7 priča o mostovima na prostoru Jugoslavije

Izgradnja prelaza preko reke nikad nije jednostavna, pa se često o tome ispredaju legende

1. Najveći na svetu

Most rimskog imperatora Trajana blizu sela Kostol kod Kladova, sagrađen između 103. i 105. godine, čitav milenijum je držao rekord po dužini

Čitavih hiljadu godina most koji se nalazio u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova, sa srpske, i Turn Severina, s rumunske strane, bio je najduži na svetu.

Sazidan je za vrlo kratko vreme, od 103. do 105. godine, i spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva. Njegovu gradnju naložio je rimski car Trajan kako bi legije mogao da prebaci preko Dunava i osvoji Dakiju.

Jedan od dobrih careva

Trajan je bio je zapovednik i upravitelj Germanije kad ga je rimski car Nerva usvojio i odredio za svog naslednika. Smatra se jednim od “dobrih careva”, koji su u drugom veku carstvu obezbedili unutrašnju stabilnost i razvoj.

Pri ustoličenju izgovorio je rečenicu u kojoj je sažeo svoje ciljeve: “Biću poštovan kad Dakiju učinim rimskom provincijom i kad Dunav i Eufrat pređem preko mosta.”

Postao je car posle smrti svog poočima 98. godine, a već 101. krenuo je u rat protiv Dačana, koji su ugrožavali rimsku granicu.

Osvajanje Dakije

Osvajanje Dakije, na levoj obali Dunava, planirali su i Trajanovi prethodnici. Da bi ostvarili taj cilj, oni su započeli usecanje puta u litice Đerdapa, pa je Trajan prvo 103. godine završio taj posao, o čemu je ostavio svedočanstvo - Trajanovu tablu, koja i danas može da se vidi.

A zatim je projektovanje i gradnju mosta preko Dunava poverio Apolodoru iz Damaska, najvećem arhitekti toga doba. Taj poduhvat je u ono vreme bio ravan izgradnji najviše zgrade na svetu danas.

Odabrano je mesto ispod Kladova, gde je Dunav bio vrlo miran i plitak, a korito reke peskovito.

Ostrvo Šimijan uzvodno od gradilišta omogućilo je Apolodoru da pregrađivanjem tok reke usmeri prvo na jednu, pa na drugu stranu ostrva, da bi u isušenom delu mogao da postavi stubove, pa je većina radova praktično izvedena na suvom.

Most je bio izgrađen od kamena, dugačak 1.097,5 metara, s lukovima visoko iznad vode razapetim između dvadeset stubova. Na jednoj i na drugoj obali imao je bogato ukrašene kamene kapije.

Nije mu bilo suđeno da traje: kad se posle dvadeset godina ratna sreća okrenula i Dačani isterali Rimljane, pa zapretili da preko mosta uđu na njihovu teritoriju, car Hadrijan, Trajanov naslednik, naredio je da se most sruši.

Rušenje stubova

Kad se 1856. godine nivo Dunava spustio kao nikad ranije, svih dvadeset stubova nekadašnjeg mosta ukazalo se iz vode. Početkom prošlog veka, 1906. godine.

Međunarodna komisija za Dunav naložila je uklanjanje dva stuba koji su ometali plovidbu.

Reka je radila svoje, pa je 1932. godine bilo ostalo 16, a 1982. godine svega dvanaest stubova - četiri je u međuvremenu odnela voda.

Ostaci prvih stubova na obe strane i danas se mogu videti na obalama Dunava.

Pre pet godina Ministarstvo kulture Srbije izložilo je plan hologramske rekonstrukcije mosta. Na mestu nekadašnje monumentalne građevine bile bi postavljene snažne vodene pumpe koje bi izbacivale veliku količinu vodene pare.

Na taj “vodeni oblak” laseri bi iscrtavati nekadašnji izgled mosta u prirodnoj veličini.

Hologram bi se protezao od autentičnih stubova mosta na srpskoj i rumunskoj strani i svetleo bi noću, a kad bi ga dotakao neki brod, iluzija bi nestala.

Realizacija ove ideje bila je predviđena za 2012. godinu, ali do nje, zbog manjka para, nikada nije došlo, a više je niko i ne pominje.

2. Čarape za kralja Petra

Vezirov most na Belom Drimu jeste lepa, ali nepraktična građevina koju je 1915. srpski vladar prešao samo zahvaljujući poklonu Makrene Spasojević

Pred naletima austrougarskih, nemačkih i bugarskih jedinica, srpska vojska krajem 1915. napustila je domovinu. U Peći je održano poslednje većanje Vrhovne komande na našem tlu i general Živojin Mišić izneo je predlog da se odstupanje zaustavi i da se na Kosovom polju uđe u odlučni boj. Ostao je usamljen... Najveći deo vojske povukao se uz Rugovsku klisuru, pa preko zaleđenog Čakora. Niko ne zna koliko ih je već tu, na samom početku golgote, stradalo survavajući se sa zaleđenih staza u klisure.

Okovan ledom

Druga kolona krenula je pravcem od Prizrena, niz Beli Drim. Kod Kuksa, gde se ova reka spaja s Crnim Drimom, preko nje prelazi Vezirov most.

Reč je o kamenoj građevini iz turskog doba, naoko veoma skladnoj i elegantnoj, ali dozlaboga nepraktičnoj. Put se preko četiri luka nejednake visine diže i spušta u velikim strminama, a zimi, kad ga okuje led, gotovo je nemoguće preći ga.

Ali izbora nije bilo: srpske jedinice i narod koji se s njima povlačio za leđima su imali neprijateljski raspoložene Albance, koji su ih ubijali i pljačkali. Kombinovani odred pod komandom majora Dragutina Gavrilovića, junaka odbrane Beograda, ceo dan je na prilaz Vezirovom mostu vodio bitku s kačacima sve dok se i poslednji vojnik Moravske divizije drugog poziva nije prebacio preko reke. Mnogi vojnici su pali sa strmog zaleđenog i klizavog mosta i našli smrt u Drimu. Ostarelog vojvodu Radomira Putnika vojnici su preneli u nosiljci sklepanoj od dasaka.

A pre nego što je na most stupio kralj Petar I Karađorđević prišla mu je jedna zabrađena seljanka i pružila mu vunene čarape:
- Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla mu je. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće Bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred Bogom najveći amanet.

To je bila Makrena Spasojević, čiji je susret s kraljem od zaborava pre nekoliko decenija spasio novinar Ilustrovane politike Bogosav Marjanović. Vratila se posle toga u svoje rodno selo i tu umrla pre kraja rata. Nije dočekala crne vesti od kralja, koji je saznao da se Marinko smrzao na putu preko Albanije.

Spomenik

Petar I Karađorđević dao je svom savetniku Iliji Đukanoviću svežanj novčanica i poslao ga u Slovac da Makreni podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: “Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.”

Srušili su ga, zbog kraljevog imena, 1945. komunisti. A 2010. Društvo srpskih domaćina, kojim je predsedavao Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanezburga, a rodom s Jadovnika, obnovilo je spomenik Makreni Spasojević. Eno ga na groblju u Slovcu i danas... Legenda kaže da je bolničar koji je u leto 1921. negovao kralja na samrti pod njegovim jastukom našao vunene čarape.
- Obuj mi ih da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio ostareli vladar i zauvek sklopio oči.
3. Dva rušenja i pogibije

Železnički most preko Save dva puta su razorili naši vojnici kako bi sprečili najezdu neprijateljskih armija

Da bi dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878, Srbija je, između ostalog, morala da prihvati i zahtev Beča da izgradi železnicu na svojoj teritoriji koja će Austrougarsku spojiti s Turskom i dalje sa Azijom.Železnička spona

Prvi voz između Beograda i Niša prošao je 23. avgusta 1884, a tri dana ranije otvoren je železnički most preko Save, koji je Beograd povezivao sa Zemunom, tada gradom u Austrougarskoj.

A u prvoj noći Prvog svetskog rata, između 28. i 29. jula 1914, preko ovog mosta vodio je jedini suvozemni put kojim je austrougarska vojska mogla uđe u Beograd. Zato je sat i po posle ponoći kapetan Mihailo Alić sa svojim vodom pontoniraca železnički most na Savi digao u vazduh.

Prema zapisu iz onog doba, “strahovita detonacija zatresla je iz temelja sve beogradske kuće tako da su prozorska okna na svima domovima od Dorćola i Savamale, pa čak do zapadnog Vračara i Čubure, bila polupana. Ovo je kod Beograđana, koji nisu znali šta se događa, izazvalo strahovitu paniku. A još naročito kad su posle ovoga praska, koji se užasno prolomio kroz tihu noć, otpočele na savskoj obali da prašte puške. Svima se kosa podigla uvis, srce prestalo da kuca i krv se sledila u žilama. Uz strahovitu zaglušnu vrisku preplašenih žena i dece, mogli su se razabrati glasovi: ‘Austrijanci prelaze!’”

Zbog ovog poduhvata, ali i kasnijih zasluga, Mihailo Alić dobio je više pohvala i medalja od kralja Petra i kralja Aleksandra Karađorđevića.

Tragičan previd

Po okupaciji Srbije Austrougri su most osposobili za upotrebu, ali su ga sami i srušili tri godine kasnije, kad su se na kraju Prvog svetskog rata povlačili.

Između dva svetska rata i dalje je bio jedina železnička spona centralne Evrope i Azije, a onda je opet miniran u noći između 10. i 11. aprila 1941. U uzaludnom nastojanju da se odupre Hitlerovim jedinicama, komanda jugoslovenske vojske naredila ja da se sruše svi beogradski mostovi.

U rasulu koje je zavladalo u Aprilskom ratu, železnički most na Savi srušen je baš kad je ispod njega prolazio naš brod “Tanasko Rajić”, koji se povlačio prema Ostružnici. Na “Tanaska” su se prethodno ukrcale posade s monitora “Morava”, “Sava” i “Vardar”, koje je naša vojska prethodno potopila u blizini današnjeg Muzeja savremene umetnosti da bi izbegli zarobljavanje. Inženjerci u mrkloj noći, u trenutku kad su aktivirali eksploziv, nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod pun ljudi. Epilog je bio više nego tragičan: posle obrušavanja mosta na brod stradalo je 95 ljudi od 110 koliko ih je bilo na brodu.

4. Tri mosta na istom mestu

Izgradnja drumskog mosta od Novog Sada do Petrovaradina počela je 1904, a završena tek 1928. Rušen je 1941, 1944. i 1999. godine

Razvoj Novog Sada, koji je 1748. od austrijske carice Marije Terezije dobio povelju o “slobodnom i kraljevskom gradu”, nametnuo je potrebu izgradnje stalnog mosta preko Dunava. Do tada su se, naime, saobraćaj i trgovina odvijali preko pontonskih mostova, nestabilnih i privremenih.

U čast kraljevića

Prvo je 1883. izgrađen železnički, a već početkom 20. veka ugledni građani, industrijalci i trgovci od gradske vlasti, Magistrata, zahtevaju da reši pitanje stalnog drumskog mosta.

Izaslanstvo Gradskog magistrata ozbiljno je shvatilo ovaj nalog, pa je 1904. jedna deputacija otišla kod cara Franca Jozefa lično da od njega ishodi dozvolu i pomoć. Ova poseta je urodila plodom i u Novi Sad ubrzo stižu jedan ministarski savetnik i budimpeštanski profesor tehnike Silard Zjelniski. Odlučeno je da se most između Petrovaradina i Novog Sada gradi baš na mestu nekadašnjeg pontonskog mosta. Trećinu troškova snosila bi carevina, a ostatak bi između sebe podelile županije i opštine. Vojska je ustupila priobalje, a grad se obavezao da zauzvrat izgradi kasarne i stanove za oficire.

Sprovođenje ovih planova u delo omeo je Prvi svetski rat. Posle njega, Novi Sad se našao u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je izgradnja mosta postala njena briga. S vojskom nove države, koja je preuzela austrougarske kasarne i poligone, 1921. postignut je sličan dogovor kao ranije, a sredstva za gradnju izdvojena su iz ratne štete koju je Nemačka trebalo da plati.

Sondažu terena, gde je trebalo da budu pobijeni stubovi, izvršio je jedan poznati bunardžija, a gvozdenu konstrukciju firme iz Dortmunda i Šćečina.

Tokom gradnje 1926. Upravni odbor Matice srpske gradskom savetu je predložio da se novom mostu da ime nacionalnog radnika Svetozara Miletića, ali je ovaj predlog odbijen. Pred završetak gradnje most je kršten po drugorođenom sinu kralja Aleksandra I, Tomislavu. Kasnije će, 1929. godine, onaj železnički most po trećem kraljevom sinu biti nazavan Most kraljevića Andreja.

Most kraljevića Tomislava svečano je pušten u saobraćaj 20. maja 1928. Bio je to raskošan pešačko-drumski most postavljen na dva betonska stuba, dug 341 metar, s pešačkim stazama širokim 1,5 metara sa obe strane kolovoza širokog 6,5 metara.

Osvetljenje zbog seljaka

Ova elegantna građevina, dekorisana državnim grbovima sa obe strane, noću je bila “bleštavo osvetljena da ne bi dolazilo do sudara, pogotovo u jutarnjim časovima, kad su seljaci dolazili na zaprežnu pijacu kolima iz Srema”.

Kao i većina mostova u državi, miniran je u noći između 10. i 11. aprila 1941. u neuspešnom pokušaju da se zaustave Nemci. Oni su ga, kad su osvojili Jugoslaviju, obnovili, a zatim pri povlačenju opet srušili. Neoštećeni delovi ugrađeni su 1946. u Most maršala Tita, sagrađenom na istom mestu. To je prvi stalni čelični most izgrađen posle Drugog svetskog rata u Evropi.

Trajao je sve do NATO bombardovanja - srušen je 1. aprila 1999. Ali već krajem iste te godine počelo je raščišćavanje ruševina i, posle udarničkog danonoćnog rada majstora niškog MIN, novi most, nazvan Varadinska duga, otvoren je uz veliku pompu uoči izbora 24. septembra 2000.

5. Izmišljeni špijuni

Pančevački most gradili su naši i ruski stručnjaci. Domaći inženjeri su 1951. osuđeni zbog rada za NKVD, da bi dve godine kasnije bili oslobođeni

Pančevački most gradila su nemačka preduzeća na račun odštete iz Prvog svetskog rata i bio je prvi pravi beogradski most preko Dunava. Svečano ga je 1935. otvorio knez-namesnik Pavle Karađorđević. Odmah zatim preko mosta je prešao i prvi voz.

Četiri rušenja

Posle napada na Jugoslaviju 1941, u nastojanju da uspori nemačko napredovanje, komanda jugoslovenske vojske minirala ga je u noći između 10. i 11. aprila, kao i jedina dva mosta na Savi, ali su ga Nemci popravili i koristili sve dok ga saveznici nisu ozbiljno oštetili u bombardovanjima 16. aprila i 3. septembra 1944. Dokrajčili su ga, ipak, Nemci prilikom povlačenja u oktobru 1944 - digli su u vazduh šest od sedam stubova na kojima je počivala konstrukcija. Od sedam stubova preživeo je samo jedan. Godine 1945. za opravku mosta formirano je posebno preduzeće Crvene armije, kome je pridodat veći broj domaćih stručnjaka i radnika. Radilo se uporedo više poslova, pa je most završen za 13 meseci - pušten je u saobraćaj 29. novembra 1946. Traku je presekao Josip Broz Tito, a preko mosta je prešao prvi voz, kao 11 godina ranije, prilikom prvog svečanog otvaranja. Tad je nazvan Most Crvene armije.

Za ovaj period istorije mosta vezana je jedna mračna priča. U svojoj knjizi “Između srpa i čekića 2” istoričar Srđan Cvetković piše:
“Između 5-20. oktobra 1951. održan je sudski proces u Beogradu - tzv. proces četrnaestorici, koji su optuženi za špijunažu u korist NKVD (ruska obaveštajna služba - prim. nov.). Suđenje je održano u zgradi Vatrogasne komande, pred većem Okružnog suda u Beogradu. Bilo je javno, tako da je veliku salu ispunjavalo mnoštvo raznolike publike, domaći i strani novinari. Štampa je o tome pisala preko celih stranica, iz dana u dan. Prvooptuženi je bio Branko Putnik, inženjer u vojnom odeljenju glavne direkcije železnica, za vreme rata u zarobljeništvu, inače član KPJ. Kao projektant radio je na izgradnji Pančevačkog mosta, u grupi ruskog majora Siljina, jednog od mnogih koji su tad pomagali obnovu zemlje. Drugooptuženi i glavni saučesnik bio je Nedeljko Turudić, takođe inženjer u vojnom odeljenju Ministarstva železnica. Obojica su na sudu odmah priznala krivicu iz optužnice koja ih je teretila za špijunažu i pripremanje sabotaža na prugama uz neznatne korekcije. Javni tužilac je tražio najstrožu kaznu jer, kako kaže, ‘naši narodi su oduvek gajili prezir prema špijunima kao najodvratnijim prestupnicima’. Presudom koju je Okružni sud izrekao 23. oktobra 1951. Branko Putnik je osuđen na smrt streljanjem (kasnije preinačena u maksimalnu vremensku kaznu), a Turudić na 20 godina robije. Ostalih 12 lica upletenih u antidržavnu zaveru ‘po nalogu sovjetske obaveštajne službe’ osuđeno je na vremenske kazne od sedam do 18 godina. Kasnije, tokom 1953, dok su okrivljeni služili kaznu u Bileći, specijalna komisija koja je preispitivala ceo slučaj utvrdila je da su nevini, a proces montiran, pa su pušteni na slobodu.”

Kasni obnova

Dragoslav Mihailović je u svojoj drugoj knjizi “Golog otoka” pisao o ovom slučaju. U leto 1995. Branko Putnik je prisustvovao promociji Mihailovićeve knjige, a nekoliko meseci kasnije je umro... Treba zabeležiti i da je jedini naš most preko Dunava koji nije srušen tokom NATO bombardovanja - Pančevački most! Ili, zvanično, Most Crvene armije.
6. Legenda o neimaru

Most u Đurđevića Tari projektovao je Mijat Trojanović, ali je narod gradnju pripisao Lazaru Jaukoviću, čoveku koji je 1942. morao da ga sruši i koji je na njemu streljan

Tridesetih godina prošlog veka vlasti Kraljevine Jugoslavije počele su izgradnju puta od Šavnika, preko Žabljaka, dalje ka Pljevljima do Užica. Posao je okončan 1935, a preko reke Tare izgrađen je privremeni drveni most. Dve godine docnije uzvodno od njega, na mestu zvanom Đurđevića Tara, počela je gradnja mosta čija lepota i danas zaustavlja dah.

Naučna fantastika

Zbog nepristupačnosti terena i visine mosta - 170 metara iznad površine reke - poduhvat bi i danas bio složen, a u ono vreme graničio se s naučnom fantastikom. Tako je, recimo, za potrebe gradnje podignuta najviša skela na svetu, a taj rekord ni danas nije prevaziđen! Inače, cena skele je u ukupnoj ceni mosta učestvovala sa 40 odsto. Raspon od 116 metara najvećeg od pet armirano-betonskih lukova u to je vreme takođe bio najveći na svetu. Ovo čudo lepote i graditeljskog umeća projektovao je Mijat Trojanović.

Most je završen 1940, ali nikada nije svečano otvoren jer je izbio Drugi svetski rat. Tačno 17. aprila 1941. prvi tenkovi okupatora prešli su preko mosta. Ubrzo se arhitekta Trojanović našao u logoru.

U maju 1942. otpočela je iz Pljevalja ofanziva Italijana i četnika na partizansku teritoriju na Durmitoru. Kako bi zaustavio njihovo nadiranje, Tito je naredio da se most na Đurđevića Tari sruši, ali tako da posle oslobođenja zemlje može da se popravi i ponovo koristi. Moša Pijade, koji je tada komandovao partizanskim jedinicima na Žabljaku, poverio je taj zadatak inženjeru Lazaru Jaukoviću. On je u toku noći 6. maja minirao najmanji luk na mostu, onaj na levoj obali kanjona Tare, i tako ga onesposobio za upotrebu. Ali samo tri meseca kasnije inženjera Jaukovića zarobili su četnici. Na Svetog Iliju, 2. avgusta 1942, četnici su ga streljali na mostu. Slučaj je udesio da su sto i nešto godina ranije Turci nedaleko odatle pogubili Joksima Jaukovića, Lazarevog prapradedu, koji je kod Šavnika pokušao da ubije zloglasnog Smail-agu Čengića.

Posle pogibije narod je Lazaru Jaukoviću pripisao i projektovanje mosta kako bi ga uklopio u legendu o neimaru koji je morao da sruši svoje delo, nalik na skaske koje su vekovima pripovedane.

Ova priča stigla je i do Mijata Trojanovića, zatočenog u logoru. Ljudi koji su delili zatvorske barake s njim kažu da je Trojanović, iz pijeteta prema inženjeru Jaukoviću, nijednom nije opovrgao.

Iza božjih leđa

Posle rata, već 1946, most je obnovljen, a pored njega je postavljen spomenik hrabrom Lazaru Jaukoviću. Legenda o “tvorcu koji je bio prisiljen da sruši svoje najlepše delo”, međutim, nastavila je da živi, pa je po njoj snimljen i film. A danski pisac Don Deland po njoj je napisao roman “Zemlja iza božjih leđa”. U njemu je Lazar Jauković dobio ime Vuk Crnojević.

Pravi projektant Mijat Trojanović po dolasku iz logora karijeru je nastavio kao profesor Beogradskog univerziteta.

Most je danas u nezavisnoj Crnoj Gori i predstavlja svetsku turističku atrakciju. Pre pet godina jedna kompanija iz Velike Britanije na najvećem luku koji je 170 metara iznad Tare montirala je platformu za bandži skokove.

7. Ponovo rođen na drugom mestu

Sadašnji Brankov most sagrađen je 1956, a 1979. do njega je sagrađen još jedan istovetan. Spojeni su celom dužinom, pa se samo s reke vidi da je reč o “blizancima”

Posle Prvog svetskog rata osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u koju su uključene i teritorije preko Save. Jedini veza s njima bio je železnički most u Beogradu, pa je već 1921. raspisan prvi konkurs za izgradnju prestoničkog drumskog mosta. Za mesto ne kojem će biti postavljen odabran je nastavak Gospodske, docnije Brankove ulice.

Viteški kralj

Devet godina su trajale pripreme i “zatvaranje finansijske konstrukcije”, a još tri radovi, pa je spajanje poslednjih delova gvozdene konstrukcije obavljeno u novembru 1933, a jednu godinu kasnije okončani su i radovi na prilazima mostu kako bi svečano otvaranje moglo da bude upriličeno na kraju 1934. U čast kralja Aleksandra, ubijenog u oktobru te godine u Marselju, nazvan je Most viteškog kralja Aleksandra.

Da ne bi smetao plovidbi i okretanju brodova jer se nalazi u zoni pristaništa, odlučeno je da se Sava premosti bez ijednog stuba podupirača u sredini. Zato je most bio lančani, odnosno viseći: oslanjao se na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantijskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju.

Na dan otvaranja, kako bi testirali njegovu izdržljivost, preko mosta je četiri puta u kasu prešlo 700 konjanika Jugoslovenske vojske. Beograd je tada imao 300.000 stanovnika, a procenjuje se da je polovina njih prvog dana prošetala preko novog mosta.

Žučnu polemiku u javnosti izazvao je predlog Ivana Meštrovića da na vrlo visokim stubovima, s obe strane mosta, postavi figure četiri konjanika. Na beogradskoj strani trebalo je da stoje car Dušan i kralj Petar, a na novobeogradskoj bosanski kralj Tvrtko i hrvatski Tomislav. Trebalo je da to budu simboli jugoslovenstva.

Do realizacije ovog projekta nije došlo najviše zato što bi znatno bio narušen izgled mosta.

Most je trajao do 1941, kad ga je naša vojska u noći između 10. i 11. aprila minirala. Savezničko bombardovanje 1944. ga je dokrajčilo.

Na nosačima ovog mosta socijalističke vlasti su 1956. izgradile novi most i nazvale ga Most bratstva i jedinstva, ali se taj naziv nikada nije ustalio. Beograđani su ga nazivali Savski ili Zemunski most, a posle 1984, kad je skokom s njega Branko Ćopić izvršio samoubistvo, prihvaćen je i kao službeni naziv Brankov most. Zbog naglog razvoja prestonice ubrzo se ispostavilo da su kapaciteti mosta mali, pa je tik uz postojeći 1979. izgrađen istovetan. Spojeni su celom dužinom, pa se samo s reke vidi da je reč o “blizancima”.

Savski most na Ibru

Posle rata, na levu savsku obalu izvađeni su delovi lančanog mosta, a pedesetih godina prošlog veka odlučeno je da se od njih napravi most u Kraljevu.

Na beogradskom Sajmištu osnovana je radionica u kojoj su ispravljani, sečeni na određene dužine i sastavljani čelični elementi, koji su zatim transportovani u Kraljevo i ugrađivani u novi most.

Tako je u ovom gradu na mestu gde je do 1944. stajao Gvozdeni nikao most koji Kraljevčani nazivaju Savskim, iako ispod njega teče Ibar.