IZBEGLICE SE VRAĆAJU: U Iraku je bolje nego u Berlinu!

Lakše je živeti u ratom razorenoj zemlji nego u kampovima negostoljubive Evrope, kaže Muhamed Aziz Kadir, koji se vratio u Erbil

BERLIN - Da bih stigao do obećane zemlje, Nemačke, pešačio sam danima i onda proveo 20 sati u pretrpanom i smrdljivom kamionu kojim sam prešao jugoistočnu Evropu, ali sad sam rešio da se vratim nazad, kaže Muhamed Aziz Kadir, irački Kurd koji je mesecima bio u izbegličkom kampu u Berlinu.

Kako kaže, nije jedini. Veliki broj izbeglica shvatio je da im je lakše da se suoče s ratnim opasnostima u Iraku nego sa iskušenjima pretrpanih kampova u „negostoljubivoj Evropi“.

Velike razlike

- Kad sam prvi put ušao u kamp, bio sam šokiran razlikom između Berlina koji sam sanjao i onog koji sam video. Gledali su me kao drugorazrednog građanina - kaže Kadir (24) za britanski Dejli telegraf.

On je samo jedan od 50 kurdskih izbeglica koji su se prošle nedelje vratili u Erbil u Iraku jer su razočarani Nemačkom.
- U kampu u Berlinu proveo sam dva i po meseca. Pre dolaska sam planirao da kad dođem otvorim piceriju i zaradom pomažem porodici u Erbilu. Ono što sam doživeo na putu i u kampu bilo je strašno. Tretirali su nas kao stoku, a ne kao ljude. S dolaskom novih izbeglica bilo je samo još gore. Posle svega, pomislio sam kako je u mom gradu loše, ali bolje je nego u tom kampu - priča Kadir.

Okrenuli leđa snu

Međutim, on je u Iraku i dalje imao porodicu, pa je imao gde da se vrati. Jedan od njegovih sapatnika iz kampa Navaf Alijas (35), Jazid iz Iraka, u mnogo je težoj situaciji jer je njegovo rodno mesto uništeno, pa može da se vrati samo u šator. Bez obzira na sve, rešio je da okrene leđa evropskom snu.
- Platio sam krijumčarima 20.000 dolara da mog desetogodišnjeg sina i mene dovedu u Nemačku. Posle nekoliko nedelja na putu i 13 dana u bugarskom zatvoru stigao sam, ali ovde nije onako kako sam zamišljao. Nemačka vlada mi je dala hranu i 540 evra za mog sina i mene, ali to nije bilo dovoljno da se preživi. Zato sam rešio da se vratim i sad sam u šatoru u Dohuku. Bolje tu nego u bedi u Nemačkoj. Zajednica me je dočekala raširenih ruku - ispričao je on.