„Simensove“ nevolje putokaz za VW

Za „Folksvagen“ (Volkswagen) je 2015. godina ono što je 2007. bila za „Simens“ (Siemens). Sličnosti i razlike između skandala VW sa lažiranjem podataka o emisiji štetnih gasova i korupcionačka afera koja je gotovo pre jedne decenije potresla „Simens“, najveću kompaniju za proizvodnu i drugu opremu u Evropi, pokazuju šta bi moglo da se dogodi sa nemačkim proizvođačem automobila.

Prvi navodi o podmićivanju pojavili su se krajem 2006. godine, kada je „Simens“, koji proizvodi sve od vozova do gasnih turbina, izlazio iz perioda sveobuhvatnog restrukturiranja pod vođstvom ambicioznog izvršnog direktora Klausa Klajnfelda (Klaus Kleinfeld).

Klajnfeld je angažovao američku advokatsku firmu „Debavoejz end Plimpton“ (Debevoise & Plimpton) da sprovede unutrašnju istragu. Ubrzo je razotkrivena sistemska korupcija proširena preko više kontinenata, na koju je otišlo stotine miliona evra, što je izazvalo potrese u toj kompaniji i nemačkoj industriji.

Do aprila 2007. godine, pozicija Hajnriha fon Pirera (Heinrich von Pierer), koji je bio izvršni direktor „Simensa“ gotovo za sve vreme trajanja korupcionaškog delovanja, a zatim i predsednik nadzornog odbora, postala je neodrživa i on je smenjen. Nekoliko dana kasnije, odbor je oterao i Klajnfelda. Nijedan od te dvojice kasnije nije osumnjičen, niti optužen za učešće u malverzacijama.

Međutim, za razliku od VW, koji se prošlog meseca odlučio da na pozicije izvršnog direktora i predsednika upravnog odbora postavi one koji su iz same kompanije, „Simens“ je imenovao ljude koji nisu do tada bili deo tima prvi put u svojoj istoriji dugoj 168 godina.

Peter Lojšer (Peter Löscher), novi izvršni direktor, i Gerhard Krome (Gerhard Cromme), predsednik Nadzornog odbora, nisu gubili vreme u nastojanju da promene poslovnu kulturu u „Simensu“ i postigli su nagodbe sa regulatorima, naročito u SAD.

Rezultat toga su bile kazne od više od milijardu dolara.

„Ovo smo mogli postići i ubediti američke regulatore, samo dovođenjem novih ljudi“, kaže jedan od direktora iz tog perioda.

VW se umesto toga okrenuo svojim veteranima u nastojanju da reši potencijalno daleko veći skandal, dok analitičari procenjuju da bi iznos koji bi najveći proizvođač automobila u Evropi morao da izdvoji za kazne, popravke i sudske procese mogao biti od 20 do 50 milijardi dolara.

Matijas Miler (Matthias Müller), novi izvršni direktor VW, bio je na čelu sektora za menadžment proizvoda i generalni zastupnik u važnom periodu od 2007. do 2010. godine, dok je Hans Diter Potš (Hans Dieter Pötsch), od prošle nedelje predsednik Nadzornog odbora, bio na funkciji finansijskog direktora 12 godina od 2003.

U „Simensu“ Lojšer je nastojao da uvede kulturu nulte tolerancije na korupciju, uz „čistku“ izvršnih direktora, pored dovođenja jednog američkog advokata u upravni odbor i čak sudskog gonjenja nekih bivših menadžera.

Miler se takođe zarekao da će promeniti poslovnu kulturu VW, koja je, čini se, pod vođstvom njegovog prethodnika Martina Vinterkorna (Martin Winterkorn) postajala nešto nalik „diktaturi“, izjavilo je nekoliko izvršnih direktora. Novi izvršni direktor je rekao zaposlenima da je pristalica otvorenih rasprava i iznošenja različitih mišljenja.

Međutim, sumnja se da bi VW kultura mogla tako lako da se promeni. Ono što je neobično je da se ovom kompanijom upravlja kroz neformalno partnerstvo između menadžmenta, radnika i pokrajinskih političara (pokrajinska vlada poseduje petinu VW akcija sa pravom glasa i dva mesta u odboru).

Rezultat je da su radna mesta u pogonima u Nemačkoj zaštićena, naročito ona u glavnom pogonu u Volfzburgu, sedištu kompanije VW. U pogledu produktivnosti i efikasnosti VW kaska za rivalima. „Tojota“ (Toyota) proizvodi isti broj automobila sa upola manje zaposlenih.

„Da bi došlo do prave promene u VW, morali biste u potpunosti da rasturite taj sistem, ali ja ne vidim istinsku želju za tim“, kaže jedan bivši član nadzornog odbora. „Sve dok postoji taj spoj radnika, političara i menadžmenta, mislim da će VW biti disfunkcionalan.“ On takođe skreće pažnju na skandale VW sa nabavkama u 1993. i podmićivanjem u 2005. godini.

Na neki način VW sledi primer „Simensa“ time što je odmah angažovao američku advokatsku kuću „Džouns dej“ (Jones Day) da sprovede unutrašnju istragu povodom varanja na testu emisije štetnih gasova u SAD. Pored toga, VW je reagovao brže od drugih kompanija, smenivši Vinterkorna za samo nedelju dana, dok su „Simensu“ bili potrebni meseci.

„Simensov“ pristup nije bio u potpunosti uspešan: Lojšer je kasnije smenjen sa mesta izvršnog direktora nakon niza operativnih propusta. Ali „Simensovo“ iskustvo pokazuje da angažovanje nekoga spolja može ulivati više poverenja kada se sprovode „raščišćavanje“. Činjenica da su se u VW dogodila tri skandala za 22 godine ukazuje da moraju raditi drugačije.

Richard Milne