KIK-BOKSERKE ŠAMPIONKE SVETA U KURIRU: Niko ne sme da nas napadne
Već na početku razgovora čuli smo podatak za Ginisovu knjigu rekorda.
- Počela sam rekreativno da treniram kik-boks u januaru 2013. godine. Zahvaljujući treneru Nenadu Ćelapu krenula sam i da se takmičim. I evo, za dve i po godine došla je titula prvakinje sveta. Još nisam ni svesna šta sam uradila, trebaće malo vremena da se slegnu utisci - uz osmeh počinje priču Diana.
Roditelji bili protiv
Devojka koja živi za to da sve radi u „sekund od 12“ imala je malo drugačije početke.
- Adrenalinski sam zavisnik, volim napete situacije koje se rešavaju u poslednjem momentu. Moji su uvek bili protiv treniranja kik-boksa: „Gde ćeš na to, dete, neko nos da ti slomi.“ Danas su najsrećniji kada ostvarim neki uspeh (smeh). A sve je počelo 2009, kada sam krenula sa treniranjem savatea, a dve godine kasnije sam prešla na kik-boks. Nemam reči da opišem osećaj kada pobedim i postanem prvakinja sveta.
Dobro, šetate vi gradom i neko vas napadne. Odgovor?
- Ha-ha... Uplašila bih se - osmeh ne napušta Teodorino lice.
Diana se uozbiljila i otkrila kako bi to koleginica iz reprezentacije završila.
- Ma, rešila bi to ona jednim udarcem. Isto i ja. (smeh)
Međutim, brzo saznajemo da su kik-bokserke osobe koje ni mrava ne bi zgazile.
- Nema većih dobrica prvenstveno od muškaraca kik-boksera, pa i od devojaka. Oni izgledaju ogromno, pa ljudi svašta misle, ali istina je potpuno drugačija. Potpuno su mirni i neagresivni ljudi - završava Teodora.
Paralelno i radi
DIANA PROGRAMERKA
Teodora je u kratkoj karijeri doživela samo jedan poraz (i to upravo od Diane) uz 14 pobeda. Zlatna devojka, završila je FON, a radi kao programer.
- Imam veliko razumevanje ljudi u firmi. Završim posao, pa pravac trening. A godišnji odmor uzimam kada je vreme za pripreme - otkriva recept Diana.
Teodora nema poslovnih muka jer je student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu.
U centru pažnje
POKLANJALI IM MASKE
Na putu od zgrade Kurira do obližnjeg kafića devojke su bile u centru pažnje prolaznika. Pošto su bile u trenerkama i sa velikim peharom, Beograđani se nisu libili da im priđu i upoznaju se. Kada bi dobili odgovor ko su devojke, oduševljeno bi čestitali.
- Svaka čast - čuli smo tri puta za nekoliko minuta.
U kafiću im je jedan gospodin ponudio besplatne maske za telefon. Ljubazno su zahvalile, ali nisu prihvatile poklon.