(FOTO) VILIJAM MONTGOMERI: Plašim se za Vučića, previše se žrtvuje
Uto, 20.10.2015. 22:22h
→ Pet, 01.09.2017. 0:00h
Zorana Jevtic
Vilijam Montgomeri, tako se zove „sumnjivo lice“. U američkoj diplomatiji proveo je 30 godina. Pre toga je diplomirao psihologiju na Univerzitetu Bakned, masters poslovne administracije u međunarodnom biznisu zaradio je na Univerzitetu „Džordž Vašington“, a za vreme službe u Stejt departmentu završio je i program studija međunarodne bezbednosti na Nacionalnom ratnom koledžu
Poslednji američki ambasador u Jugoslaviji još nije otišao u politički zaborav. Radi, savetuje, piše, komentariše... I nema dlake na jeziku, naročito u intervjuu za srpski Newsweek
Možda ga ne bih ni zapazila u gomili da nije morao da ide na „prepoznavanje“. Policajac nije znao ko se ispred njega nalazi, a i N. N. lice nije imalo za tu priliku adekvatnu propusnicu, člansku kartu SNS.
Nepoznati insistira da policajac zove šefa, ali on spremno odgovara da on nije tu. „Ah, vama uvek fali neki šef“, primećuje kroz zube. „Kako fali“, nasmejah se u sebi: bio je 27. septembar i „šef“ Srbije, premijer Aleksandar Vučić, polaže kamen temeljac za izgradnju dve kule u okviru projekta „Beograd na vodi“.
Vilijam Montgomeri, tako se zove „sumnjivo lice“. U američkoj diplomatiji proveo je 30 godina. Pre toga je diplomirao psihologiju na Univerzitetu Bakned, masters poslovne administracije u međunarodnom biznisu zaradio je na Univerzitetu „Džordž Vašington“, a za vreme službe u Stejt departmentu završio je i program studija međunarodne bezbednosti na Nacionalnom ratnom koledžu.
Diplomatska zaduženja imao je širom planete (od Sovjetskog Saveza do Tanzanije). Prvo (1975) i poslednje njegovo postavljenje bilo je u Jugoslaviji (do 2004).
Zorana Jevtić
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
Umesto povratka u SAD izabrao je da živi na relaciji Beograd-Cavtat. Neki kažu da „ide za tokovima novca“. On kaže da ide za ženom (Lin je poslom vezana za Beograd), da oboje vole srpsku prestonicu „jer je ovo pravi svetski grad“.
Kad se policajčev nadređeni ipak odnekud pojavio, zaključio je: „Ovaj može!“ Dok nije prešao crtu, koja je za mene bila jača od žice na mađarskoj granici, hvatam ga za rukav i pitam šta radi tu, da li projektuje, savetuje, posmatra... Da neće možda stan da kupi?! „Samo opserviram“, odgovara uz smešak. „A mogu li ja vas malo da opserviram?“ „Može!“
Poslednji američki ambasador u Jugoslaviji poziva me posle nekoliko dana u omaleni stan u neposrednoj blizini Hrama Svetog Save na „koka-kolu ziro“. Prethodno veče imao je parti, slavio je rođendan. Mora da je bilo veselo, a sigurno je i potrajalo. Na velikom staklenom stolu zatičem mrvice. Ne libi se, uzima krpu, briše. Kako mu taj posao ne ide od ruke (jer nije to visoka politika), pomažem mu.
Dok nas lovi kamera, ja „lovim“ prostor - stan ukusno namešten, nije pretrpan („to je zasluga moje supruge“), sa zida nas posmatra Njegoš. Smeštamo se u udobne kožne fotelje. Dobre je volje i sveže izgleda bez obzira na tošto se nije naspavao, strpljivo odgovara na pitanja. Vesele ga moje upadice, a kad sam mu ispričala kako sam svojevremeno zafrkavala njegove Amerikance u Podgorici - zacenio se od smeha. Dobro je, to znači da čovek ima duha.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
OK, gospodine Montgomeri, na Balkanu ste uključeni u razne biznise, da nemate neki interes i kad je „Beograd na vodi“ u pitanju?
Stvarno nikakav. Nisam učestvovao u projektu, nisam u vezi s projektom ništa razgovarao s premijerom Vučićem. Samo sam došao da vidim šta se događa.
I, šta kažete?
Ništa.
Kako ništa? Savetovali ste Nikolića dok je bio prvi čovek SNS. Zar vas nije Vučić nasledio?
Videli smo se pre oko tri meseca poslednji put i razgovarali. Ništa više od toga. Vidite i sami, non-stop radi, putuje po svetu, mnogo toga je uradio... Inače, srpska vlada ima više ljudi koji pokušavaju da je savetuju nego što treba. Mislim da svaki stranac koji dođe ovde ima neki savet za njega. To je dovoljno, ha-ha-ha. Moj savet im svakako više nije potreban. Diplomata sam, volim politiku, to je moj život, tako da održavam kontakte s raznim ljudima, uključujući i vašeg premijera, ali ne tako često.
Ne nedostaje mu energija.
Apsolutno! Cenim to što radi i kako radi. Mislim da je on najbolje što Srbija danas ima. Promenio je politiku, odgovara na neočekivane izazove. U jeku krize između Zapada i Istoka, SAD i Rusije, migrantske krize on vuče društvo napred. Zaslužuje podršku u svetu i ima je.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
Nemojte reći da i vi niste krivac za ovakvu hvalu. Radili ste na poboljšanju njegovog i Nikolićevog imidža, na transformaciji SNS...
Jednom sam mu, pre nekoliko godina, rekao da se plašim za njega jer se toliko žrtvuje u stranci, sada i u Vladi. Plašim se jer je on prava žrtvena figura. Od njega se očekuje da unosi promene, donosi odluke. Sve sam. Podseća me na Zorana Ðinđića. Zbog toga sam mu, naravno, rekao da mora da pazi mnogo više na svoju bezbednost. Ali, pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori.
Kako da uspori kad ste mu vi Amerikanci zadali tempo?
Ha-ha-ha...
Niste? Nedavno je bio kod Džozefa Bajdena. Navodni insajderi tvrde da mu je potpredsednik SAD održao bukvicu kad su ostali nasamo.
E, to uopšte nije tačno! Naprotiv. Vučićeva poseta Vašingtonu bila je veoma uspešna, odlična, to su mi potvrdili i kontakti u Stejt departmentu, a to što ga je potpredsednik izdvojio nasamo znači samo jedno: time je iskazao iskreno poštovanje. Ne razgovara on sa svakim tako i toliko.
Ulili ste Vučiću i Nikoliću u glavu šta su „crvene linije“, šta bi s njihove strane bilo veoma negativno shvaćeno u SAD i EU. Niste, izgleda, uspeli da ih obrlatite da i na građane Srbije malo bace oko.
Za napredak je ekonomija najvažnija, mora da se učini boljom. Vučić je uradio dobar posao s MMF, konsolidacijom budžeta, a čini se da od svih zemalja u regionu Srbija najagresivnije pokušava da dovede strane investicije. I to je Vučićeva zasluga. Znam da svi ne misle tako, da i obični ljudi moraju da vide promene nabolje. Zemlja je toliko propala da je to teško učiniti brzo.
Popravljanje ekonomije ključno je rešenje na sva pitanja koja imate. Dokle god je ekonomija takva da prosečna osoba i penzioneri nemaju novac, da je plata policajca mala da izdržava svoju porodicu, imaćete korupciju. Mislim da i banke, između ostalog, mogu bolje da rade posao ako pomognu da ekonomija poraste, umesto da se trude da njima raste profit.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
Jeste li i o ovim stvarima razgovarali i s pokojnim premijerom Ðinđićem? I sa onima posle. Utisak je da nema vidljivog napretka.
Sada je napredak vidljiv. Da, razgovarao sam sa Ðinđićem u vreme dok sam bio šef Kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti 2000, koja je imala zadatak da pruža podršku demokratskim snagama u Srbiji. I kasnije, kad sam imenovan za ambasadora. Bilo je to izuzetno turbulentno vreme, u kome se mnogo toga rapidno menjalo.
Ja sam ga, posle smene Miloševića, uglavnom doživeo kroz prizmu sukoba i borbe za prevlast koju su vodili Vojislav Koštunica i on. A taj sukob će usporiti demokratsku tranziciju Srbije. Metode koje su koristili diskreditovale su ih u očima javnosti i međunarodne zajednice. U krajnjoj liniji, izazvaće događaje koji su vodili Ðinđićevom ubistvu.
Kad je premijer stradao, zamereno vam je da ste bili bliži Koštunici.
Ðinđić je bio svakako jedan od najtalentovanijih, najsloženijih i najharizmatičnijih ljudi koje sam upoznao. On je znao i razumeo narod, svestan je bio nedostataka, mana i talenata svih koji su ga okruživali. S Koštunicom se privatno nisam družio, s Ðinđićem jesam. Bili smo bliski. Bili smo komšije, posećivali se, pili vino, razgovarali.
Njegova porodica je kod nas dolazila na neobavezne ručkove. Naša deca su se družila, spavali su jedni kod drugih. Ali, ja sam češće išao kod njega nego što je on dolazio kod mene. I gotovo svi naši sastanci bili su „jedan na jedan“. Video sam ga poslednji put nekoliko dana pre kobnog atentata.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
O čemu ste razgovarali?
Pričali smo o pokušaju atentata na njega koji tek što se dogodio na auto-putu. Kad su kamionom krenuli na njega. Nije se nervirao. Pripremio je DVD s govorima predsednika Ruzvelta. Zapanjeno sam ga pitao šta će mu to u ovoj situaciji, a on mi je rekao da će iz Ruzveltovih govora možda dobiti neku ideju. Nije mu bilo važno što Ruzvelt nije među živima više od 50 godina! To je bio Zoran Ðinđić!
Posle nekoliko dana je ubijen. Kad sam posetio njegovu suprugu Ružicu, smestila me je u stolicu iz koje sam razgovarao s Ðinđićem. Video sam da Ruzvelta niko nije pomerio. Bilo mi je drago što je ostao na istom mestu. Danas smatram da smo ga katastrofalno pritiskivali oko Tribunala u Hagu. Nije sklonio Legiju na vreme i posle nije imao ko da ga zaustavi. Kad je, konačno, potpisao presudu „zemunskom klanu“, oni su presudili njemu. Veoma mi je žao zbog toga.
A Koštunica, DOS? Stejt department nije bio oduševljen njima.
Koštunica? Iako je bilo sasvim jasno da je nezadovoljan ulogom SAD u svetu, prikladno se odnosio prema nama.
Bez konfrontacija?
Bez konfrontacija i sarkazma. Prezirao je našu ulogu u balkanskim ratovima devedesetih godina.
Nemanja Pancic
Foto: Nemanja Pančić, Vojislav Koštunica
Nije jedini.
Znam. On je, kao predsednik SRJ, ignorisao teška pitanja, uzdržavao se od davanja bilo kakvih obećanja, ili je davao dvosmislene odgovore. Na kompromise nije pristajao kad se radilo o pitanjima koja su mu bila od značaja.
Jeste li pokušali da ga pripitomite, a Ðinđića da primirite?
Tokom mog mandata glavni cilj američke ambasade bilo je pružanje podrške i podsticaja potpunoj demokratskoj tranziciji, uz uspostavljanje tržišno orijentisane ekonomije. Podrazumevali su se osuda politike iz prošlosti, saradnja s Haškim tribunalom, prioritetno rešavanje kosovskog problema. Sve to je zakomplikovalo naše bilateralne odnose. Vladala je ogromna ozlojeđenost zbog NATO bombardovanja, celokupne američke politike prema Kosovu, stavova koje smo zastupali u Bosni. Prevazilaženje takvog nasleđa bio je glavni izazov za našu ambasadu.
Sizifov posao?
Tako sam i ja osećao. Ambasada je ulagala veliki napor da okrene drugi list. Svaki put kad bismo se približili cilju, kamen bi se otkotrljao nizbrdo... Želeli smo da srpska vlada postane faktor stabilnosti u regionu. Ali, sada je jasno, imali smo nerealna očekivanja u vezi sa stepenom i brzinom najznačajnijih promena koje je trebalo da budu sprovedene. S druge strane, građani su imali nerealna očekivanja u vezi s rastom životnog standarda...
Profimedia
Foto: Profimedia, Zoran Đinđić
Prema saznanjima obaveštajnih službi, u Srbiju je posle 5. oktobra stiglo više od milijardu dolara pomoći. Deo novca je kroz razne oblike provizija, nameštanja tendera i druge malverzacije završio na računima tadašnjih funkcionera. To ste sigurno znali.
U startu smo imali toliko uspeha u ponovnom uspostavljanju saradnje u brojnim domenima da se nismo usredsređivali na ono što nije funkcionisalo. Jednostavno, to nismo očekivali. Postalo je očigledno posle izvesnog vremena. Naša greška je bila što smo se duže vreme fokusirali na samo jednu osobu, zlu osobu - Miloševića. Ostalo smo zanemarivali. I nismo dovoljno radili na promeni društva. Istu grešku smo napravili i u Iraku, Libiji. Sadam i Gadafi jesu bili zlo, ali sad je tamo katastrofa. Društvo nije bilo pripremljeno na promene...
Dakle, „medeni mesec“ u Srbiji je okončan ubistvom premijera?
Ipak, mnogo toga se uradilo: opet smo zvanično uspostavili diplomatske odnose, Milošević i drugi optuženici za ratne zločine prebačeni su u Hag, rešavan je spor u vezi s raspodelom zlata koje je pripadalo Jugoslaviji, Pariski i Londonski klub su otpisali dve trećine duga Srbiji, kontrola nad kopnenom zonom bezbednosti ponovo je predata srpskim snagama, mirno je okončana pobuna Albanaca na jugu Srbije... Svi ovi uspesi temeljeni su na dugim satima napornog rada i birokratskog nadmetanja. A Ðinđić je shvatao u čemu je problem: kako pomeriti društvo unapred, što je težak posao za bilo koga.
Narod govori kako je „sve isto, samo njega (Miloševića) nema“. A na Balkanu je primetna nostalgija za Titovom Jugoslavijom.
Ne mislim da je sve isto. Takođe, mislim da su ljudi u zemljama bivše Jugoslavije još inficirani komunizmom. Onda su govorili: „Pogledajmo okolo, nije tako loše, vidi Bugarsku, Mađarsku... Kod nas je mnogo bolje.“ Jeste, uživali su neke beneficije u Titovom sistemu.
Profimedia
Foto: Profimedia Slobodan Milošević
S crvenim pasošem letela sam iz Beograda direktno za Njujork...
To je bilo dobro. Kao mladi diplomata dolazio sam u Jugoslaviju. Posebno da skijam, bilo je mnogo jeftinije nego u Americi. Obrazovni sistem je bio dobar, zdravstvo, vojska... Međutim, jednopartijski sistem nije bio dobar. I niko nije smeo da kritikuje komuniste. Ako biste ste u Skadarliji zapevali „Tamo daleko“, odmah biste bili uhapšeni.
Hteo sam da vidim Ðilasa, smatrao sam da je njegov posao apsolutno fantastičan, on je za nas bio heroj koji je razotkrivao komunizam. Ali, ambasador Iglberger nije dozvolio. Ne daj bože da se pokvare odnosi s Titom! Ipak, otišao sam s Lesom Aspenom, parkirao blok dalje od Ðilasovog stana...
I, kao, niko vas nije video...
Ha-ha... Ma, jesu! Šta me briga, ja sam ušao kod njega!
Pa danas imate toliko partija u novim državicama i nijednu ne smete da kritikujete bez posledica. I pogledajte ko je danas u njima na vlasti: nacionalisti, profiteri, učesnici međunarodnih afera... I vi ste, kažu, krivac za jednu - duvansku aferu.
Ha-ha-ha, tačno tako!Zorana Jevtić, Vilijam MontgomeriFoto: Zorana Jevtić, Vilijam MontgomeriObični građani u bivšim republikama misle da ste vi Amerikanci krivi za ovakvo katastrofalno stanje.
Nismo mi krivci, već Milošević. Njegov nacionalizam i njegovo nasilje. S Jugoslavijom smo imali veoma dobre odnose dok on nije došao na vlast, prisetite se malo... Ja se sećam kako je jedno jutro, božićno, naš ambasador otišao kod Miloševića. Rekao mu je dok je predavao poruku: „Ne pitaj ništa, ne spekuliši, o ovome nema razgovora.“ A u poruci je pisalo da, ako bude još nasilja na Kosovu, SAD će optužiti njega i njegovu vladu, što će za sobom povući ekstremne konsekvence. Nastavljeno je s nasiljem. I mi smo naučili lekciju - trebalo ga je konačno zaustaviti. Igrama više nije bilo mesta.
Jesu li sukobi u Bosni završeni?
O tome se ovde nedovoljno govori, ali nada da će opstati multietnička Bosna davno je uništena. Žao mi je zbog toga, ali je tako. Imamo tri etničke grupe u dva entiteta. A nemamo, kao posle drugih konflikata, izrazite pobednike ni izrazite gubitnike. U bosanskom slučaju svi su gubitnici. I svi veruju da su žrtve. Srbi ne žele takvu federaciju, a nisam siguran ni da muslimani i Hrvati uživaju zajedno u jednom entitetu. Amerika je malo s takvim rešenjem prenaglila, želela je da zaustavi rat što je brže moguće. Velika je to greška bila. Trebalo je odmah obrazovati tri ravnopravna entiteta. Mladi Hrvati masovno odlaze, nema više balansa.
Kao specijalni savetnik predsednika SAD i državnog sekretara za primenu mira u Bosni od januara 1996. do juna 1997. to ste sigurno primetili.
Govorio sam da svi narodi u BiH imaju mnogo zajedničkog, od gubitka voljenih osoba, razaranja domova, gubitka novca i zaposlenja, do svesti da su u mnogim slučajevima vinovnici brutalnosti bili njihovi prijatelji, susedi i poznanici. Žao mi je, ali oni imaju još nešto zajedničko: svaki narod ima sopstvenu usmenu istoriju sukoba koju prenosi na mlađe generacije i po kojoj su baš oni bili žrtva sukoba, dok su agresori bili isključivo pripadnici drugih nacionalnosti.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
Bila sam nedavno u Sarajevu i Banjaluci. Čini se da su podele u BiH veće nego pre rata.
Slažem se. Takva BiH uopšte nije stabilna i ima znatne mogućnosti za izbijanje nasilja, a gubitnici su obični građani. Osnovni problem dejtonskih pregovarača jeste u činjenici da u ratu nije bilo jasnog pobednika ili gubitnika, s kojim bi pregovarali. Zato Dejton uopšte ne funkcioniše, niti će funkcionisati u izglednoj budućnosti.
To je suprotno onom što tvrdi američka ambasadorka u Sarajevu.
Da, najavljuje neke izmene. A od 1995. smo svi na Zapadu bar šest-sedam godina ponavljali konstantno da je Dejton kao Biblija. Sada se od toga odustaje. Ali, sporazum ne može biti promenjen bez saglasnosti sve tri etničke grupe - a to se neće desiti.
Da li je to sve skuvao Ričard Holbruk, pa se sada administracija otreznila?
Tačno je da je on doveo strane u BiH za pregovarački sto čistom snagom volje, boreći se s otporom i neodlučnošću Klintonove administracije. Napravio je umetnost od prekoračenja mandata, što je izluđivalo neke birokrate u Vašingtonu. Vrhunac Holbrukovog angažmana bio je, naravno, Dejton, koji je zaustavio nasilje u Bosni.
Ipak, moram da primetim da je njegovo stvarno poznavanje Balkana bilo minimalno i smatrao sam da je ironija što je važio za stručnjaka zbog uloge u Dejtonu i pregovaranja s Miloševićem. Nažalost, danas je BiH država druge kategorije. Ljudi u njoj pate, najgori scenario bi bila nova nestabilnost. A to je veoma moguće. Bosna zaslužuje mnogo veću pažnju.
Zabrinuti ste?
Veoma. Pesimista sam. Situacija nije nimalo zdrava. A pogledajte i malo šire: postoji nestabilnost u luku, koji uključuje Makedoniju, Kosovo i Bosnu. Dok situacija tamo ne bude uspešno rešena, neće biti stabilnosti ni bezbednosti u čitavom regionu. Štaviše, to neće biti moguće bez snažne i proaktivne podrške Srbije. Zato Srbiju treba podržati na putu ka EU, učiniti sve da sama bude stabilizujuća snaga.
Zbog čega ste još zabrinuti? Zbog ruskog uticaja - ne sumnjam. Pritisli su nas i migranti.
Kad smo već pominjali Tita - on je uživao benefite obe strane, i SAD i Sovjetskog Saveza. Sada je situacija drugačija. Osim benefita, trpite i pritiske. Veliki je izazov za Vučića da održava balans u veoma opasnoj situaciji, novoj konfrontaciji Amerike i Rusije. Njega lično ne kritikujem. Ali, koliko vidim, Rusija je u Srbiji popularnija. Moskva, dotle, ovde igra prljave igre. I Zapad to sve ozbiljno posmatra. Što se tiče migranata, Srbija se odlično pokazala.
Zorana Jevtic
Foto: Zorana Jevtić, Vilijam Montgomeri
Ljudi u Srbiji su uvek bili humani.
A Srbija je žrtva krize iako je nije uzrokovala. Pogledajte šta je uradila Angela Merkel. Poželela je svima dobrodošlicu, primila hiljade izbeglica, otvorila vrata i drugima da dođu. Takav proces neće moći dugo da kontroliše. Šta će s deset miliona ljudi?! Razumem da postoji veliki humanitarni problem, ali to ne razumem. Ne razumem da ne vidi da je to i veliki bezbednosni problem. A šta će biti sa Šengenskim sporazumom? Niko više ni u šta nije siguran.
Zato danas drugi evropski lideri vrište: „Jesi li luda, Angela, šta si učinila?!“ I znaju da će jednog dana ipak reći: „Ok, sad je bilo dosta, nema više dolaska.“
Hoće li migranti tad ostati na balkanskom prostoru?
A gde će? Mađarska je digla ogradu. I drugi su digli ili je dižu. Doći će do Srbije, Bosne, Hrvatske... Turska i Grčka ih sve propuštaju. Lako je zamisliti konsekvence toga. Ludo vreme je pred nama!