Zbog ovog poslednjeg posla, tačnije knjige "Jednostavne priče", koju je objavila Laguna, privukao je veliku medijsku pažnju. Ispričao ih je tako da su za veoma kratko vreme doživele peto izdanje. Pre njih napisao je dva romana "Belo odelo" i "Kako sam dobio Oskara".
Šta vas je pokrenulo da pišete i koju vrstu zadovoljstva vam donosi ovaj kreativni proces u poređenju sa glumom?
- Dugo su te priče i ti likovi sa mnom, a razlog zašto baš sad da ih prikažem čitaocu je jednostavan. Sad sam imao dovoljno vremena u pauzama raznih snimanja da te priče stavim na papir. Ja sam uvek mnogo radio.
Možda će zvučati čudno, ali mislim da gluma i pisanje imaju mnogo sličnosti. Glumačko biće je veoma osetljivo i zbog toga kreativno. Biće pripovedača takođe mora biti senzibilno i hrabro. Pisac barata iskrenošću, koja mora imati meru, kao što glumac mora imati meru u glumi, jer inače ono što radi je ili preterano ili nedosegnuto. Osećanje mere je u svakoj umetnosti važno.
Gluma je kolektivni posao koji me je umorio. Sada sam se malo povukao u svoju ložu usamljenosti iz koje se svet bolje vidi.
Pripovedač ima jedinstvenu priliku, kao retko ko u umetnosti, da se stavi u poziciju nekoga ko posmatra, ali u isto vreme i kreira ono što će videti. To je uzbudljiv proces, zar ne?
"Jednostavne priče" su vaša treća knjiga. Kako u retrovizoru vidite sebe kao pripovedača od trenutka kada ste počeli do sada?
- Za mene je važno to emotivno pamćenje, ili kako ga nazvaste retrovizor. Ono što se u mom životu dešavalo nekada u mojim pričama - ta prošlost je sadašnjost. Moje priče su odraz prošlog u meni i sadašnjeg o kome već mislim kao o prošlom.
One su ispričane na jednostavan način, kako su se nekada pisale i pričale priče dok još nije bilo televizije i interneta. Kada se pripovedaču verovalo i kada se on slušao sa pažnjom i punim poverenjem da je ono što priča "živa istina".
Pripovedač, a ja to želim da budem, mora da vlada umetnošću posmatranja. Mesto, loža iz koje se svet najbolje vidi je usamljenost.
Moje priče su jednostavne, istinite i ljudske. U njima su tuga i humor pomešani kao i u životu. Ako ih budeš čitao otvorenog srca, verujem da ćeš pronaći i sebe u nekoj od njih.
Kazali ste da vas u životu uvek vodi strast. Da li se ona istrošila dok ste radili u pozorištu i šta vam je nedostajalo u tom poslu i uslovilo da se više posvetite filmu?
- Ako se bavite kreativnim poslom, u tom procesu mora vas voditi strast. Bez strasti nema umetnosti. To ne znači da emocije treba prebijati preko kolena, jer mnogi pod strašću podrazumevaju samo spoljnu ekspresiju.
Kao što je i Munkov krik nem, tako je i stvaralački krik umetnika unutrašnji krik. On je krik na unutra. On je preispitivanje sebe. Spremnost umetnika da kopa po svojoj utrobi na kraju meri i njegov uspeh. Kada je pozorište prestalo da emituje povratni signal, ja sam morao da odaberem drugi svetionik koji će mi biti vodilja.
Iza vas je mnogo uloga, kom liku ste najviše dali sebe?
- Teški su odgovori na ovakva pitanja. Ima nekoliko uloga koje su mi oduzele veliki deo života. Gluma nije, ili bolje reći gluma je sve samo ne lep i lagodan posao. Uloge vam oduzimaju najbolje delove života. To je cena uspeha. Bar je moj slučaj takav. Ima glumaca koje ništa ne boli. Koji dođu na predstavu nasmejani, odigraju predstavu nasmejani i isto takvi odu kući. Mene je gluma skupo koštala. Verovatno zato više i ne igram u pozorištu. Možda je ipak Petar Popara Crni iz Kusturičinog "Podzemlja" najbolje što sam kao glumac uradio.
Imali ste prilike da zaigrate i u holivudskim filmovima. Kako je izgledalo to iskustvo?
- Igrao sam u nekoliko filmova koji su bili tipični holivudski. Što se produkcije tiče, ima razlike. To su skupi filmovi. Ali što se tiče glume i saradnje sa kolegama, tu je manje-više sve isto. Glumci se prepoznaju po pogledu. Kao što se borci mere pred neki meč, tako se i glumci pogledaju pre prvog zajedničkog kadra. Izmere se. Nisam se postideo niti uplašio nijednog tog pogleda.
Igrali ste ljude koji su na vlasti. Ulazeći u takve karaktere da li ste umeli i sebi da objasnite zašto se političari nje toliko grčevito drže i da li ste nekad i sami poželeli da imate tu vrstu moći? Ako niste i ako jeste - zašto?
- Da sam hteo, naravno da sam mogao da budem političar. Pa zar je to tako teško? Igrao sam zaljubljenike u vlast. Ali kada sam shvatio da su oni u stvari zatočenici vlasti, nikada to nisam sebi u privatnom životu poželeo.
Plašio sam se političara koji umisle da su oni sami država. To se završava tragično i za njih, ali nažalost i za državu i za narod.
Ja sam čovek koji iznad svega ceni ličnu slobodu i mogućnost izbora. Nekima se to čini kao prevrtljivost, ali ja to smatram ličnim izborom. Igrao sam Tita dva puta, ali nisam nikada poželeo da budem Tito. Ha, ha, ha.
Podržali ste javno G17 i Demokratsku stranku. Da li ste posle razočaranja što nisu ispunili očekivanja poželeli da to niste uradili i mislite li da umetnike u Srbiji danas može da košta karijere ako kritikuju vlast?
- Podržavao sam one ljude i partije koje su Srbiji bile neophodne da se dođe do građanske slobode. To što su oni kasnije sebi davali autogolove nije moja krivica. Da, i sada bih, i uvek ću biti na strani prosperiteta i novih progresivnih ideja. Ja sam borac i uvek sam išao malo ispred sebe. Kreativan čovek mora biti takav.
- Nažalost danas politički dijalog u Srbiji ne postoji. Postoji samo monolog glavnog glumca. Ja bih, ipak, bez ikakve malicioznosti, voleo kao čovek koji želi bolju Srbiju za svoju decu da taj glumac dobije veliki aplauz na kraju filma koji gledamo, međutim, gledajući kako se on i njegova ekipa odnose prema kulturi sumnjam da je to moguće. Obamrlom narodu su davno stavljene naočari sa drvenim okvirom, a dioptriju nam menja kako ko stigne.
U reklami za pivo izgovorili ste "Svetsko a naše". U srpskoj kulturi ima ljudi koje je zahvaljujući postignućima prepoznao svet. Da li biste izdvojili neke od velikana koji su i na vas lično uticali i zašto?
- Moji uzori su u apsolutima. Moji uzori nisu ljudi. Moji uzori su osećanja, pamćenja, ljubav i moral. Mene vode emocije. Moji uzori su utisci. Ono što se ne može opisati rečima, a što boli ili se voli do bola. Uzor ne može biti čovek jer on je promenljiv i varljiv, što bi značilo da bih i ja morao često da menjam uzor. Ono na šta se ugledam i čemu težim jesu konstante.
Posvećeni ste različitim kreativnim profesijama. Kada saberete dosadašnje iskustvo, u kojoj najviše otkrivate intimnog sebe?
- Postao sam ono što sam najmanje želeo. Hteo sam da budem samo glumac, ali sam iznuđenim potezima koje je vukao život, postao i reditelj i producent i sada pripovedač. Odigrao sam preko 4.000 predstava u pozorištu i preko 70 filmova i TV serija. Kao producent sam napravio 15 igranih filmova. Napisao sam tri knjige, za sada...
U svemu tome sam uvek ja, i to ja svim svojim bićem. Nisam se nikada i ni u čemu štedeo i kalkulisao. Mene ispunjava proces stvaranja, a najviše od svega me uzbuđuje kada na delu vidim nečiji talenat.
(A.Ćuk/Danas)