7 srpskih ministara spoljnih poslova

Pojedini šefovi diplomatije kraljevine i kneževine Srbije obeležili su vreme u kojem su živeli

1. Aleksa Simić smenjivao vladare

Diplomatski predstavnik Srbije u Carigradu, srpski šef diplomatije i jedan od najvažnijih političara prve polovine 19. veka

Aleksa Simić bio je jedna od najznačajnijih političkih figura u Srbiji u prvoj polovini 19. veka.

Šegrt i špijun

Rođen je 1800. godine u sremskom selu Boljevci. Njegov otac učestvovao je u Prvom srpskom ustanku, pa je postao starešina u Krupevcu. Kad se porodica preselila za njim, Aleksu su ostavili kod prijatelja u Jakovu da se školuje. Sa 12 godina otišao je u Zemun, gde je pet godina bio trgovački šegrt i kalfa. Potom se dve godine samostalno bavio trgovinom u Novom Sadu, a kao devetnaestogodišnjak vratio se u Srbiju i zaposlio se kao pisar u kancelariji kneza Miloša Obrenovića.

Godinu dana kasnije prešao je kod Miloševog brata Jevrema, a 1823. Miloš, koji stoluje u Kragujevcu, postavlja ga na mesto blagajnika, a zatim šalje i kao svog izaslanika u Beograd. Tu malo kontroliše beogradske hrišćanske trgovce, a malo se bavi špijunažom. Dobro je poznavao turski, pa je često u ime Miloša pregovarao s turskim predstavnicama. Od 1829. do 1833. zajedno s bratom Stojanom trgovao je solju u Vlaškoj u ime kneza Miloša, što je i njima omogućilo veliku zaradu. Aleksa Simić važio je za jednog od najbogatijih Srba svog doba.

Pripadao je grupi srpskih velikaša koji su nastojali da ustavom ograniče Miloševu vlast. Aleksa Simić bio je u komisiji koja je radila na nacrtu prvog srpskog ustava - Sretenjskog ustava. Po njegovom uvođenju postao je ministar finansija. U to vreme u Srbiji su postojala samo četiri ministra.

Kad je maloletni Mihailo 1839. seo na presto, njegov stric Jevrem digao je neke nahije na pobunu kako bi od kneza oterao njegove tutore, pa su Toma Vučić, Avram Petronijević, Aleksa Simić, njegov brat Stojan i drugi morali spas da potraže kod paše u beogradskoj tvrđavi. Odatle su bili prinuđeni da beže dalje, u Carigrad, a tek na proleće 1842. dobili su dozvolu da se vrate u Beograd.

U leto te godine Toma Vučić digao je bunu i oterao Mihaila s vlasti, a za kneza je izabran Karađorđev sin Aleksandar. Aleksa Simić upućen je kao diplomatski predstavnik Srbije u Carigrad da kod sultana izdejstvuje da potvrdi Aleksandra Karađorđevića za kneza.

Uspešno je obavio taj posao, te je od 1843. do 1844. godine bio predsednik vlade i ministar inostranih dela. Posle toga povukao se na svoja imanja u Vlaškoj, da bi se nakon pet godina vratio u vladu, ovog puta prvo kao ministar ministar pravde i prosvete, a zatim unutrašnjih dela. Kad je Karađorđevićev režim zapao u duboku krizu, Aleksa Simić opet je bio pozvan da stane na čelo vlade i preuzme inostrana dela, i to u dva maha - od 1853. do 1855. i od 1856. do 1857. godine.

Ostavka

U prvoj polovini 19. veka Srbija se malo šta pitala u spoljnoj politici. Na evropskom kongresu u Parizu 1856. godine Austrija je iskoristila poraz Rusije u Krimskom ratu, pa je na njen predlog ruski protektorat nad srpskom kneževinom zamenjen garancijama svih velikih sila. A pošto je zapadnim silama bila potrebna austrijska saradnja protiv Rusije, one su prepustile Srbiju bečkom uticaju.

Kad je bio doveden u vezu s Tenkinom bunom, čiji je cilj bio povratak Miloša Obrenovića na vlast, morao je da podnese ostavku.

Aleksandar Karađorđević je svrgnut, a Miloš vraćen na presto 1858. godine, ali za Aleksu Simića više nije bilo mesta u politici.

Umro je 1872. godine.

Njegov sin Milan bio je upravnik Narodnog pozorišta od 1871. do 1875. i od 1877. do 1880. godine.

2. Nesrećna ljubav Milana Petronijevića

Čuveni diplomata i ministar bio je oženjen Kleopatrom Karađorđević, ali ona je preminula samo šest meseci posle venčanja

Španski osvajači iz Južne i Srednje Amerike u Evropu su, pored zlata, doneli i nove poljoprivredne kulture: krompir, paradajz, kukuruz i suncokret. Najbrže je prihvaćen krompir. Osim plamenjače, bolesti svih povrtarskih kultura, krompir u Evropi nije imao prirodnog neprijatelja sve do 1948. godine, kad se u Poljskoj pojavila krompirova zlatica, do tada u Evropi nepoznat insekt, ali uobičajen u obe Amerike. Ima ozbiljnih naučnika koji tvrde da su američki avioni poljska krompirišta zasuli larvama ove štetočine kako bi oslabili SSSR i zemlje Istočnog bloka.

Stiže preko Rusije

U Crnu Goru krompire je, na povratku iz Rusije 1786. godine, doneo vladika Petar I Petrović Njegoš i razdelio ih Crnogorcima da ih gaje. Otuda ime ruski i rusijanka, odnosno rušnjak, kako su ga zvali u okolini Foče, u koju je kasnije prenesen. Svoj doprinos gajenju ove biljke u Srbiji dao je i Dositej Obradović, koji je, došavši u oslobođeni Beograd 1806. godine iz Zemuna, doneo i nekoliko vreća krompira. Ali Karađorđe i članovi Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog bili su nepoverljivi.

Prema tekstu Predraga Mutavdžića iz Akademskog društva Srpske, bilo je ovako:
“Dositej zato naredi jednog dana da se krompir obari onako kako je naložio i da se potom posluži u odaji gdje će biti on sa članovima Sovjeta. Kada su donijeli vruć krompir, svi bjehu okruženi teškom nevjericom te se niko, pored Dositejevog nutkanja, ne usudi da ga proba, ne samo zato što nisu znali kako se jede nego i iz straha da ne bude kojim slučajem otrovan (da mu neko od prisutnih tajno ne radi o glavi). Vidjevši da je vrag odnio šalu, Dositej prvi poseže za krompirom i stade ga ljuštiti pred svima i jesti. Kada su vidjeli da je ovaj navalio i na drugi, pa na treći i da mu nije ništa, i ostali se osmjeliše uz osmehe da pruže ruku i da uzmu po krompir jedući ga upravo onako kako je to činio veliki Dositej.

Dositej potom kaza Karađorđu da jednu poveću vreću krompira treba zasaditi i objasni mu kako se krompir obrađuje. Došlo vrijeme i vađenja usjeva, a pošto je godina bila povoljna i izdašna, ostalo je krompira i za novu sadnju. Godine 1808. bilo je dovoljno krompira da se podijeli Srbima i da se počne masovnije saditi. Međutim, Srbi iz Beogradskog pašaluka ni da čuju da uzmu, a kamoli da posade to ‘đavolsko sjeme’ o kome su se već uveliko raspredale svakojake nevjerovatne priče. Čuvši da seljaci odbijaju da prime i sade krompir, Karađorđe izda naredbu u kojoj je stajalo da se ima svako kazniti javnim bičevanjem sa deset udaraca kandžijom ukoliko ne preuzme krompir i njegovo sjeme. Ni ova kazna nije mogla natjerati neposlušne seljake da se prihvate gajenja krompira, pogotovo što su imali i otvorenu podršku neobrazovanih sveštenika koji su s podozrenjem gledali na krompir kao ‘na katoličku podvalu’ i koji su podržavali narodne praznovjerice i raširene priče.”

Zasađen po dekretu

Vlasti, međutim, nisu odustajale, pa je tako i knez Miloš 1821. godine izdao naredbu seoskim starešinama “da bi se svaki na proleće postarao seme od krompira naći i usejavati, budući da je ta stvar nama svima ljudima polezna, kako i za marvu upotrebljavati”.

3. Uporni prosvetitelj Dimitrije Matić

Iako je bio na najvišim državnim funkcijama, doktor filozofije iz Rume najviše pažnje uvek je posvećivao prosveti

Dimitrije Matić, koji je dužnost ministra inostranih poslova obavljao četiri godine, od septembra 1868. do avgusta 1872. godine, u istoriji srpske države ostaće ipak upamćen po svojim uspesima na polju nauke i po rezultatima dok je bio ministar - prosvete.

Stipendista

Rođen je u Rumi 1821. godine od oca Ilije i majke Spasenije, koja je bila tetka ekonomiste i političara Vladimira Jovanovića. Osnovnu školu je završio u Rumi, gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima, a nastavio u Kragujevcu, gde je u dvadesetoj godini i diplomirao na Liceju. Odmah se zaposlio kao činovnik u Beogradu, ali je zaslugom prote Mateje Nenadovića dobio stipendiju i otišao na studije filozofije u Berlin i prava u Hajdelbergu u Nemačkoj.

Pored prava, samoinicijativno studira i ekonomiju, privređivanje, trgovinu, finansije, organizaciju, statistiku i slične nauke, sa svešću da, kao državni pitomac, svojoj zemlji mora da se oduži time što će joj biti od najveće koristi.

Promovisan je za doktora filozofije 1847. u Lajpcigu i iste godine vratio se u Srbiju. Tri godine zatim radio je kao profesor građanskog i državnog prava na Liceju u Beogradu, a onda je otpušten zbog slobodoumnosti - prvi takav u istoriji ove visokoškolske ustanove. Docnije je biran za sekretara Apelacionog suda, pa postavljen na mesto načelnika spoljnog odeljenja Kneževe kancelarije, a sa 37 godina postao je član Kasacionog suda.

Već naredne 1859. godine postaje ministar prosvete. Pokušava da nagovori ostarelog Miloša Obrenovića da ustanovi Veliku školu, odnosno univerzitet. Znajući knjaževu narav, napomenuo mu je da Grčka, koja je manja od Srbije, već ima univerzitet. “Možemo mi to i lakše nego Grčka”, rekao je na to Miloš, i naložio da se Matićev projekat odmah realizuje. Docnije se Miloš, međutim, predomislio, pa je Matić pokušao sa podsećanjem da je u istoriji bilo više velikih srpskih vladara, kraljeva i careva koji su podizali zadužbine, crkve i manastire, “ali nijednom nije u deo palo da Veliku školu osnuje”. Ni to nije pomoglo... Matić nije krio svoje nezadovoljstvo takvom samovoljom, pa je podneo i ostavku na ministarsku funkciju. Miloš je zbog toga bio ljut i odbio je da ga primi. Poručio mu je da će “moliti kad ne bude imao otkud živiti” i zabranio da Matića vrate u Kasacioni sud, na mesto s kog je za ministra unapređen. U svojim dnevničkim beleškama Dimitrije Matić piše kako je prihvatio nevolju - otpustio je poslugu, žena je preuzela kućne poslove, a on je “sam svoju decu učio”.

Berlinski ugovor

Licej će prerasti u Veliku školu tek 1863. godine, a Dimitrije Matić u to vreme biće glavni sekretar Državnog saveta. Ministar prosvete biće u još dva mandata, od leta 1868. do 1872. godine, kad će uporedo biti i vršilac dužnosti ministra inostranih dela.

Nastavio je brigu za prosvetu, pa je u njegovom mandatu donet prvi Zakon o uređenju učiteljske škole, a on u januaru 1871. godine u Kragujevcu otvorio prvu učiteljsku školu u Kneževini Srbiji. Kasnije će biti i ministar pravde i predsednik Skupštine Srbije od 1878. godine. Taj saziv Skupštine ratifikovao je Berlinski ugovor, kojim je Srbija stekla nezavisnost.

Celokupan njegov politički rad bio je okrenut unapređenju države na unutrašnjem i sticanju nezavisnosti na spoljašnjem planu.

4. Milionske pronevere Milana Piroćanca

Jedan od najboljih srpskih advokata istovremeno je bio i jedan od najkorumpiranijih predsednika vlade

Milanov otac Stevan Nedeljković bio je poreklom iz pirotskog kraja. Zbog zasluga u ustancima protiv Turaka postavljen je na mesto sreskog načelnika u Knjaževcu. Majka Milica, rodom iz Jagodine, prvo je bila udata za Karađorđevog vojvodu Pavla Cukića.

Sukobi sa strankama

Milan Nedeljković rođen je 1837. u Jagodini. Gimnaziju je pohađao u Kragujevcu i Beogradu, a onda se upisao na pravni odsek Liceja. Zahvaljujući državnoj stipendiji, pred kraj 1856. nastavio je studije prava u Parizu, gde je diplomirao 1860. Sledeću godinu proveo je u Hajdelbergu, a krajem 1861. vratio se u Beograd. Tada je već bio promenio prezime Nedeljković u Piroćanac.

Ilija Garašanin zaposlio ga je u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je u prvi mah dostigao položaj načelnika ministarstva. Posle ubistva kneza Mihaila 1868. premešten je u Gornji Milanovac i postavljen za predsednika suda Rudničkog okruga, ali dolazi u sukob s vladajućom strankom i 1872. u Beogradu otvara advokatsku kancelariju. Važio je za jednog od najboljih srpskih advokata, pa je, između ostalog, zastupao kraljicu Nataliju u brakorazvodnom sporu s Milanom Obrenovićem.

Kao jedan od osnivača i prvaka Napredne stranke, bio je predsednik Vlade u dva mandata i ministar inostranih poslova od novembra 1874. do januara 1875. i od oktobra 1881. do septembra 1883. godine.

Piroćančeva vlada započela je širok program modernizacije Srbije, i na političkom i na ekonomskom planu. Doneti su slobodoumni zakoni o štampi, političkom obrazovanju, političkim udruženjima i nezavisnim sudovima, koji su omogućili pojavu moderne političke organizacije i pravne države u Srbiji. Kao predsednik vlade oštro se usprotivio tajnoj konvenciji koju ju je kralj Milan potpisao s Austrougarskom, a koja je Srbiju politički vezala za ovu velesilu. Piroćanac je zapretio ostavkom, pa je konvencija u jednom delu malo ublažena prema Srbiji.

Jedna od obaveza koju je Srbija preuzela pred Austrougarskom bila je i izgradnja železnice preko njene teritorije. Beč je, naime, bio veoma zainteresovan za trgovački put prema istoku.

Budući da nije imala para u budžetu, vlada Milana Piroćanca je bez prethodnog konkursa, odnosno tendera, sklopila predugovor s francuskom kompanijom “Generalna unija” o železničkoj koncesiji. Iznos francuskog zajma za 365 kilometara pruge bio je basnoslovan - iznosio je današnjih dvadeset milijardi dolara!

Kad je dve godine kasnije “Generalna unija” bankrotirala, ispostavilo se da je reč o fantomskoj firmi bez garanta i kapitala. Klupko je počelo da se odmotava.

Klevete i sud

Tasa Ivković objavio je spisak ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik “Generalne unije”. Tu su se našli kralj Milan i njegov ujak, ali i predsednik Vlade Piroćanac, neki ministri i vođa opozicije Nikola Pašić, koji je primio mito da bi obezbedio kvorum za skupštinsku sednicu na kojoj je zajam izglasan. Neke ličnosti sa spiska tužile su Ivkovića za klevetu i on je osuđen na šest meseci zatvora. Sud je, međutim, odbio samo tužbu Milana Piroćanca, prećutno priznavši njegovu korumpiranost.

Sve te optužbe nisu mu smetale da po odlasku s vlasti, već 1884, počne s izgradnjom velelepne palate u Beogradu, iako je pre dolaska na vlast bio u silnim dugovima. Zaposlio se kao advokat Železničkog društva sa ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a kuću je gradio kreditom Lenderbanke, partnera “Generalne unije”. Njegova palata ni danas nije izgubila ništa od svoje lepote. Nalazi se u Francuskoj 7 i u njoj je popularni “Klub književnika”.

5. Dragutin Franasović - ismejani ministar

Ađutant kralja Milana branio je vladara svojim telom 1882, pa je nagrađen ministarskim položajem

Dragutin Franasović bio je Srbin katoličke vere, poreklom iz porodice pomoraca i graditelja s Korčule. Rođen je 1842. godine u Carigradu, a posle završenog trećeg razreda gimnazije u Austriji pristupio je 1862. godine srpskoj vojsci.

Napredak u službi

Postupno je napredovao, od pisara u ministarstvu, preko vodnika, komandira čete, da bi u srpsko-turskim ratovima 1876-1878. komandovao bataljonom. Kralj Milan uzeo ga je za ađutanta 1879. i to je Dragutinu Franasoviću promenilo život.

Samo nekoliko meseci pošto je Milan proglašen za kralja, 11. oktobra 1882. godine, na njega je u porti Saborne crkve pucala Jelena Ilka Marković, udovica pukovnika i bivšeg radikalskog poslanika Jevrema Markovića (rođenog brata Svetozara Markovića), streljanog zbog Topolske bune, bez dokaza, na lični Milanov zahtev. Ispaljen s razdaljine od svega 12 stopa, Ilkin metak je ipak promašio kralja, a atentatorka je razoružana pre nego što je ponovo pripucala. Najprisebniji se u toj situaciji pokazao ađutant Franasović, koji je telom štitio kralja, što mu ovaj nikad nije zaboravio.

U tri vlade bio je ministar vojni, a dva puta - od marta 1886. do juna 1887. i od decembra 1887. do aprila 1888. ministar inostranih dela.

Dragutin Franasović nije ostavio dublji trag ni u vojnim ni u spoljnim poslovima. Ipak, za to što je zapamćen u istoriji Srbije zaslužan je - jedan komediograf!

Desilo se, naime, da su u Beogradu istog dana u aprilu 1887. godine održane dve sahrane. Umro je bio major Mihajlo Katanić, junak iz srpsko-bugarskog rata, koji je teško ranjen dok je štitio ratnu zastavu na Neškovom visu iznad Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, i umrla je majka Dragutina Franasovića, žena u poodmaklim godinama. Kralj Milan prisustvovao je njenom pogrebu, zbog čega je mladi Branislav Nušić napisao podrugljivu pesmu, čiji su završni stihovi bili: “ U Srbiji prilike su take/ Babe slave, preziru junake/ Zato i vi ne mučite se džabe/ Srpska deco, postanite babe.”

Pesnik koji je tada imao 23 godine optužen je za “uvredu njegovog veličanstva”. Prvostepeni sud osudio ga je na dva meseca zatvora. Kad je kralj čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sud je spremno kaznu povećao na dve godine. Nušićev otac pisao je Dragutinu Franasoviću, moleći ga da se založi za smanjenje kazne.

Pismo i oproštaj

Ovaj mu je odgovorio: “Gospodine Nušo, vi ste mi se obratili s molbom da oprostim vašem sinu uvredu koju mi je naneo vređajući spomen-seni počivše materi prilikom njenog pogreba jednom skarednom pesmom, objavljenom u jednom dnevnom listu. Vaš sin nije zbog meni nanesene uvrede osuđen, već zbog toga što je njegova pesma vređala uzvišenu osobu kralja zbog toga što je on iz pijeteta ukazao poslednju počast pokojnici prateći je do večne kuće. Neću sad da uzimam u ocenu to delo vašeg sina, ali mislim, ako ima u sebi i najmanje časti, da će ga kasnije oblivati rumen stida kad god se bude sećao kakvu je priliku izabrao da vređa uzvišenu osobu vladara i sen jedne pokojnice. Dakle, kao što rekoh, vaš sin nije zbog mene osuđen. Ali ako je uslov njegovog pomilovanja moj lični oproštaj, onda mu opraštam.”

Nućić je u zatvoru napisao komad “Protekcija”, a Dragutin Franasović penzionisan je 1987. godine u činu generala.

Umro je u Beču u osvit Prvog svetskog rata, u aprilu 1914. godine.
6. Ðorđe Simić - političar bez karaktera

Za šefa diplomatije Slobodan Jovanović je napisao da je “čovek bez političke težine, koji je stizao na visoke položaje kao dvorski čovek”

Ðorđe Simić bio je sin Stojana Simića, velikaša iz doba Miloša Obrenovića i Aleksandra Karađorđevića, i sinovac Alekse Simića.

Kuća i dvor

Tridesetih godina 19. veka Stojan je podigao sebi lepu kuću u Beogradu, na poljani iza Terazija, što se tad smatralo dalekom periferijom. Nalazila se između današnje Skupštine grada i Predsedništva Srbije. Ubrzo je, već 1843, država otkupila od njega tu zgradu i predala je kao dvor novom knezu Aleksandru Karađorđeviću. Obrenovići su je takođe koristili kao dvor sve do Majskog prevrata 1903. godine, kad su njoj ubijeni Aleksandar i Draga Obrenović. Srušena je 1904. i na njenom mestu podignuta je druga zgrada dvora, koja je srušena 1941. godine.

Đorđe, rođen u Beogradu 1843, školovao se u Beogradu, a zatim studirao državne nauke - pravo, finansije, trgovinu - u Berlinu, Hajdelbergu i Parizu. Odmah po završenim studijama, kao dvadesettrogodišnjak, zaposlio se kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela Srbije. Od 1882. do 1884. bio je generalni konzul u Sofiji, od 1887. do 1890. poslanik u Sankt Peterburgu i od 1890. do 1894. poslanik u Beču.
Postao je predsednik Vlade i ministar inostranih dela u januaru 1894, a već u martu podeno je ostavku. Otišao je na mesto poslanika u Beč, a dve godine kasnije opet mu je poveren mandat za sastav vlade. Ovog puta je njegov kabinet bio dugovečniji - trajao je od decembra 1896. do oktobra 1897. godine, a Simić je, kao i prvi put, za sebe uzeo i resor spoljnih poslova.

U vreme njegovog mandata Srbija je zabeležila izvesne uspehe na međunardonom planu - u Makedoniji je dobila pravo da osniva nove škole, a bio je privremeno postavljen srpski vladika u Skoplju. Na unutrašnjem planu radio je na naoružavanju vojske zbog grčko-turskog rata u 1897. godini. Do penzionisanja bio je još senator i predsednik Državnog saveta i srpski poslanik u Rimu, Carigradu i ponovo u Beču, u vreme Aneksione krize, od 1906. do 1912. godine.

Đorđe Simić jedan je od osnivača Crvenog krsta i njegov dugogodišnji predsednik.

Rodbinske veze

Istoričar, pravnik i potonji predsednik Vlade Slobodan Jovanović za Đorđa Simića rekao je da je bio “čovek otmenih manira i diplomata, ali i slab političar i mekan karakter bez sopstvene inicijative, čovek koji nije imao političku težinu, već je stizao na visoke položaje kao dvorski čovek i kompromisni kandidat.”

Đorđe Simić umro je u Zemunu 1921. godine.

Ženio se četiri puta. Prva žena bila mu je Jelena Karađorđević, ćerka kneza Aleksandra Karađorđevića, i sestra Kleopatre i Petra Karađorđevića. Posle njene smrti oženio se Julkom Pržić, rođakom najbogatijeg Srbina kapetana Miše Anastasijevića. S njom je imao sina i dve ćerke, ali je u 29. godini i drugi put ostao udovac. Treći put se oženio udovicom Jelenom Bojević, iz čuvene familije Baba-Stakića, i postao je očuh jednom ministru vojnom, tast Radomiru Putniku i pašenog namesnika Koste Protića. Posle smrti Jelene Bojović Đorđe Simić je s Leopoldinom Koumal 1913. dobio vanbračnog sina Đorđa Koumala Simića. Ovaj ekonomista iz Beča umro je 2004.

7. Jovan Jovanović Pižon u vrtlogu zbivanja

Iako je ovaj Beograđanin bio ministar samo 73 dana, njegovo ime je velikim slovima upisano u istoriju srpske diplomatije i kulture

Jovan Jovanović Pižon bio je ministar inostranih poslova Kraljevine Srbije svega 73 dana - od 18. juna do 30. avgusta 1912 - ali je njegovo ime velikim slovima upisano u istoriju srpske diplomatije i kulture.

Vreme ratova

Rođen je u Beogradu 1869. Diplomu pravnika stekao je i na fakultetu u Parizu. U državnoj službi bio je od 1892, mahom u diplomatiji. Službovao je u Beogradu, Carigradu, Sofiji, Skoplju, Atini, Kairu, Cetinju, Beču i Londonu. Rekli smo da je ministar inostranih dela bio svega dva i po meseca u leto 1912, ali je pomoćnik ministra u ovom resoru bio znatno duže - od 1914. do 1916.

Vreme kad je Jovanović bio u diplomatskoj službi Kraljevine Srbije period je njenog najvećeg uspeha i vreme kad su diplomatiju srpske države vodile vrhunske diplomate, predane svom poslu i svojoj državi. Osim toga, period njegovog službovanja, pogotovo završni deo, predstavlja vreme najburnijih događaja u srpskoj istoriji - Balkanske ratove i Prvi svetski rat.

Jovan Jovanović Pižon bio je srpski poslanik u Beču u vreme Sarajevskog atentata.

“U podne tog dana kad su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež lađom iz Beograda krenuli u Šabac, pa dalje, preko Loznice i Drine, u Sarajevo, u bečkom kafeu ‘Festung’ srela su se dva muškarca. Prvi, koji je zauzeo mesto u separeu odvojenom od ulice i izloga debelim stubovima, nosio je naočare s tankim zlatnim okvirom i imao brkove krajeva izvijenih nagore. Zvao se Jovan Jovanović Pižon i u Beču je bio poslanik Kraljevine Srbije. Nekoliko minuta kasnije stigao je i s Jovanovićem se ceremonijalno rukovao Aleksandar fon Hojos, šef kabineta ministra spoljnih poslova Leopolda fon Berhtolda. I ranije su se sretali na ovom mestu, ali su ti sastanci bili ugovarani po nekoliko dana ranije. Nikad Srbin nije tražio da se vide odmah.

Izdanak španske plemićke loze rođen u Rijeci grof Hojos sedeo je uspravno i kašičicom mešao kafu, pogleda uprtog u oči svog sagovornika. Nijedan mišić na njegovom uskom aristokratskom licu nije se pomakao dok je slušao Jovanovića - vlasti u Srbiji došle su do saznanja da se sprema atentat na nadvojvodu prestolonaslednika.
- Gospodin predsednik Vlade Pašić upoznat je sa svim detaljima ove vaše misije koju vam je poverio gospodin ministar Protić? - upitao je kad je Jovanović završio.
- Apsolutno!
- Hvala vam, gospodine Jovanoviću! A siguran sam da će moj ministar izraziti blagodarnost Beogradu. Smem li da mu kažem da ćemo svakako biti obavešteni ako saznate imena atentatora?
- Svakako, grofe.”

(Iz romana “Gavrilo Princip - besmrtna mladost”)

Zemljoradnička stranka

Po penzionisanju i odlasku iz diplomatije, u Kraljevini SHS posvetio se unutrašnjoj politici. Bio je član Zemljoradničke stranke, praktično njen šef. Za sobom je ostavio niz publicističkih i istoriografskih dela, od kojih su najvažnija “Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja” i “Dnevnik”.

Umro je 1939. godine u Ohridu.