Prošle su tačno četiri godine od smrti Gadafija koji je ubijen sedam meseci nakon što je upozorio evropske čelnike da bez stabilne Libije nema ni stabilne Europe...
Pukovnik Muamer el Gadafi vladao je Libijom više od četiri decenije, a vlast je preuzeo sa samo 27 godina 1969. godine svrgnuvši kralja Idrisa. Mladi pukovnik Gadafi i njegovi kolege iz vojske izvršili su vojni udar, ukinuli monarhiju i proglasili Libijsku Arapsku Republiku. Narod ga je dočekao s oduševljenjem. Dva puta su neuspelo u prvoj godini vladavine pokušali da svrgnu.
Ni predsednik, ni premijer
Ovaj silno ambiciozni bivši student Harvarda i Oksforda rođen je u beduinskom šatoru u pustinji koja se tada nalazila pod italijanskom okupacijom, a postao je jedan od najmlađih predsednika u Africi. Uzor mu je bio egipatski predsednik Naser. Dok je vladao nikad nije imao nikakvu službenu funkciju. Nije bio ni predsednik ni premijer. Bio je pukovnik s neograničenom moći.
Njegova ideologija je bila mešavina arapskog nacionalizma i socijalizma. Gadafi je zabranio svaku opoziciju, nacionalizovao naftne kompanije i banke, proterao 25.000 Italijana iz zemlje i sedamdesetih godina profitirao od eksplozije cena nafte.
Libija je tako postala bogata zemlja kojom navodno vlada narod, a kontroliše ju predsednik. Finansijski procvat omogućio mu je da realizuje i neke socijalne projekte poput stanogradnje. Stanovništvo je masovno preselio u moderne stanove, s vodom, strujom i satelitskom televizijom. Godinama su evropski političari želeli od Gadafija za naklonost, ugovore, naftu i pristup tržištu.
Lkvidirao "bagru koja narušava libijski ugled u svetu"
Promenio je brojanje godina. Više se nisu brojale po hrišćanskom kalendaru, nego prema hidžri, a promenio je i rimske nazive meseci. Protivnike režima i svoje vlasti likvidirao je i u Libiji i u inostranstvu i o tome se nije libio govoriti. Godine 1982. kazao je da je "odgovornost libijskog naroda da likvidira tu bagru koja narušava libijski ugled u svetu". Sarađivao je i s brojnim terorističkim organizacijama i to je najpoznatiji deo njegove spoljne politike. Gadafijeva Libija je zbog toga i zbog napora da stvori oružje masovnog uništenja bila od političkim i ekonomskim sankcijama Zapada.
Saveznik Evrope u ratu protiv terora
Povratak u međunarodnu zajednicu, ili barem njen zapadni deo osigurao je 2003. kada je javno odustao od oružja masovnog uništenja i osudio terorizam. Tadašnji britanski premijer Toni Bler otputovao je ubrzo u Tripoli da pozdravi novog saveznika u "ratu protiv terora" kako je tada nazivan Gadafi. Pukovnik je tako od krvoločnog terorista za Zapad u kratkom roku postao poželjan saveznik i poslovni partner.
Pažljivo je negovao svoj imidž. Na odevanje je jako pazio, a čuvale su ga isključivo žene. Nije se držao ni uobičajenog diplomatskog protokola. Na Generalnoj skupštini UN-a 2009. u SAD, umesto predviđenih 15 minuta govorio je skoro dva sata. Tada je zatražio da bivše kolonijalne sile isplate Africi 7.700 milijardi dolara kao odštetu, zapitao se je li svinjski grip stvoren u tajnim vojnim laboratorijima, Savet bezbednosti je nazvao "Savez terora", a na kraju je javno zatražio da mu se kaže ko je ubio Kenedija.
Zelena knjiga
Gadafi je 1975. objavio Zelenu knjigu, delimično inspirisanu Crvenom knjižicom Mao Cedunga. U njoj je u aforizmima izložio svoj pogled na svet i političko i društveno uređenje. Po njegovom nalogu svaki Libijac trebao ju je pročitati, pa je tako uvedena u školski program. Učenici su ju proučavali dva školska sata nedeljno. Gadafi u knjizi odbija liberalnu demokratiju, slobodu medija, ali i kapitalizam. Zalaže se za libijsku verziju socijalizma i za svoju varijantu direktne demokratije gde bi se državom upravljalo preko narodnih saveta.
Gadafi je Tita obožavao
Tito je rano zadužio Gadafija. Jugoslavija je prva priznala novu vlast u Tripoliju 1969. godine. Pukovnik je maršalu ostao veran za života, ali i posle njegove smrti. Gadafi je često isticao da mu je Tito bio uzor, i kao čovek i kao državnik. Josip Broz Tito često se susretao s tada mladim libijskim pukovnikom. Tito je u čast svom 50 godina mlađem prijatelju Gadafiju, 1977. na Brionima priredio svečanu večeru na kojoj je zvanice zabavljala operska pevačica Gertruda Munitić. Bila su servirana vrhunska hrvatska vina. Gadafi je uprkos svojoj verskoj pripadnosti rado pio vina, a najviše mu se svidela bela malvazija proizvedena od grožđa iz Titova vinograda na Vangi.
Gadafijevi kuvari na Brionima su klali jagnjad, koja su dovezli iz Libije. Svom vođi su pekli sveže meso jer mu je to bio omiljeni specijalitet. Na Brionima mu je Tito dao na raspolaganje raskošnu vilu Brijunku.
Gadafijevo mračno proročanstvo koje se ostvaruje
U martu 2011. godine, Gadafi je upozorio da bez stabilne Libije neće biti nikoga ko će kontrolisati bezbroj izbeglica iz Afrike i Bliskog istoka koje će bežati u Evropu
- Milioni izbeglica preplaviće evropske granice i definitivno iznenaditi zapadne političare. Milioni crnaca preko Mediterana mogu preći u Francusku i Italiju, ali Libija igra ulogu u sigurnosti na Mediteranu. Verujte, Mediteran će postati more haosa - izjavio je Moamer el Gadafi sedam meseci pre nego što je brutalno pogubljen.
U otvorenom pismu koje je objavio ruski dnevnik Zavtra u julu 2011. Gadafi je napisao:
- Slušajte me sad, vi ljudi iz NATO! Bombardujete zid koji stoji na putu migrantima iz Afrike ka Evropi, i teroristima Al Kaide. Taj zid je Libija. Vi ste ga razbili. Vi ste idioti, i gorećete u paklu zbog hiljada migranata iz Afrike, i zbog podrške Al-Kaidi. To će biti tako. Ja nikada ne lažem. Ne lažem ni sada - napisao je Gadafi nekoliko meseci pre nego što je ubijen.
Niko ga nije slušao. Umesto toga, Zapad je pokrenuo vojnu intervenciju da sruši Gadafija s vlasti i od Libije nije ostalo ništa. A baš kako je Gadafi prorekao, Mediteran je postao more haosa na kojem hiljade izbeglica pristižu u Evropu. Mediteran se zaista pretvorio u grobnicu, jer je za mnoge ovo putovanje postalo i poslednje.
Ubijen na stravičan način u rodnom gradu Sirtu
Veliki protest protiv Gadafijeve vladavine počeo je u februaru 2011. Ono što je u početku bila mirna pobuna protiv vlasti preraslo je u velike borbe. Pobunjeničke snage munjevito su napredovale uništavajući snage Gadafija. Zauzeli su Tripoli, Sirt i ostale velike libijske gradove. Gadafi u početku nije previše brinuo oko svega, no voda je došla do grla nakon što su ga počeli napuštati ministri. Otkaz je dalo i nekoliko ambasadora i diplomata. S obzirom na to da Gadafi nije pristajao na primirje u sve su se umešale snage NATO-a, koje su vršile dodatni pritisak na libijskog vođu.
Nakon što je postalo jasno da borbe neće prestati, Gadafi se s porodicom povukao iz javnosti te pobegao. Svojim ljudima javljao se samo audio i video porukama koje je emitovala libijska nacionalna televizija. Gadafi nije želeo da ode s vlasti te je isticao kako će s vlasti otići jedino ako umre.
Veliki deo Tripolija je 25. avgusta 2011. pao u ruke pobunjenika, koji su nakon toga osnovali Nacionalno tranziciono veće koje se shvatalo kao glavno telo koje odlučuje o sudbini Libije. Moamer Gadafi tada je službeno ostao bez vlasti. Za vreme čitavog Gadafijevog bega mediji su nagađali kako će Gadafi tražiti azil u nekoj od zemalja s čijim je trenutnim ili bivšim čelnicima bio u dobrim odnosima.
Bio je oženjen Mostarkom Sofijom
Gadafi je imao osmoro dece. Prvi sin mu je iz prvog braka dok su sva ostala deca iz drugog braka sa Hrvaticom iz Mostara Sofijom Farkaš koja je nakon udaje promenila ime u Safija Farkaš Gadafi.
Upoznao ju je kad je studirajući u bivšoj Jugoslaviji došao u Mostar u okviru tadašnje prakse razmene studenata. Pohađao je "Vazduhoplovnu akademiju" u Mostaru. Njegova supruga je unuka nekadašnjeg austrijskog školskog okružnog nadzornika u Mostaru Ivana Farkaša i u to vreme bila je jedna od najlepših devojaka u gradu.
Prvi priznao Hrvatsku Libija je, naime, 1993. godine bila prva neevropska zemlja koja je priznala Hrvatsku, a tome je 1992. prethodila službena poseta Libiji Stjepana Mesića, koji je tada bio na čelu Hrvatskog sabora.
(24sata.hr)