Ovako za Kurir počinje priču učenik petog razreda Samir Bajramović (12) iz Čačka, koji sakupljajući vosak na čačanskom Gradskom groblju izdržava 11 članova svoje porodice. Želi da, kao njegov ujak Faruk, završi školu i vozi „jugo“. Dečaka, koga život nije štedeo, priroda je obdarila slavujskim glasom, pa on često tiho i zapeva među krstačama i grobovima, tek da odagna golemu muku koja se svalila na njegova malena pleća.
U sestrinim patikama
Na razgovor s reporterom Kurira došao je u sestrinim patikama jer, kaže, njegove nisu „za slikanje“.
- Ne žalim se, mada me ljudi nekada čudno gledaju, ali šta da se radi, ovo je jedina zarada koju moja porodica ima. Ujutro dođem na groblje, ponesem alat i iz metalnih fenjera vadim otopljen vosak. Dnevno može da se sakupi i po nekoliko kilograma, koje otkupljivači plaćaju do 80 dinara - priča Samir, koji je u Čačak došao iz Velike Plane, gde je nekoliko godina bio u hraniteljskoj porodici, jer kad ih je otac napustio, majka nije mogla da hrani troje gladnih usta. Kaže da dana provedenih kod hranitelja ne želi da se seća. Posle nekoliko godina, kad su se stekli uslovi da se porodica ponovo okupi, majka je svu svoju decu, sada već njih sedmoro, dovela pod jedan krov.
Dok malene šake ovog dečaka vešto odlepljuju naslage otopljenih voštanica sa okvira grobova, iz njegovog grla se tiho čuje pesma Šerifa Konjevića „Nije taj čovjek za tebe, vjeruj mi, dobro znam, zato te olako, dušo, njemu ne prepuštam...“
- Želja mi je da postanem pevač, da svaki dan pevam i budem veseo, bez briga, ali bih voleo i da završim školu i naučim da popravljam automobile - priča Samir, koji pakujući vosak neprestano osmatra okolinu, kao da se nečega plaši.
Od novca koji Samir zaradi njegova, kaže, bolešljiva majka Benazira Ademi (33) uspe da obezbedi samo hleb i mleko za svoju jedanaestočlanu porodicu, koja je odnedavno uvećana za drugu ćerkicu njegove najstarije sestre. U kući u kojoj stanuju nema struje, prozora i kupatila, mnogočlana porodica se kupa iz kazana pod tremom obližnje šupe. Samir kaže da se na težak život navikao i da mu sve to ne smeta previše koliko saznanje da njegovi vršnjaci nakon rukovanja s njim obavezno peru ruke.
Milka Rakićević
ON JE VREDAN DEČAK ZA PRIMER
Nedaleko od mesta gde je Samir sakupljao vosak, na Gradskom groblju smo zatekli Čačanku Milku Rakićević, koja je došla da obiđe grob svoga supruga.
- Primetila sam to dete još ranije i nemam ništa protiv da on, kad sveće izgore, odnese vosak koji preostane. Uostalom, ne radi on ništa loše, vrednica je prava, dete za primer i verovatno tako zarađuje džeparac. Bolje i to nego da krade i prosi - rekla je ova Čačanka.
Starije Samirove „kolege“ nemaju obzira
NE PLAŠIM SE MRTVIH, VEĆ ŽIVIH
- Nije me strah od mrtvih, već od živih, koji me, kad vide šta radim, psuju i grde. Na čačanskom groblju ima nekoliko sakupljača koji „rade vosak“. Mnogi od njih dolaze sa strane i ne vode mnogo računa o tome šta će ostaviti za sobom, važno im je da se kući vrate sa što većom količinom voska. Oni tada u brzini oštećuju fenjere u kojima se pale sveće, grebu mermer i prave svakojaku štetu, ali ja to ne smem da radim, jer ovde treba da dođem i sutra, da zaradim hleb, a i ljudi me poznaju - priča dečak Samir kroz osmeh.