7 neobičnih ženskih sudbina

Životi pojedinih pripadnica lepšeg pola toliko su neobični da deluju kao plod mašte nekog pisca

1. Čučuk Stana

Devojka iz sela Sikole kod Negotina hrabrošću je oduševila Hajduk Veljka, pa je on rešio da se oženi njom. Nakon njegove smrti udala se za kapetana Jorgaća i od hajdučice postala dama

Radovan Plještić iz negotinskog sela Sikole nije imao sina, pa je svoje tri ćerke oblačio i vaspitavao kao muškarce.

Legenda kaže da je jedna od njih, petnaestogodišnja Stana, kad su im 1809. godine Hajduk Veljkovi vojnici pod izgovorom da skupljaju priloge za ustanak protiv Turaka opljačkali kuću, besna ujahala u logor njihovog komandanta i sasula mu u lice:
“Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?”

Ja sam te darovao

Oduševljen hrabrošću nezvane gošće, Veljko Petrović je naredio momcima da vrate opljačkano. Potom je i sam darovao lepu crnpurastu devojku, uz reči: “Sad sam te ja darovao, sad si moja!”

Tada je već uveliko bio prešao tridesetu godinu. Uživao je glas neustrašivog i svojevoljnog junaka koji na megdane izlazi praćen muzikantima. Još pre Prvog srpskog ustanka zapazio ga je hajduk Stanoje Glavaš i pozvao ga u svoju četu. Da bi primirio mladićevu bujnu narav, oženio ga je svojom rođakom Marijom.

I kad je u njegov život ušla Stana, Veljko je Mariji poklonio veliko imanje u Jagodini, a sveštenika podmitio da bi ga venčao sa novom izabranicom.

Sitna hajdučica

Naredne četiri godine on i Čučuk (na turskom - sitna) Stana zajedno su ratovali protiv Turaka. A kad je on 1813. godine poginuo, ona je nastavila borbu sama.

Zapisano je da “žena mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.

I sigurno bi poginula jer je već bila četiri puta ranjena da je Veljkov brat Milutin nije naterao da se povuče.

Prebegla je preko Dunava u Banat i tu srela Hajduk Veljkovog pobratima.

Zvao se Georgakis Nikolau Olimpios, a Srbi su ga nazivali kapetan Jorgać. Bio je borac za oslobođenje Grčke od Turaka, nosilac ruskog ordena za hrabrost. Stana ga je prekrstila u Malog Ðuricu jer nije bio mnogo viši od nje i rodila mu dva sina i ćerku.

Naučila je nekoliko stranih jezika i pratila svog drugog muža u njegovim diplomatskim misijama po Evropi.

Nekadašnja hajdučka kraljica sa kuburom za pojasom postala je otmena dama. Ali krv je u njoj ostala ista...

Pošto su austrijske vlasti saznale da je Georgakis 1816. godine učestvovao u organizovanju Karađorđevog povratka u Srbiju, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt. Tu ga je turski vazal, vlaški knez Karadža osudio na smrt. Kao nekada, Čučuk Stana je uzjahala konja, preprečila put kolima koja su njenog muža vodila na gubilište i povikala: “Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” U tom trenutku je stiglo pomilovanje za Grka i on je spasen...

U izgnanstvu

Kapetan Jorgać poginuo je u Moldaviji, boreći se 1821. sa srpskim hajducima protiv trupa Sali-paše, a Stana je opet ostala sama. Imala je 26 godina i više se nije udavala.

Sanjajući o povratku u Srbiju, naredne dve decenije je lutala Rusijom i Rumunijom jer joj Obrenovići nisu dozvoljavali da se vrati u rodnu zemlju.

Od njih je dobila samo akt da se ne može smatrati zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića, te nema prava na penziju koja je pripala njegovoj prvoj ženi.

Na kraju je otišla u Grčku, ali Jorgać je već bio zaboravljen, a ona nikome nije bila potrebna.
Umrla je 1849. godine u Atini. Imala je oko 55 godina.

2. Jelenka Herbez

Turkinja iz harema Milenka Stojkovića postala je ljubavnica kneza Miloša i rodila mu je sina Gavrila

Milenko Stojković, jedan od velikaša koji su podigli Prvi srpski ustanak, imao je u jednom trenutku u Poreču, na mestu današnjeg Donjeg Milanovca, harem sa 42 devojke i žene, čiji je zadatak bio da udovoljavaju i željama njegovih gostiju.

Prevodilac i upraviteljica dvora

Kada se 1811. sukobio zbog vlasti sa Karađorđem i morao da beži u Rusiju, harem je raspustio, a sve svoje ljubavnice uredno je isplatio i zbrinuo. Jedna od njih, Turkinja iz Vidina, Jelenka, udala se za nekog Gicu iz Kladova, koji je hajdukovao sa rumunske strane Dunava, a onda počeo da pljačka i po Srbiji. Knez Miloš ga je 1820. oterao u Vlašku, a njegova majka i žena Jelenka dovedene su u Kragujevac pred kneza da im sudi. On im je naredio da se nastane u Požarevcu, a 1822. godine Jelenka je vraćena u Kragujevac, gde je kneževoj ženi Ljubici pomagala oko ćerke i služila joj kao prevodilac pri Ljubičinim posetama vezirovoj ženi.

Već naredne godine postala je Miloševa ljubavnica i upraviteljica dvora. Na požudnog kneza imala je ogroman uticaj, pa su joj se čak i kneževa braća obraćala za protekciju. Kneginja Ljubica brzo je otkrila kneževo neverstvo, ali nije mogla ništa da uradi. Nekoliko godina ranije ubila je prethodnu ljubavnicu svog muža Petriju i jedva se spasla kazne. Ljubica je prešla u konak u Požarevac, a Jelenka je ostala u Kragujevcu. Knezu, koji do tada nije imao muško potomstvo, 1826. godine rodila je sina Gavrila, što je znatno ojačalo njen položaj na kragujevačkom dvoru. Ona je od tada bila druga žena kneza Miloša i javno je izlazila s njim. Njihova veza nije bila tajna ni za koga u Kragujevcu i zemlji. Zvali su je Mala gospođa, za razliku od knjeginje Ljubice, koju su oslovljavali Velika gospođa.

Gavrilo je umro dve godine kasnije, ali je Jelenka je ostala u kneževoj milosti i dalje. Poučen Petrijinom sudbinom, knez je brinuo da ne dođe do susreta između Velike i Male gospođe. I sama Jelenka je zazirala od Ljubice. Ostali su ljubavnici sve do 1835. godine, kada ju je, uz veliki miraz - zemljište gde se danas u Beogradu prostire Zeleni venac - udao za Teodora Herbeza, davši mu kao nagradu i položaj savetnika. Jelenka s Herbezom nija imala decu, već su usvojili Jelenu Jovanović iz Pančeva, koja se udala za političara Jevrema Grujića.

Hroničari beleže da je i tada bila veoma lepa: “Ona je bila fizički jedra, užarena pogleda i zanosne lepote. Bila je visoka stasa, vitka struka i bela, čista tena. Njeni zubi bili su pravilni i lepi, a dve smejačice na licu davale su njenom izgledu poseban šarm. Telo joj je bilo kao izvajano veštom rukom dobrog skulptora. Zanosna pogleda, crne, guste i kovrdžave kose, puna temperamenta, kršila se pri hodu.”

Prva diskoteka

U vreme Miloševog izgnanstva iz Srbije, od 1844. godine, Jelenka i Teodor priređivali su čuvena posela u svom domu. Bivša devojka iz harema i hajdučica pretvorila se u otmenu damu, govorila francuski i nemački i svirala klavir. Jelenka je prva u Srbiji uvela u običaj da se uz večernje toalete nose bele glaze rukavice.

Umrla je u proleće 1864, a Teodor Herbez vrlo brzo posle nje. Imanje su ostavili Jeleni i njenom mužu Jevremu Grujiću. Sedamdesetih godina prošlog veka, u njegovoj kući u centru Beograda, potomci Jevrema Grujića otvorili su prvu diskoteku na potezu “od Trsta do Vladivostoka”.
3. Anka Konstantinović

Ćerka Jevrema Obrenovića bila je u vezi sa svojim bratom od strica knezom Mihailom, a onda ga je ubedila da se oženi njenom ćerkom Katarinom

Najmlađi brat kneza Miloša Obrenovića bio je Jevrem. On je živeo u Šapcu i oženio se ćerkom ustaničkog vojvode Ante Bogićevića Tomanijom. Imali su devetoro dece, od kojih je troje rano umrlo. Posle smrti svog supruga i devera - Miloš je umro 1860. godine - Tomanija je postala najstariji član porodice Obrenović, ali često i “centralna ličnost oko koje su se plele razne intrige, izvesno ne bez njenog učešća”.

Treće dete

Anka je rođena kao treće dete, nakon što su Jevrem i Tomanija prvo dobili kćerke bliznakinje Jelku i Simku. Otac im je omogućio za ondašnje prilike u Srbiji izuzetno obrazovanje - učile su da sviraju gitaru i klavir i nemački i francuski jezik.

Vrlo rano počela je da se bavi književnošću. Sa 13 godina objavila je prve prevode, a docnije postaje redovni saradnik mnogih časopisa u slovenskim zemljama. Kritičari visoko ocenjuju njen rad, a jedan je naziva i “pervončalnom serpskom spisateljkom”.

U 21. godini Anka se udala za banatskog veleposednika Aleksandra Konstantinovića i sa njim imala četvoro dece. Živela je po modelu slobodnih junakinja iz svoje obimne lektire. Za svoga muža tvrdila je da je “nepodnošljivo dosadan”. Upustila se u vezu sa mužem svoje preminule sestre Simke, a kad je 1858. godine Aleksandar Konstantinović umro, živela je sa svojim zetom i rodila vanbračnu kćerku Simku, nazvanu tako sestri u spomen.

I Anka i njen brat Miloš živeli su raskalašno, a njihova majka Tomanija u tome ih nije sprečavala. Ostalo je zabeleženo da se sa Tomanijim znanjem osamnaestogodišnja Anka upustila u vezu sa bratom od strica, budućim knezom Mihailom, i da je tek kneginja Ljubica, Mihailova majka, to oštro presekla. Anka u beogradskom društvu nije bila voljena. Zamerali su joj gordost, opak jezik i ambicioznost - bila je spremna da sve satre zbog ostvarenja svojih ciljeva. Tako je Anka naumila da svoju maloletnu kćerku Katarinu uda za kneza Mihaila. Uz Tomanijinu podršku, koja u tom planu nije videla ništa loše, organizovala je česte susrete kneza sa svojom ćerkom. Posle učestalih susreta u kući svoje strine Tomanije, razvedeni Mihailo se zaljubio u Katarinu i odlučio da se njome oženi uprkos oštrom protivljenju političara i crkvenih velikodostojnika.

Zavela pisca

Ne hajući za njihov otpor, veridba sa Katarinom bila je 1868, tri dana pre nego što će poginuti u Košutnjaku. Tom prilikom, od hitaca atentatora stradaće i Anka Konstantinović. Sahranjena je u porti manastira Rakovica, a Mihailove sestre su je klele kao “vešticu” i “krvomutnicu”, koja nije prezala ni od rodoskvrnjenja...

Tek pred Drugi svetski rat obelodanjeni su podaci o smrti mladog književnika Damjana Pavlovića, koji se ubio 1866. godine. U oproštajnom pismu naveo je kao razlog tuberkolozu i nesrećnu ljubav. Pošto je bio nastavnik Ankinom sinu i ćerki Katarini, nagađalo se da je bio zaljubljen u nesuđenu Mihajlovu ženu. Ali sva je prilika da je imao vezu sa 20 godina starijom Ankom.

4. Milunka Savić

Devojka se u balkanskim ratovima borila preobučena u muškarca i predstavljala se kao Milutin, a u Velikom ratu stekla je najveća ratnička priznanja

Milunka Savić rođena je 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške. U balkanskim ratovima 1912-13. godine borila se kao dobrovoljac - odsečene kose, preobučena u muškarca, prijavila se umesto svog brata jedinca koji je trebalo da bude mobilisan.

Ranjavanje

U sastavu Drinske divizije, između ostalog, učestvovala je i u borbama oko opsednutog Skadra i u Bregalničkoj bici. Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost, a onda je, poslednjeg dana bitke, vodeći svoju desetinu u juriš, ranjena. Izvukli su je s bojišta i odneli u poljsko previjalište. Kada su raskopčali koporan da previju ranu - shvatili su prevaru, da je njihov drug Milutin žensko...

Na početku Prvog svetskog rata 1914. Milunka je lično od načelnika Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika izmolila ratni raspored. Pošto je odbila da bude bolničarka i zahtevala da se bori, upućena je u jedinicu majora Voje Tankosića.

Više od četiri godine je bila u muškom odelu i s puškom. Preko grudi je nosila dva niza redenika, a jedan oko pasa. Bez bombi nije ulazila u borbu. A umela je da ih baci pravo u švapski rov i da sa zadovoljstvom očekuje njihovo dejstvo. Ubrzo je postala komandir jurišnog bombaškog odeljenja...

Prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima stekla je na Drini. Drugu Karađorđevu zvezdu je stekla kad je u borbi sa Bugarima zarobila dvadesettrojicu. Naredne borbe su joj donele dva ordena francuske Legije časti i francuski Ratni krst sa zlatnom palminom granom. Ona je jedina žena na svetu koja je dobila to visoko priznanje.
Tada je već bila narednik.

Nosilac je i ruskog Georgijevskog krsta, engleskog Svetog Majkla, Zlatnih Obilića...

Preživela je devet ratnih rana, u glavu, prsa, noge... Ranjenu su je preneli preko Albanije, ali se ona posle oporavka na Krfu i u Bizerti vratila u svoju jedinicu.

Na bojištima je privlačila pažnju ratnih izveštača. Slikali su je i njene fotografije su stizale na naslovne stranice evropskih listova.

Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila četiri kćerke. Radila je kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu.

U narodnoj nošnji

Pozivali su je na proslave jubileja, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove... Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja.

Na jednom svečanom prijemu prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao:
- Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!
Kad mu je rekla da je narednik, pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno.

Komunističke vlasti su joj 1945. dodelile penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima, a 1972. godine, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Tu je, nakon tri moždana udara, umrla 1973. godine.

5. Žanka Stokić

Živana iz Velikog Gradišta između dva svetska rata bila je najveća glumačka zvezda, ali ju je saradnja sa Nemcima koštala oduzimanja časti

Živana Stokić, rođena 1887. godine u Velikom Gradištu, imala je samo četrnaest godina kada su je majka i očuh na silu udali za mnogo starijeg čoveka iz Zaječara. I kada je u ovaj grad navratila putujuća pozorišna družina, devojčica je iskoristila priliku da pobegne u svet, pa im se priključila.

Impresivna umetnica

U prvo vreme radila je kao garderoberka, prala, krpila i povremeno statirala, da bi ubrzo dobila svoju prvu ulogu. Bila je to uloga Tereze u pozorišnom komadu “Bračna noć”. Zaljubila se u glumca Aleksandra Gavrilovića, pa su narednih nekoliko godina njih dvoje igrali po Srbiji, Slavoniji i Dalmaciji, menjajući pozorišta. A 1911. upravnik Narodnog pozorišta iz Beograda Milan Grol video je Žanku, kako joj je bilo umetničko ime, u jednoj predstavi s kojom je Hrvatsko narodno kazalište iz Osijeka gostovalo u srpskoj prestonici. Smatrajući je “samorodnom, izuzetnom i impresivnom mladom umetnicom čudnog i privlačnog realizma”, postavlja je za privremenog člana Narodnog pozorišta. Već naredne godine ona je redovni član ansambla uz Iliju Stanojevića, Savu Todorovića, Dobricu Milutinovića i ostale glumačke veličine tadašnje srpske pozorišne scene.

Između dva svetska rata Žanka će biti prava zvezda. Njene kreacije Živke u “Gospođi ministarki”, Sarke u “Ožalošćenoj porodici”, te Juliške u komadu “Put oko sveta” ostale su neprevaziđene. Tvrdi se da je Branislav Nušić, pišući “Gospođu ministarku”, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnjusa.

Prilikom proslave četvrt veka umetničkog rada, 1929. godine, primala je čestitke i poklone u skadarlijskoj kafani “Dva jelena” od deset časova pre podne do dva po podne. Samo tog dana dobila je toliko novca da je kupila kuću na Topčiderskom brdu.

Kad su 1941. godine Nemci okupirali Srbiju, Žanka Stokić je, sa još nekim glumcima, igrala u zabavnoj radio-emisiji “Šareno popodne” i u humorističkim pozorištima “Veseljaci” i “Centrali za humor”. Nedavno preminula istoričarka Olivera Milosavljević pisala je: “Pošto bi obesili srpske antifašiste na terazijske bandere, pošto bi pokupili sve Jevreje po gradu, uključujući i decu, pošto bi ih sproveli u logore, a onda streljali i davili u ‘dušegupkama’, pošto bi hiljade ljudi transportovali u Nemačku na prinudni rad ili u srpske rudnike da vade rudu za ‘Firera’, pošto bi poubijali sve ilegalce omladince koje bi uspevali da pohvataju, okupatorima i domaćim kolaboracionistima trebalo je malo predaha. Za njihovu zabavu posle napornog dana pobrinuli bi se glumci. Žanka Stokić je bila samo jedna od njih, možda najaktivnija, ali nikako jedina.”

Novac za insulin

Posle rata Žanka Stokić pravdala se da je kao dijabetičar morala da zaradi novac za insulin. Osuđena je na na kaznu od osam godina oduzimanja srpske nacionalne časti, ali joj je kazna u leto 1947. oproštena. Dva dana pošto joj je to saopšteno umrla je. Pola veka kasnije, na inicijativu Mire Stupice, ustanovljena je glumačka nagrada “Velika Žanka”. Priznanje se dodeljuje “glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog života”. I Mira Stupica tokom okupacije igrala je u Narodnom pozorištu...

6. Dragica Srzentić

Žena koja je osnovala Ministarstvo spoljnih poslova Jugoslavije 1951. uhapšena je kao ruski špijun

Dragica Srzentić, devojačko Vitolović, rođena je 19. novembra 1912. godine u Sovinjaku, u Istri, današnjoj Hrvatskoj. Sa 17 godina došla je u Beograd, gde joj je brat studirao. Tu je, kad je počela da radi, upoznala beogradske intelektualce, levičare i komuniste. Za jednog od njih, književnika Jovana Popovića, udala se 1931. Popović je, zajedno sa Svetozarom Popovićem i Vojislavom Vučkovićem, januara 1935. pokrenuo Nedeljne informativne novine, iz kojih je kasnije nastao NIN. Godine 1936. udala se za komunistu Voju Srzentića.

Rat i diplomatija

Odmah se 1941. priključila partizanima i provela četiri godine pod oružjem. U leto 1944. Ranković ju je poslao u London da jednom nedeljno govori na BBC u programu za Jugoslaviju, a Vojo je iz Engleske upravljao slanjem pomoći novoj državi. Kad su se u martu 1945. vratili u Jugoslaviju, Vojo Srzentić je, po Titovoj naredbi, otišao u Tiranu za savetnika Enveru Hodži, a Dragica je bila u grupi kojoj je povereno osnivanje Ministarstva spoljnih poslova. Sukob Beograda sa Moskvom u proleće 1948. zatekao ju je na mestu zamenika generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova. Otputovala je u Moskvu i ambasadoru Vladimiru Popoviću odnela pismo u kojem su Tito i jugoslovensko rukovodstvo Staljinu poručili da sa njim raskidaju. Tri godine kasnije proglašena je državnim neprijateljem.

“Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa. Nisam se slagala sa tim, ali ni sa stavom da nam Rusi nisu prijatelji. Oni su nam pomogli u oslobađanju, kosti su ovde ostavili... Ceo život su nas učili da su nam Rusi prijatelji, pa suprotno nisam mogla da prihvatim”, govorila je kasnije.

Istog dana, 31. maja 1951. godine, kada su uhapsili nju, uhapsili su i Voju i njegovog brata Nikolu, kao “ruske špijune”.

Dragica kaže: “Voju su optužili da je špijun jer se svađao sa Kardeljom oko pomoći koja je vozovima išla u Sloveniju dok su druge republike gladovale. Protivio se i Kidriču, odnosno njegovom sedmogodišnjem planu, zbog koga su platile bosanske šume, a slovenačke nisu ni taknute...”

Oduzet im je stan, radni staž, skoro sva odlikovanja... Dragica je osuđena na 10, a Vojo na 15 godina robije. Nikolu Srzentića su ubrzo nakon hapšenja mrtvog izneli iz zatvora.

Po izlasku iz zatvora, krajem 1955. godine, nije imala gde da se vrati jer su se u stan u Beogradu uselili udbaši. Kada je i osakaćeni Vojo pušten, krajem 1956. godine, otišli su u njegovu rodnu kuću u Ulcinj.

Prijatelji ih izbegavali

Kao “neprijatelje socijalizma”, dojučerašnji prijatelji su ih izbegavali.

“Kad sam izašla iz zatvora, jedini koji su mi u Beogradu ponudili pomoć bili su Hugo Klajn i njegova žena Stana, koja me je obilazila i u zatvoru i donosila pakete, advokat Miodrag Popović i profesor Veljko Korać i njegova supruga, roditelji Žarka Koraća. Drugi su gledali u stranu, ili bežali kad se sretnemo...”, priča danas.

Njihov venčani kum Koča Popović, narodni heroj i borac u španskom građanskom ratu, pri susretu na Terazijama pravio se da ih ne poznaje. Svetozar Vukmanović Tempo im je pomogao da dobiju stan u Beogradu, u kome Dragica i danas živi, a penzija joj je vraćena tek 1962. godine. Vojo je umro 1995.
Rehabilitovana je 2007. godine.

7. Monika Seleš

Mala Mo bila je najmlađa teniska šampionka, ali karijeru joj je uzdrmao Nemac Ginter Parhe, koji ju je 1993. godine nožem ubo u leđa

Najmlađa šampionka u istoriji tenisa u osvajanje sveta krenula je iz Balzakove ulice broj 26 u novosadskom naselju Liman 4. Tu je živela porodica mađarskog crtača stripova Karolja Seleša i profesorke istorije Ester, koji su prvo dobili sina Zoltana, a onda u decembru 1973. i ćerku Moniku.

Kanap umesto mreže

Prisećajući se njenog detinjstva, Karolj Seleš u jednom intervjuu je rekao: “Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečjim ushićenjem, kao zabavu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen životni izbor...” Na parkingu ispred zgrade u kojoj su živeli, on je umesto mreže između automobila razapinjao kanap, a njegova ćerka je po ceo dan prebacivala lopticu.

Sa devet godina prvi put je pobedila na nekom turniru, kad je imala 13, njeni roditelji su sve što imaju stavili na kartu njenog uspeha. Rasprodali su imovinu u Novom Sadu i 1986. otišli u SAD. Tamo su u Floridi svoju ćerku upisali na akademiju čuvenog teniskog stručnjaka Nika Bolitijerija.

Od nje su počele da gube favorizovane koleginice, kao što su Kris Evert i Martina Navratilova, a pobeda na Otvorenom prvenstvu Francuske 1990. donela joj je zvanje najmlađe šampionke u istoriji ovog sporta. U tom trenutku imala je 16 godina i šest meseci.

Od januara 1991. do februara 1993. godine ostvarila je 231 pobedu uz samo 23 poraza, a svetski mediji pisali su o čudu zvanom Mala Mo. A onda se desila tragedija!

U Hamburgu je 30. aprila 1993. godine na stadion Rotebaum igrala u četvrtfinalu turnira protiv Bugarke Katarine Malejeve. Kada se u pauzi između gemova sagla da zaštiti noge od hladnoće, pred televizijskim kamerama i očima celog sveta jedan muškarac joj je zario kuhinjski nož u leđa.

Počinilac ovog zločina zvao se Ginter Parhe, Nemac iz istočnog dela države, poremećena osoba i opsesivni navijač Štefi Graf, koji je danima pratio od hotela do stadiona.

Monika je, sva u krvi, preneta u bolnicu, gde je ustanovljeno da je sečivo samo za centimetar promašilo nerv čije bi je presecanje ostavilo paralizovanom. Oporavak je bio težak i ona se u julu 1995. trijumfalno vratila u takmičarske tokove. Uz neviđene mere bezbednosti, 1996. osvojila je svoj deveti grend slem u Melburnu.

Oporavak i veridba

Taj gubitak, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica napada u Hamburgu... sve se to odrazilo na njenu igru. Zvanično se povukla sa terena 2008. godine. Monika Seleš u karijeri je pobedila na 53 turnira, osvojila je devet grend slemova i bronzu na Olimpijskim igrama, 178 nedelja bila je prva i zaradila milione dolara.

U julu prošle godine holivudska štampa objavila je da se Monika Seleš verila za svog 31 godinu starijeg partnera Toma Golisana, s kojim je u vezi od 2009. godine. On je jedan od najuspešnijih američkih biznismena, vlasnik hokejaškog tima Bafalo Sabres i bivši kandidat za guvernera.