Prvi je na to pitanje javno pokušao da odgovori bivši američki predsednik Džordž V. Buš na Brdu kod Kranja, na prvom samitu s Vladimirom Putinom, 16. juna 2001.
"Pogledao sam tom čoveku u oči, video sam da je ispravan i da mu se može verovati, osetio sam njegovu dušu", izjavio je tada na konferenciji za medije.
Zbog čega ljudi veruju Putinu? Pa i strani lideri, među njima i onaj koji je za predsednika SAD i izabran baš na račun spoljnopolitičkog programa koji se zasnivaio na strahu od Putina i države kojoj je on na čelu. Ovde će biti reči o njegovim osobinama zbog kojih ga podržava i veruje mu ogromna većina od 140 miliona stanovnika Rusije. Te osobine ćemo suprotstaviti s onim njegovim karakteristikama kojima mediji plaše svoju publiku, a otkrićemo i neke nepoznate činjenice o ruskom predsedniku.
U jednom od brojnih dokumentarca o njemu pojavljuje se izjava izvesne Oksane, koju su anketirali na ulicama nekog ruskoga grada:
"Putinu verujem jer je pošten i principijelan, jer je čovek. Ono što Vladimira Putina uvelike definiše kao čoveka je vera. Naime, on je veoma religiozan. Veri se obraća i u teškim trenucima, privatnim ili nacionalnim. Naravno, takav nije bio u vreme službe u KGB, a veri se vratio devedesetih. “Vratio” jer je kršten i odgajen u veri u svojoj porodici.
Svojom verom se ne hvali, na pitanja o njoj odgovara da ne želi o tome da govori, da svoju veru zadržava za sebe. Ali onima pažljivima nije promaknulo da, za razliku od svog prethodnika Borisa Jeljcina i naslednika, pa opet prethodnika Dmitrija Medvedeva, zna ne samo da se prekrsti nego i da se pomoli.
Sadašnji patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril, tad mitropolit, izjavio je 2007. godine kako “to što je Vladimir Putin vernik ja ne samo verujem već i osećam”.
No do tada se proširila priča o susretu Jovan Pavla II. i ruskog predsednika, 5. novembra 2003. u Vatikanu.
Mediji su prikazali snimak dočeka gosta kojeg je papa pozdravio na ruskom jeziku, kao i tzv. vatikansku ikonu Kazanske Majke Božije, najpoštovanije ikone u Rusiji, koja je na insistiranje poglavara Rimokatoličke crkve stajala iza njega. Kasnije je iza zatvorenih vrata održana audijencija s delegacijama, a onda su ostale prisutne zamolili da izađu.
Papa je ostao sam s ruskim liderom, mediji su izvestili kako su razgovarali u četiri oka. U stvari su se najviše molili, zajedno, klečeći pred ikonom. Molili su se na ruskom jeziku. Papa je ponekad zapinjao oko teksta molitve, pa mu je Vladimir Putin pomagao.
Vatikanska “Ikona Kazanske Majke Božje” u stvari je nastala precrtavanjem originalne ikone, naslikane nakon ukazanja Bogorodice u Kazanu 1579, a koja je 1904. ukradena i spaljena. Pregovori o povratku “vatikanske” ikone, koja se do 1993. nalazila u Fatimi, u domovinu do istorijskog susreta u Vatikanu vođeni su deset godina, ali bez značajnijih pomaka.
Nije prošlo ni pola godine od susreta Putina i Jovana Pavla II, ikona je vraćena Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
Kad govore o Putinu, zapadni mediji ga često karakterišu kao hladnog i bezosećajnog čovjeka. Medijska stvarnost nije realna stvarnost i na primeru ruskog lidera također možemo potvrditi tu tezu. Naime, on je po prirodi daleko osetljiviji, a teške trenutke, pogotovo one s tragičnim epilogom, emocionalno vrlo snažno proživljava.
Njegovi saradnici shvatili su to posle tragedije u Beslanu u Severnoj Osetiji, gde je posle trodnevne talačke krize, izazvane napadom čečenskih terorista 1. septembra 2004. na lokalnu školu, ubijeno 314 talaca, od kojih su 186 bila deca.
Na vest o krvoproliću jako se uznemirio, potom i rasplakao, dugo su ga smirivali, a pre nego što je tokom noći otputovao u Beslan, svratio je u crkvu, pomolio se i zapalio sveću za poginule. U lokalnoj bolnici je posetio povređene, a potom se sreo sa rukovodstvom republike, posetio školu br. 1 te se po povratku u Kremlj obratio naciji.
Zatim je otišao u crkvu, gde je ostao gotovo dva dana moleći se.
U filmu “Predsednik”, koji je na 15. godišnjicu prve Putinove inauguracije emitovala državna RTR televizija, predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev prisetio se kako je ruski kolega reagovao na vest o gruzijskom raketnom napadu na Južnu Osetiju i Abhaziju u oktobru 2008., uoči otvorenja Olimpijskih igara u Pekingu.
"Sedili smo u hotelu u Pekingu. Zazvonio mu je mobilni. Zamro je i promenio izraz lica. Glas mu je drhtao, pomislio sam da se nešto loše dogodilo nekome iz njegove porodice."
U istom filmu i Putin je priznao da su mu najteži trenuci kao predsedniku bili baš napad na Beslan i onaj na moskovsko pozorište na Dubrovki.
Verovatno će na tu listu dodati i nedavno rušenje ruskog putničkog aviona nad Sinajem od strane ISIL. Tresao mu se glas kad je, pošto mu je šef FSB javio da su na prtljagu i delovima olupine aviona pronađeni tragovi eksploziva, bliskim saradnicima pred kamerom naredio je pokretanje odmazde protiv Islamske države.
Posle je utehu i mir potražio u crkvi.
Kao političara mediji nam prikazuju Putina kao lidera koji pošto-poto želi vratiti Rusiji status velesile, pa i teritorijalnom ekspanzijom po svaku cenu. Pri tome ga ocrtavaju kao agresivnog i neumoljivog.
Rusi ga smatraju odlučnim i upornim. Nedavno je u Sočiju, u svom govoru pred članovima međunarodnog političkoga kluba Valdai, rekao da je kao tinejdžer na ulicama Lenjingrada preživeo jer se pridržavao one maksime “najvažnije je udariti prvi”. U jednom intervjuu objasnio je zašto je počeo da se bavi džudom:
"Kao dete sam vreme posle škole provodio u dvorištu s prijateljima. Sa 5-6 godina svi smo bili isti, ali s 13-14 postali smo različiti. Samo karakter više nije bio dovoljan za očuvanje svog liderstva i počeo sam da tražim načine koji bi mi pomogli da sačuvam svoj položaj."
Premda se džudom više intenzivno ne bavi, rado učestvuje u njegovoj javnoj promociji, uključujući borbe, uvek ističe važnost sporta.
"Veoma je važan za formiranje karaktera, usmerenost u dostizanju postavljenog cilja, sve to daje sport."
Tu usmerenost njegov prijatelj, kolega iz KGB i jedan od najbližih saradnika Sergej Ivanov (glasine će reći i jedan od favorita za budućeg naslednika) naziva tvrdoglavošću.
"On je vrlo tvrdoglav. Sve što zamisli ostvari, pritom ulažući ogroman trud", izjavio je u filmu “Predsednik”, diveći se Putinovom napretku od kada je na vlasti.
"Kada to uspeva, nije mi jasno, njegov dan je prepun obaveza, jedino u toku noći", dodao je.
Pri tome je Ivanov mislio na sve ono novo što je njegov šef naučio, od engleskog jezika, preko klizanja i igranja hokeja, do sviranja klavira. Engleski je počeo da uči na sopstveno insistiranje kad je dogovoren samit na Brdu kod Kranja.
"Moram tog čoveka da pozdravim na engleskom", govorio je svojim suradnicima.
Ne samo da je predsednika Buša pozdravio, nego je samit G8 u Sankt Peterburgu 2006. otvorio na engleskom jeziku. Predsedničke obaveze nisu mu ostavljale previše vremena za druženje s prijateljima, a oni s kojima je služio u KGB-u sastajali su se svake sedmice i igrali hokej.
Još su i osnovali svoju ekipu, "Tigrove". A on nikada nije klizao. I svako veče nakon posla odlazio je s ličnim trenerom na malo klizalište u Novo Ogorjevo, podmoskovsko mesto u kojem živi, i tamo je trenirao.
Prvo je učio da stoji na klizaljkama, a zatim da kliza, pa tek da igra hokej. Satima. Danas ne samo da igra s prijateljima nego i učestvuje na raznim dobrotvornim turnirima, revijama… A svet je šokirao 2010, kad je na jednoj dobrotvornoj večeri izišao na scenu, seo za klavir i zapevao “Blueberry Hill”.
Naravno, vežbao je sviranje i pevanje privatno, noću. Ne treba zato čuditi što su dve osobe u njegovom okruženju zadužene da ga bude.
(Express.hr)