Zakerbergov „Fejsbuk na poslu“ još jedan pokušaj ulaska u Kinu

Sa 1,5 milijardi aktivnih korisnika, Fejsbuk je na dobrom putu da postigne svoj cilj, a to je da poveže svih 7,3 milijarde ljudi na svetu, od malih beba do smućenih stogodišnjaka. Međutim, ova gigantska društvena mreža na tom putu nailazi na prepreke. Jedna od njih je Kina, koju je izvršni direktor Mark Zakerberg pokušao da pridobije u Pekingu pretprošlog vikenda svojim govorom na mandarinskom, nadajući se da će šarmirati ovu zemlju kako bi ukinula zabranu na njegov proizvod.

Druga prepreka koju treba preći je tri milijarde zaposlenih širom sveta, od kojih mnogi rade u kancelarijama gde su poslodavci sledili primer Kine i blokirali ovaj sajt. Ova tehnološka kompanija je reagovala tako što je lansirala „Fejsbuk na poslu“ (Facebook at Work), pandan osnovnoj verziji pogodan za upotrebu u poslovnom okruženju. Prošle nedelje je dobila i dalji podsticaj za to, jer je Kraljevska banka Škotske (Royal Bank of Scotland) objavila da će uvesti ovu varijantu za svojih 100.000 zaposlenih do kraja 2016. godine.

Verzija za posao izgleda kao i personalni sajt - korisnici mogu da se pridruže grupama, dele datoteke i razmenjuju poruke. Razlika je u tome što niko izvan kompanije ne može da vidi ništa od toga. Aplikacija ima snimke ekrana na kojima se nalaze idealizovani primeri, poput mlade žene koja šalje inspirativnu poruku svojim kolegama: „Ne mogu da verujem da već dve godine radim za ‘Ekmi’ (Acme). Nema boljeg posla.“

Zvuči orvelovski - prinudna šema koju bi kineski Politbiro rado „lajkovao“ da ima nalog na Fejsbuku. Ali istina je ipak malo drugačija. Zapravo smo svedoci pragmatičnog prihvatanja zabušavanja na poslu.

Postoje trenuci u svakom radnom danu kad zapravo ne radimo. Jedan od primera koji se rado prikazuje u zabavnim sadržajima je čuveni momenat za ćaskanje kod aparata za vodu kad zaposleni bazaju po kancelariji s papirnim čašama dok razgovaraju o novom filmu iz serijala „Ratovi zvezda“. „Puš-pauze“ takođe spadaju u te trenutke. Cigarete vam mogu oduzeti godine života, ali one kradu i oko 20 minuta od vašeg poslodavca svakog dana. Internet je promenio brojne pauze koje prekidaju kancelarijski posao. Uz toliko vremena za kompjuterom, ekran je postao mesto za neopravdane izostanke. U stara vremena bismo gledali kroz prozor ili obavili tajni telefonski poziv. Sada možemo da šaljemo ličnu elektronsku poštu i proveravamo vremensku prognozu dok se pretvaramo da radimo.

Internet je dovoljno prostran da bude i pomoć u smislu produktivnosti i najmoćnije oružje za zabušavanje do sada. Kompanije mogu da nadgledaju zloupotrebu svetske mreže uz pomoć programa namenjenih za te svrhe. Ali kao i kad je reč o pauzama za cigaretu ili čaj, malo slobodnog vremena se ipak toleriše - a zaposleni to i očekuju.

Kad se pošalje provokativan link uz poruku „ne gledati na poslu“, ovo upozorenje nagoveštava da postoji neki sadržaj koji se može gledati na poslu, nešto što ne bi trebalo da dovede do disciplinskih mera - recimo snimci mačića koje neko golica ili male dece koja pevaju dečju pesmicu.

Deljenje banalnih video-klipova s Jutjuba se ne razlikuje od dokonog ćaskanja, koje olakšava društveni život na radnom mestu. Analiza 600.000 internih mejlova iz 2012. razmenjivanih između zaposlenih u nekadašnjoj kompaniji „Enron“ - što je jedna od najvećih keš memorija koje su postale dostupne javnosti nakon bankrota kompanije - otkrila je da se skoro 15 odsto odnosilo na tračeve. Istraživači iz instituta „Džordžija tek“ (Georgia Tech) koji su sproveli ovu anketu ocenjuju da je ovaj procenat uobičajen.

Privatni život polako prodire u poslovni. Tehnologija je kritikovana zbog toga što je mogućnost da se uvek bude u pripravnosti okupirala slobodno vreme, ali ovde važi i obrnuto. Internet je potpuno promenio načine na koje možemo da se izvlačimo na poslu.

Ako 100.000 zaposlenih u Kraljevskoj banci Škotske ne sme da ćaska i razmenjuje šale putem „Fejsbuka na poslu“ - ako se od njih očekuje da samo šalju jedni drugima poruke tipa: „OK, poslao/la sam ti novu reviziju!“ - onda će oni provoditi što je moguće manje vremena na toj mreži. Ali njihovi nadređeni to sigurno znaju. Ono što imamo ovde nije napad na digitalno zabušavanje, već test slučaj za postavljanje ograničenja na isto. Prosvetljene korporacije 21. veka, obratite pažnju.

Ludovic Hunter-Tilney