7 stranaca koji su pomagali Srbiji

Pojedini oficiri, biznismeni i lekari iz inostranstva znatno su uticali na razvoj naše zemlje

1. Francuz na čelu srpske vojske

Prvi ministar odbrane Kneževine Srbije bio je Ipolit Monden, inženjerijski kapetan iz Pariza

U Srbiji su nedavno političke strasti opet bile uzavrele zbog dovođenja stranih stručnjaka u Vladu, a zaboravilo se da to kod nas nije nova praksa. Prvi naš ministar vojni bio je Francuz.

Garašaninov izbor

Na gravirama koje su zabeležile predaju ključeva turskih gradova Mihailu Obrenoviću, čime je okončano petovekovno ropstvo pod Osmanlijama, među figurama u istočnjačkoj odeći izdvaja se visoka prilika sa cilindrom i u kaputu evropskog kroja. Reč je o Ipolitu Mondenu, prvom ministru vojnom Kneževine Srbije.

Za njegovo angažovanje u srpskoj vojsci zaslužan je Ilija Garašanin. Upoznali su u Parizu, kad je inženjerijski kapetan Monden ostavio odličan utisak na predsednika srpske vlade. Garašanin je zaključio da je takav oficir potreban srpskoj vojsci, pa ga je, po dobijanju odobrenja francuske vlade, 1853. doveo u Kneževinu Srbiju. Monden je tada ostao dve godine, baveći se planovima za odbranu Srbije u ratnoj situaciji koja je vladala na istoku Evrope zbog Krimskog rata. Zbog obavljanja ovog posla proputovao je celu zemlju. Svojom stručnošću i spremnošću za saradnju stekao je ugled u Srbiji, ali po završetku Krimskog rata ocenjeno je da je potreba za njegovim angažovanjem prestala, i on se 1855. vratio u Francusku.

Šest godina kasnije Srbiji je zatrebao stručnjak za građevinarstvo. Knez Mihailo Obrenović spremao se da silom konačno otera Turke, a putevi, mostovi, vodosnabdevanje, kasnije i železnica, u svim evropskim zemljama smatrani su za objekte od najvećeg značaja za mobilizaciju i vođenje rata. U Beogradu su se setili Modena, pa je od Napoleona III, koji je podržavao Mihailovu ofanzivnu politiku prema Carigradu, dobijena dozvola za njegovo angažovanje.

Upravitelj građevine

Ipolit Monden je kneževim ukazom 20. marta 1861. postavljen za “upravitelja građevine”, a u tom dokumentu dalekovido je navedeno da vlada zadržava pravo da ga “prema potrebi i njegovoj sposobnosti i u drugoj struci upotrebiti može”, bez povećanja plate. Tako se desilo da je već u jesen iste godine, ukazom od 22. septembra, “major francuske vojske Ipolit F. Monden postavljen za načelnika Glavne vojne uprave”, uz unapređenje u čin srpskog pukovnika. U aprilu 1862. dotadašnja Glavna vojna uprava, koja se nalazila pod nadležnošću Ministarstva unutrašnjih dela, prerasla je u Ministarstvo vojno, a Monden je došao na čelo novoformiranog ministarstva.

Počasni general

Nepuna dva meseca kasnije dobio je priliku da pokaže šta ume. Prilikom turskog bombardovanja Beograda u junu 1862, posle sukoba na Čukur-česmi, uspešno je organizovao utvrđivanje položaja za odbranu i, proglasivši opsadno stanje, brzim pokretima vojske uspeo da osujeti sve namere Turaka.

Monden je počeo od nule i postavio osnove za budući rad novoformiranog Ministarstva vojnog. Ovaj Francuz ustanovio je penzione fondove za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovao zdravstvenu službu, unapredio uzgoj konja, bez kojih nijedna vojska tada nije mogla, i uradio još mnogo toga što ga svrstava u uspešne ministre.

Posle četiri godine ministrovanja preneo je dužnost na svog dotadašnjeg pomoćnika, Srbina Milivoja Blaznavca, kasnijeg namesnika kneza Milana, i sa činom počasnog generala vratio se u Pariz, gde je umro 1900. godine.
Nikad nije naučio srpski.


2. Kako je napravljen prvi srpski top

Francuz Šarl Lubri došao je u Srbiju po naredbi Napoleona III kako bi u Kragujevcu napravio prvu topolivnicu

Srbija se sredinom 19. veka spremala za oslobođenje od Turaka. U to doba činilo se da će do rata između Rusije i Turske doći svakog trenutka, pa je Srbija nastojala da se što bolje pripremi za taj sukob.

Planovi Srbije

Pri kraju 1851. godine vlada u Beogradu pokušava da od Austrije kupi 100.000 pušaka i 200 topova, ali ne uspeva jer Beč vodi svoju politiku. Srbija se zatim obraća Francuskoj, ali ishod je bio sličan, pa je vlada bila primorana da počne s podizanjem sopstvene vojne industrije.

Pošto je Beograd bio pogranična varoš, izložena napadima, i pod stalnom prismotrom stranih diplomatskih predstavnika, na predlog Ministarstva unutrašnjih dela Kneževine Srbije, u martu 1851. godine, knez Aleksandar Karađorđević odlučuje da se državna topolivnica iz Beograda „smesti i zavede” u Kragujevcu. Izbor nije bio slučajan, jer su u ovom gradu još od 1836. postojale zanatske radionice za popravku pušaka. U njoj su radili oružari iz Nemačke, Češke, Austrije i Belgije. Ti vrsni majstori obučavali su domaće, uglavnom seosko stanovništvo, pa se Kragujevac ubrzano razvijao. Kad je knez Mihailo 1841. odatle prestonicu preselio u Beograd, pevalo se: „Zalud tebi, Beograde, hvala kada ti je Kragujevac glava”.

U leto 1851. u Kragujevac su iz Pariza dopremljene dve manje mašine za izvlačenje topovskih cevi, a od firme „La Šos” kupljena je i moderna parna mašina. Vlasnik ove firme došao je da je lično montira, ali je zbog rada na sunčevoj žezi doživeo srčani udar i umro. Sahranjen je kod stare kragujevačke crkve. Istovremeno, u trideset kilometara udaljenim Stragarima završavana je moderna barutana.

Opet posredovanjem Garašanina, 1852. uspostavljen je kontakt s nadzornikom privatne topolivnice u varoši Due, Francuzom Šarlom Lubrijem. Na molbu iz Beograda, Napoleon III lično mu je dozvolio da „može otići u Srbiju na godinu dana i raditi na poslovima izgradnje topolivnice” koja je premeštena u Kragujevac. Lubri je 20. januara 1853. s Ministarstvom unutrašnjih dela zaključio ugovor na godinu dana, a sedam dana kasnije odobrio ga je, kako su propisi tada nalagali, i lično knez Aleksandar Karađorđević.

Povratak kući

Odmah potom Šarl Lubri prionuo je na posao. Ubrzano su podizane zgrade, radionice i jame za livenje topova... Gradnja pogona se, međutim, odužila jer je zemljište na kojem je zidano bilo podvodno. Kašnjenju radova, međutim, doprineo je i sam Lubri: na njega je iz Pariza vršen pritisak da uspori rad jer francuskoj politici tog trenutka nije odgovaralo da Srbija dobije modernu topolivnicu, a bio je, izgleda, i psihički oboleo.

U leto 1854. Lubri je počeo sve čudnije da se ponaša i postao skoro nepodnošljiv zbog svoje bolesti. Zahtev iz Pariza da napusti Srbiju gotovo da je doneo olakšanje, pa je u septembru iste godine, kad je Lubri napustio Kragujevac, na njegovo mesto postavljen Milutin Jovanović, prvi učeni srpski topolivac. Lubri je ubrzo po povratku u Francusku umro, a knez Aleksandar Karađorđević je, u znak zahvalnosti, poslao njegovoj porodici znatnu sumu novca kao pomoć.

Narednih decenija, u ratovima protiv Turske i Bugarske, srpska vojska koristila je topove marke „Laite”, napravljene po francuskoj licenci u Kragujevcu.
3. Zaljubljenik u srpske banje

Nemac Emerih Lindenmajer najzaslužniji je za osnivanje bolnica u svakom okrugu Kneževine Srbije i sprečavanje epidemije sifilisa i kolere

Nemac Emerih Lindenmajer rođen je 1806. u današnjem rumunskom delu Banata, tada u Austriji. Otac mu je bio hirurg i balneolog pa se i on posvetio tim naukama.

Okružni fizikus

Studije medicine završio je u Pešti 1832. i tri godine kasnije došao u Srbiju. Prvo zaposlenje bilo mu je na mestu okružnog fizikusa, lekara Podrinjsko-savske komande sa sedištem u Šapcu, odakle je 1837. premešten u Beograd, gde je postavljen za lekara vojne bolnice.

U ono vreme to je bio loš položaj, s platom nedovoljnom za život, pa je Lindenmajer odlučio da napusti Srbiju i vrati se u Peštu. Odustao je od tog nauma posle prepiske s knezom Milošem, koji ga je postavio za lekara svoje garde, a zatim 1839. i za glavnog vojnog lekara.

Lindenmajeru pripada velika zasluga za osnivanje vojnih bolnica i unapređenje vojnog saniteta uopšte. A kad je 1845. dr Jovan Steić, prvi Srbin s diplomom lekara, postao glavni sekretar saveta, odnosno vlade, na njegovo mesto šefa saniteta, što bi danas odgovaralo ministru zdravlja, naimenovan je dr Emerih Lindenmajer.

Sa ovog položaja neprestano je radio na tome da se u svakom okrugu obrazuje bolnica, a veliki uspeh postigao je u borbi protiv frenge, sifilisa, bolesti koja se tridesetih godina 19. veka raširila svuda po Srbiji. Mere koje je on preduzimao protiv epidemije kolere 1848. i 1849. bile su uspešne i spasle su Srbiju masovnog umiranja stanovništva, a njegovim zalaganjem obnovljen je i sirotinjski fond u Beogradu.

Uporedo s tim starao se za unapređenje banja, pa je 1851. donet prvi pravilnik za sve banje i mineralne vode u Srbiji. Takođe, naložio je okružnim načelnicima da u vreme banjske sezone, koja je trajala tri meseca, u banjama obezbede lekara koji će posetiocima davati uputstva o korišćenju mineralne vode. On lično najviše je učinio za Bukovičku banju, ali nije zapostavio ni druge.

Političke intrige

Na mestu šefa saniteta ostao je do 1859. godine, kad je zbog nekih političkih intriga penzionisan, što ga je teško pogodilo.

Ali posle tri godine, u vreme turskog bombardovanja Beograda, opet se u državi ukazala potreba za njegovim iskustvom i znanjem: bio je hitno pozvan u ministarstvo vojske, gde mu je naloženo da u slučaju potrebe organizuje sanitet u prestonici.

Umro je u Beogradu 1893. godine, a u posmrtnom govoru dr Vladan Ðorđević je rekao: „Na grobu dr Lindenmajera majka Srbija veli: hvala ti, posinče, što si mi ceo svoj vredni život posvetio!”

4. Bogatstvo uprljano krvlju

Škot Endru Karnegi imanje je stekao u Americi, a 100.000 dolara njegovog novca iskorišćeno je za izgradnju Univerzitetske biblioteke u Beogradu

Endru Karnegi, sin tkača koji je zbog krize ostao bez posla, imao je 13 godina kad je 1848. s porodicom, koja je bežala od gladi, iz Škotske emigrirao u SAD. Odmah se zaposlio u fabrici za preradu pamuka, a njegov dalji život i uspon predstavljaju klasično ostvarenje američkog sna.

Od blata do miliona

Sa 14 postaje raznosač telegrama i uporedo uči telegrafski zanat. Čitanjem knjiga iz biblioteke nadoknađuje manjak formalnog obrazovanja pa, vredan i bistar, brzo napreduje. Sa 18 godina već je kontrolor, a onda ga zapaža upravnik železničke kompanije Pensilvanije i angažuje za svog sekretara. Uz njega će naučiti ono najvažnije: kako i u koje poslove da ulaže novac kako bi mu doneo najveću dobit.

Imao je tek 21 godinu kad je novac od hipoteke na kuću svoje majke uložio u kompaniju za proizvodnju vagona za spavanje. Posrećilo mu se, pa je ubrzo otkupio jedan njen deo. Zatim ulazi u poslove s naftom, a kad je zaradio svoj prvi milion, investira u čeličane. U SAD besni građanski rat i ratna industrija „guta” ogromne količine gvožđa. On uvodi tehnološke inovacije u proizvodnju čelika, što mu omogućuje da pretekne konkurenciju i enormno poveća profit.

Eksploatacija radnika

Industrijsku revoluciju svuda u svetu su na svojim leđima izneli radnici, a u osnovi svakog bogatstva stečenog u 19. veku je njihova eksploatacija. Ni Karnegi nije bio izuzetak.

Njegova netrpeljivost prema sindikatima bila je poslovična: umeo je da zatvori celu fabriku i sve radnike otpusti, a naknadno zaposli samo one koji nisu bili u sindikatu. Najveću mrlju u njegovoj biografiji predstavlja gušenje štrajka u čeličani „Houmsted” u Pitsburgu 1892, što se smatra najkrvavijim sukobom između radnika i kapitalista u američkoj istoriji.

Zbog pada cene čelika, direktor čeličane i Karnegijev lični prijatelj Henri Frik smanjio je nadnice radnicima, što se izrodilo u štrajk i blokadu čeličane. Karnegi se sklonio u svoj dvorac u Škotskoj, a Friku poručio da „podržava svaku akciju” koju preduzme. Frik je pak angažovao čuvenu detektivsku kompaniju „Pikerton”, čije se naoružano obezbeđenje sukobilo sa štrajkačima i ubilo 14 radnika.

Osećaj krivice

Karnegi je zažalio zbog te poruke i direktoru zamerio na brutalnosti, pa su se razišli. Prema nekim izvorima, pred kraj života Friku je ipak poslao pismo s pozivom da se pomire, ali ovaj je, navodno, odgovorio: „Kažite mu da ćemo se sresti u paklu, gde ćemo obojica zasluženo završiti.”

Najveći deo svog bogatstva Karnegi je ostavio u dobrotvorne svrhe, mahom za osnivanje javnih biblioteka u SAD i Velikoj Britaniji, ali i drugim delovima sveta. Pogrešno bi, međutim, bilo zaključiti da je razlog tome griža savesti zbog „Houmsteda”. Tri godine pre ubistva radnika objavio je spis „Bogatstvo”, u kojem je izneo duboko uverenje da svaki čovek koji se obogati ima dužnost da deo tog bogatstva posveti „unapređivanju čovečanstva”.

„Čovek koji umre bogat umre obeščašćen”, napisao je.

Endru Karnegi umro je 1919. godine. Sumom od 100.000 ondašnjih dolara iz njegove fondacije, 1926. godine izgrađena je Univerzitetska biblioteka u Beogradu.

5. Poljak koji je zadužio Srbiju

Doktor Joahim Midovič odmah po dolasku u Srbiju promenio je ime u Aćim Medović i posvetio se istraživanju našeg mentaliteta

U prvoj polovini 19. veka živela su u Srbiji dvojica lekara Poljaka, ali posle 1860. njihov broj se uvećao na desetine. Skoro svi su ovde osnivali porodice i ostajali do smrti.

Služba u Požarevcu

Jedan od prvih među lekarima iz Poljske, kako po vremenu dolaska tako i po uspehu u službi i naučnom doprinosu, jeste Joahim Midovič. Rođen 1815. godine u Galiciji, studije filozofije završio je u Lavovu, a 1841. i medicinu u Beču. Iz molbe koju je naredne godine podneo srpskom Visokoslavnom Popečiteljstvu vnutrenih dela, vidi se da je u Beču stekao diplomu i za porodiljstvo („roditeljstvene nauke magister”).

U molbi za prijem u srpsku službu navodi da je Sloven i da dva slovenska jezika, poljski i slovački, zna dobro, i tvrdi da će i srpski jezik, pošto im je sličan, savladati za nekoliko nedelja. Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića, u decembru 1842. Joakim Midovič postavljen je za fizikusa, to jest lekara okruga požarevačkog. Od tada se potpisuje kao Joakim ili Aćim Medović.

U službenoj karakteristici za 1844. piše da dr Medović posle 15 meseci „srbski ume govoriti prilično, a čitati i pisati u srednjem stepenu”, a da izveštaje, najčešće, ipak piše na nemačkom jeziku (pored navedenih jezika, Medović je poznavao i latinski i francuski).

Dr Medović se na mestu okružnog fizikusa pokazao kao vrlo stručan i savestan. Molba za dobijanje srpskog državljanstva koju je podneo u aprilu 1845. brzo mu je usvojena i on je već početkom juna upisan u spisak žitelja srpske varoši Požarevac. Uz obavljanje redovnih lekarskih dužnosti, dr Aćim Medović bavio se i naučno-prosvetiteljskim radom, pa je tako u prve tri godine objavljivao članke o suzbijanju stočnih bolesti i dojenju novorođenčadi.

U to vreme jedna retka i nauci relativno nepoznata vrsta insekta, golubačka mušica, u požarevačkom okrugu izazivala je pomor stoke i nanosila neprocenjivu štetu seljacima i u Srbiji i preko Dunava, u ondašnjoj Austriji. Zato su vlade iz Beča i Beograda 1846. naložile preduzimanje opsežne akcije u suzbijanju ovog zla.

Tokom 1847. godine dr Aćim Medović proveo je na terenu pet meseci ispitujući rasprostranjenost i biologiju golubačke mušice. Izveštaj o istraživanjima poslao je Ministarstvu unutrašnjih poslova, i to je bio prvi stručni rad o golubačkoj mušici. Dostavljen je i austrijskoj vladi, pa ga je kustos bečkog Prirodnjačkog muzeja Vencens Kolar uvrstio u svoj referat podnet Akademiji nauka. To je bilo veliko priznanje, kako za dr Aćima Medovića tako i za srpsku zdravstvenu službu.

Premeštaj u Beograd

Posle deset godina službovanja u Požarevcu premešten je u Beograd. Kao visoki vladin činovnik bio je zadužen za izradu propisa kojim se uređuje zdravstvena služba. Nastavio je da se bavi i naučnim radom, pa je, između ostalog, objavio raspravu „Mane i nedostaci našeg naroda i način kako bi se njima pomoći moglo”.

Godine 1865. dr Medović je izabran za honorarnog nastavnika novoosnovane katedre za sudsku medicinu na Pravnom fakultetu Velike škole. Tu će kao redovni profesor dočekati i penziju 1881.

U međuvremenu je, 1872, biran za prvog predsednika Srpskog lekarskog društva. Učestvovao je u radu srpskog vojnog saniteta u oba srpsko-turska rata, od 1876. do 1878. Napisao je više udžbenika i stručnih knjiga, a umro je 1893. u Beogradu.
6. Pobratimstvo milijardera i kafedžije

Filipa de Ferarija 1885. uhapsila je srpska vojska, a žandarm Luka Stefanović poštedeo mu je život. Tada se zaljubio u Srbiju, pa je rešio da u nju ulaže

Početak priče o tome kako je Filip de Ferari la Renotijer došao u Srbiju da u njoj živi, i da joj testamentom ostavi deo svog bogatstva, seže u vreme našeg rata s Bugarskom 1885. godine.

Plemićka porodica

Hronike kažu da je njega i sekretara, na putu iz Egipta, negde oko Pirota uhapsila naša vojska zbog sumnje da špijuniraju za Bugarsku. Zapisa o konkretnim zbivanjima nema, ali zna se da je sekretar streljan, dok je De Ferari preživeo jer mu je žandarm određen da nad njim izvrši smrtnu kaznu, neki Luka Stefanović iz Jakovca kod Knjaževca, poklonio život. Navodno, sažalio se. Ali moguće je da je Francuz za to platio...

Nije da nije imao para: rođen u porodici starog plemstva s obe strane 1850. u palati Matinjon, koja je danas rezidencija predsednika vlade Francuske, nasledio je od oca i kasnije i od očuha basnoslovno bogatstvo. Savremenici ga opisuju kao uravnoteženog i razumnog, čak veštog u poslovima, što je za bogatašku decu retkost... i obuzetog kolekcionarskom strašću. Ambicija mu je bila da poseduje „sve marke sveta”, a kasnije će se ispostaviti da se ostvarenju tog cilja i približio: njegovu filatelističku zbirku ocenjuju kao „najkompletniju i najsveobuhvatniju u istoriji”. Novac je trošio na putovanja i kupovinu retkih maraka, što ga je odvelo i u Egipat, a posle i do Luke Stefanovića.

Njih dvojica sreli su se i devet godina kasnije, kad je Filip de Ferari doputovao u Srbiju da nađe svog spasitelja. Pobratimili su se po našim običajima, a Ferari je Luku učinio bogatim čovekom. Dao mu je novac da otvori kafanu u Velikom Gradištu, a on sam osnovao je u Kladovu brodarsku kompaniju i kod Knjaževca pokrenuo istraživanje nalazišta bizmuta.

Svako nije bio škrtica: u više navrata davao je pare kladovskoj školi, a dobri i siromašni đaci dobijali su godišnje nagrade. Slično je bilo i u Pirotu, gde je godinama pomagao đake i sirotinju, pa su ga Piroćanci 1891. proglasili počasnim građaninom.

Filip de Ferari sprijateljio se i s knezom Milanom, koji je i sam bio kolekcionar. Milijarder je dobio srpsko državljanstvo, a kralj mu je poklonio nešto što ovaj, uprkos svom bogatstvu, nije mogao da kupi: naredio je da se marka od jedne pare Kneževine Srbije iz 1872. odštampa pogrešno i dao je De Ferariju. Takvi primerci, retki zbog greške, imaju za filateliste posebnu vrednost, pa se veruje da Milanov poklon danas vredi 80.000 švajcarskih franaka, a navodno je u vlasništvu „jedne kuće koja se bavi trgovinom antikvitetima”.

Novac za Kladovo

I Milanov sin, kralj Aleksandar, učinio je sličnu uslugu bogatašu: dao je da se iskuje samo nekoliko komada srebrnjaka s kraljevskim obeležjima, što je De Ferarija učinilo ponosnim vlasnikom unikata.

Filip de Ferari umro je 1917. u bolnici u Švajcarskoj. Filatelističku i numizmatičku zbirku koju je poklonio Nemačkoj konfiskovala je francuska vlast i rasprodala je na ime ratne štete. Kladovu je u nasledstvo ostavio deo novca, ali u haosu posle Prvog svetskog rata ta suma se istopila i nikad nije naplaćena. Filip de Ferari je deo numizmatičke zbirke modernog novca ostavio Univerzitetu u Beogradu, i ti se novčići čuvaju u Narodnom muzeju.

7. Prusku zamenio Srbijom

Lužički Srbin Paulus Eugen Šturm došao je na Balkan da ratuje protiv Turaka i postao čuveni oficir Pavle Jurišić

General Pavle Jurišić Šturm, komandant slavne Treće srpske armije u Prvom svetskom ratu, rođen je 1848. u Pruskoj, od oca Lužičkog Srbina, kao Paulus Eugen Šturm.

Gvozdeni krst

Završio je najprestižniju prusku vojnu školu u ono vreme, u Vroclavu, a zatim i specijalizaciju u Nansiju. Učestvovao je u Francusko-pruskom ratu 1870. i 1871. i bio odlikovan Ordenom gvozdenog krsta. On i njegov rođeni brat Evgenije, takođe poručnik, napustili su 1876. prusku vojsku, koja je tada smatrana najuglednijom u Evropi, i došli u Srbiju da se zajedno sa Srbima kao dobrovoljci bore protiv Turaka.

Postao je srpski oficir, promenio ime u Pavle Jurišić, a staro prezime Šturm uzeo kao nadimak, prešao u pravoslavlje i uzeo za krsnu slavu Svetog Savu, a zatim učestvovao u sedam ratova koje je Srbija vodila.

Iz ratova Srbije s Turskom 1876-78. izašao je sa odlikovanjem i činom kapetana. Borio se i na Slivnici u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. Posle toga je više puta premeštan, da bi zbog nekih nesporazuma bio penzionisan avgusta 1900, ali u službu je vraćen godinu dana kasnije.

Pavle Jurišić bio je jedan od zaverenika koji su 1903. ubili kralja Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin, a po dolasku Karađorđevića na vlast imenovan je za prvog ađutanta kralja Petra i u tom svojstvu ga pratio na svim njegovim putovanjima.

Verovatno je više legenda nego istorijska činjenica da ga je kralj postavio na to mesto da bi mu se odužio što mu je spasao život. Naime, pričalo se da su se u Francusko-pruskom ratu Šturm i Petar Karađorđević našli na suprotnim stranama i da ga je Šturm u borbi zarobio, ali da mu je poštedeo život. Nesporna je činjenica, međutim, da je Jurišić posle Majskog prevrata bio na meti opozicionih listova. Zbog teksta u kojem je proglašen za stranog špijuna, on je, braneći svoju čast, na Terazijama potezao pištolj na glavnog urednika.

U Prvom balkanskom ratu Pavle Jurišić bio je komandant Drinske divizije prvog poziva i s njom učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je u Cerskoj i Kolubarskoj bici komandovao Trećom armijom, koja je umnogome doprinela pobedi. Jurišićeva armija branila je odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja 1915. Kao komandant Treće srpske armije borio se protiv nemačkih i pruskih armija, kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole i ratni drug iz Francusko-pruskog rata, feldmaršal August Makenzen...