Devojka je za Gardijan ispričala da su je u Belgiji vrbovali skauti ISIS-a i kako je tek par sati delilo od puta u Siriju.
Živela je u predgrađu Brisela, njena baka i deda doselili su se pre 50 godina, dok su njeni roditelji bili uspešnu u poslu i osiguravanju pristojnog života za svoje potomke. Majsa govorio francuski i flamaski, ali i arapski i engleski. Njeni roditelji su umereni muslimani, ni blizu radikalnih. Majsa je bila dobra učenica i bila je okružena mnoštvom prijatelja.
"Moja me učiteljica zvala zrakom sunca", rekla je Majsa, koja je zamolila da se u tekstu ne naziva njenim pravim imenom. Kako se menjala, tako je nestajala i svetlost.
Prvo je obukla džilbab, lagani ogrtač koji prekriva celo telo, a na glavi je nosila maramu kakvu nose tradicionalnije muslimanske žene. Nije više ni pevala ni plesala, prestala je da puši. Iako je pre slušala američki rap, muziku je napustila. Prestala je da izlazi.
"Kada sada pogledam unazad, sve mi se čini kao velika crna rupa", rekla je Majsa. Socijalni radnici koji je poznaju tvrde da su kod nje primetili brojne elemente koji su prilično deprimirajući. Prvi kontakt ostvaren je putem društvenih mreža.
Džilbab je, tvrdi devojka, prvo počela da nosi kako bi prikrila nekoliko kilograma viška, ali kad je na društvenoj mreži objavila fotografiju sebe u novoj odeći, kontaktirala je mlada devojka, takođe njenih godina. Razgovarale su o "novom stilu" i dogovorile zajednički šoping. Majsa je upoznala grupu mladih žena koje su bile sličnog porekla kao i ona. Svi osim jedne, bile su potomci imigranata i živele u nešto siromašnijoj, ali nikako očajnoj četvrti u Brisela.
Svoju novu prijateljicu i grupu poznanika je sve češće je viđala, nalazili su se u kafićima i restoranima brze hrane, ali nikada u džamijama ili bilo čemu sličnom. U početku su razgovarali o islamu i neuspesima mnogih takozvanih muslimana, a zatim o progonu mislimana širom sveta. Tema razgovora vremenom je postala Islamska država i život u kalifatu i o tome kako je tamo zapravo dobro živeti. Bar jedna od žena tvrdila je da je bila u kontaktu s belgijskom militantima u Siriji i da je u nekoliko navrata bila tamo kako bi posetila supruga koji se tamo bori.
"Rekli su mi da u Islamskoj državi nema kriminala ni diskriminacije. Pričali su mi i o odnosu između žena i muškaraca i kako ću tamo naći dobrog muža, pa čak i ako budem jedna od više žena. Pričali su mi o borbi protiv nevernika i heretika, ali nikada nisu spominjali pogubljenja i takve stvari", rekla je Majsa. Nekoliko nedelja kasnije dobila je mobilni sa pripejd karticom ali su joj rekli da nikome ne govori o tome. Kontaktirali su je isključivo preko tog telefona, obično porukama, i rekli joj gde će biti sledeći sastanak grupe.
"Tek sad uviđam da nisam ništa znala o njima. Samo imena. Ali nisam ni pitala", rekla je Majsa. Bilo je prilično jasno da Belgija ima problema s islamističkim militantima i pre pokolja u Parizu. U poslednjih godinu i po u ili iz Belgije pokrenuto je nekoliko terorističkih akcija.
"Porodice jednostavno ne primete šta se događa. Mnogi su zapravo srećni što im se dete smirilo, prestalo da pije i upada u nevolje", rekao je učitelj Bačir M'Rabet koji radi s mladima u Molenbeku, belgijskom rasadniku terorista. Mnogo je ženskih regruta, poput Majse. Onih koje dolaze iz stabilnih porodica, ili onih u kojima su odnosi pomalo napeti. Johan Leman, antropolog i poznati aktivista protiv rasizma koji takođe radi u Molenbeku, rekao je da osobe zadužene za regrutaciju često kažu mladima da njihovi roditelji ne poznaju "pravi islam".
"Oni tipičnoj tinejdžerskoj pobuni daju islamsku dimenziju"; rekao je Leman.
Ubrzo nakon što je upoznala nove ljude, Majsa je popustila u školi. Skupila je mnoštvo neopravdanih časova, a ogrtaču i marami dodala je rukavice i veo kojim je u potpunosti prekrila lice. Tada je stigla vest da je žena s kojom je Majsa bila bliska, poginula u Siriji. Otputovala je tamo pre dve godine s grupom tinejdžera iz Brisela koji su bili članovi istog kluba borilačkih veština. Tu su vest Majsini prijatelji odmah iskoristili.
"Moraš obaviti svoju dužnost. Moraš da odeš u Siriju", govorili su joj. Svoje je "sestre" sve češće viđala, a u skladu s time povećavao se i pritisak. Sve je bilo okrenuto na Islamsku državu.
"Sve o čemu smo govorili i svi tekstovi koje su mi pokazivali, bili su od ISIS-a, barem tako su mi rekli. Došla sam do tačke u kojoj je odlazak u Siriju jedino što sam želela. Verovala sam sve što sam čula. Kad sam posle videla snimke smaknuća, plakala sam", ispričala je ona.
"Ne radi se o politici, niti o religiji. Radi se o određenim osobama koje su se okupile jer uživaju u osećaju da su deo nečeg većeg. To je mladalačka subkultura u kojoj biti deo grupe ima značajnu ulogu", rekao je profesor Rik Kolsaet, stručnjak za islamske militante.
Majsu je ipak nešto kočilo u razmišljanju da otputuje u Siriju. Pitala je majku gde joj je pasoš, a budući da su roditelji sumnjali, sakrili su ga. Pitala je vođe grupe da joj daju više vremena, ali nije ga više bilo. Nakon toga su stigle i pretnje: ako ne otputuje s njima, pronaći će nju, njene prijatelje i porodicu, a posledice će biti strašne.
Majsa je pre sedam meseci razbila telefon koji su joj dali, tako što ga je postavila na šine podzemne železnice.
"Prijatelji joj se više nisu javljali, a ni ona nije imala potrebu da se javi njima. Iako su njihove pretnje još nerealizovane, ona ih još nije zaboravila.
Ponovo se oblači kao tipična mlada devojka, mnogo uči, ali je i vrlo nemirna. Želi da ode iz Brisela i iz Belgije i sanja o životu u Londonu gde se želi da se bavi muzikom.
"Bila sam potpuno radikalizovana. Nisam mislila svojom glavom. To nisam bila ja", zaključila je devojka.
(index.hr)