu u moći popunio neko poput Ramzana Kadirova u Čečeniji.
Primena čečenskog scenarija u Siriji je veoma nezgodna, ali je to jedini način da se postigne dubok i sveobuhvatan sporazum u toj ratom razorenoj zemlji. To je razlog zašto Rusija smatra da je francuski predlog - ujedinjenje napora sirijske vlade sa "zdravom opozicijom" u Slobodnoj sirijskoj vojsci - "zanimljiva ideja koju vredi probati".
(Autor: Andrej Sušencov - vanredni profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne poslove;
izvor: The National Interest - priredio M. Đorđević)