Jedan od glavnih razloga sovjetskih poraza u 1941. bio je jer se nemački napad desio pre nego što je sovjetska komanda naredila operativnu gotovost. To je dovelo do izgubljene bitke na granici, gubitka hiljada komada vojne opreme (po kvalitetu ne gore od nemačke a po brojnosti superiorne), gubitka gotovo celog predratnog kadra Crvene armije, i povlačenja od nekoliko hiljada kilometara.
Vojska i zemlja moraju biti spremne za rat čak i kada naizgled nema neprijatelja. Posebno bi trebalo da budu spremne kada hibridni rat protiv geopolitičkog protivnika traje već godinama, i koji u svakom trenutku može eskalirati u oružani sukob sa nekoliko susednih država odjednom, koje isti taj geopolitički protivnik gura u borbu sa Rusijom.
Već sam napisao da su svi sukobi u kojima je Rusija sada uključena međusobno povezani. Do sada su frontovi tog rata redom postajali aktivni: Gruzija, Sirija, Ukrajina, pa ponovo Sirija. Ali sada se približavamo velikom preokretu.
Mora se shvatiti da se, osim toga, Erdogan suočava sa izuzetno složenom unutrašnjom situacijom. Blago rečeno, njega ne voli znatan deo turske elite. Čistke u vojsci osigurale su ga od tradicionalnih turskih neočekivanih događaja, ali je njegov odnos sa vojskom i dalje nejasan. U svakom slučaju, vojsci ne treba slab vođa, koji gubi. Takvi politički gubitnici su u Turskoj vešani još sredinom 1970-tih, a ti lideri su na svojim rukama imali daleko manje krvi nego Erdogan.
Koncentracija turskih snaga na granici sa Sirijom (čak i pod pozitivnim izgovorom borbe protiv ISIL na zahtev SAD) tokom stanja napetosti sa Rusijom, čini mogućom iznenadnu eskalaciju ( ona može biti slučajna ili može tako da izgleda). U svakom slučaju, za Erdogana je to sada poželjnija opcija od povlačenja pod pritiskom Rusije, čak i ako ne uzmemo u obzir kurdski faktor, što je za Tursku dodatni problem.
Turska bi u ratu mogla da računa na tajnu (i otvorenu) podršku SAD, Saudijske Arabije, i Katara. Rat bi doprineo da ne mora da krije svoj savez sa ISIL. On može pokušati da ponovo probudi sukob u Nagorno-Karabahu i nada se destabiliciji Kavkaza.
Kompromisno rešenje bilo bi moguće u obliku mirovnih snaga EU i NATO, pod pretnjom jačanja sankcija Rusiji, pa čak i podrške Ankari vojnom i tehničkom pomoći (ali bez direktnog učešća u borbama).
Zapad (SAD i EU) bi dobio divnu priliku da igra ulogu posrednika u mirovnim pregovorima, i da tako obnovi svoju dominantnu poziciju na Bliskom istoku, koju je izgubio kao rezultat bezuspešnih pokušaja da se Asad ukloni vojnom silom.
Dok su političari Kavkaza dovoljno oprezni i ne žele da uđu u otvoreni sukob sa Rusijom zbog Turske, čak i uz garancije SAD (oni vrlo dobro znaju koliko takve garancije vrede), ukrajinski lideri se suočavaju sa situacijom čak i gorom od Erdoganove. Minski proces je doveo do izolacije Ukrajine u odnosu na vodeće zemalje Evropske unije i gubitak zapadne finansijske podrške, bez koje zemlja ne može da preživi ni godinu dana.
Takva pobuna bi prirodno dokrajčila Ukrajinu. Ali to ne znači da bi život Porošenka i Jacenjuka bio lakši, jer bi takođe i oni bili dokrajčeni. Jedini način da se odloži opasnost od pobune je jačanje borbenih dejstava na Donbas, izlazak iz Minskog sporazuma i započinjanje novog rata.
Jedina stvar koja je odvraćala Kijev od rata bila je krajnja nezainteresovanost Zapada, ali kada bi započeli novi rat u isto vreme kad i Turska i Erdoganovi vojni saveznici u Siriji, ruske snage bi morale da se bore da brzo dokrajče Ukrajinu. Posebno jer Rusija ne želi da taj rat dovede na nivo međunarodnog sukoba, a milicija Donbasa nije dovoljno velika da sprovede marš na Kijev.
Zato bi Kijev mogao da računa na mirovne snage EU i SAD, poput Turske. Kijev i Ankara mogu samo da nagađaju planove Moskve, ali ne sumnjam da bi SAD, koje bi gubile zajedno sa njima, blagoslovile svaku vojnu provokaciju koju mogu koristiti za svoje interese.
Aktivizacija Ukrajine bi za Rusiju značila pretnju za pozadinu, i linije snabdevanja ne samo Siriju već i za raspoređivanje snaga protiv Turske (uključujući i odbranu Kavkaza). Ozbiljne snage bi bile vezane potrebom odbrane Krima i za obezbeđenje podrške Pridnjesttovlju u slučaju da Kijev i tamo napadne, da bi izazvao reakciju Moldavije i Rumunije, takođe člana NATO.
Zato treba biti spreman za još jedan rat u Donbasu, koji će početi kada Turska otvori drugi front, ili, u najmanju ruku, rasporedi velike snage na granici sa Sirijom.
Jasno je da ako Ukrajina i Turska udruže snage, glavni zadatak Rusije će biti da odstrani ukrajinsku pretnju, i obzirom na opasnost dolaska pristrasnih zapadnih mirovnih snaga, to se mora uraditi u roku od nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja.
Oružane snage Rusije moraju da nanesu brz poraz ukrajinskoj vojsci, zauzmu celu Ukrajinu i zatim, bez čekanja na politički proces, mora se uspostaviti jedinstvena privremena vlada, ili zasebne vlade nekoliko labavo ujedinjenih nacionalnih republika.
(autor: Rostislav Iščenko/Cont.ws - priredio M. Đorđević)