Danas, ja snosim posledice svoje pogrešne želje - u vezi sam sa čovekom koga nimalo ne volim i svi su izgledi da će tako i ostati.
Pre dve godine pričala bih vam istu ovu priču i bila bih najsrećnija osoba na svetu, jer tada sam dobila muškarca kog sam dugo priželjkivala i imali smo lepu ljubavnu pričicu... Ali, sam ga vrlo brzo izgustirala, jer seks nam je bio užasan, nije se davao u vezi onoliko koliko sam želela, nismo se viđali dovoljno često, i još neke sitnice su se to namnožile. Ipak, nekako smo opstajali - jedno zimovanje, pa drugo, pa letovanje, pa kratki izleti, pa pa pokloni, rođendani, izlasci, upoznavanje sa roditeljima i društvom... Nekako smo štimali i ta veza je polako porimala primese ozbiljnog odnosa. Prolazile su nedelje, i meseci, i danas mogu da se "pohvalim" da smo zajedno duže od dve godine.
Naravno, kada sam prestala da budem zaljubljena u njega, posle manje od 6 meseci veze, poželela sam da raskinem, ali... Bila sam sigurna da me voli, ne onako kako sam priželjkivala, ali najviše što on ume, nismo se svađali, imala sam dosta slobode i vremena za sebe, jer mu je posao uvek bio preči od svega, vodio me je na neka lepa mesta, imali smo zajedničko društvo, i najiskrenije, prosto sam strahovala od ideje da budem sama sa 27 godina. Zato sam rešila da ostanem sa njim, dokle god on to bude želeo.
Nadam se da će me zaprositi i da ćemo osnovati porodicu. Možda mislite da je to glupo sa moje strane. I ja se ponekad zapitam da li je to ispravan put. Ali, koliko ljudi danas uopšte stupa u brak iz ljubavi? Između ostalog, ne vidim drugi izlaz.
Šta će mi doneti raskid sa njim? Ostaću ponovo sama, osuđena na brojne propale dejtove, a i pitanje je da li će se naći uopšte neko ko će hteti nešto ozbiljno sa mnom. Nije tako lako naći dečka kada si na korak od tridesete, kao što je to bio slučaj kada sam imala recimo 22 ili 23 godine. Gde uopšte da upoznam nekog kvalitetnog? Slabo izlazim, radim samo sa ženama, ne koristim društvene mreže u tu svrhu - sve u svemu, čini mi se, ako ga ostavim definitivno ću biti osuđena da ostanem usedelica. A, ja nisam žena koja može sama kroz život.
Ako sam već iskrena, reći ću vam još i ovo - da, prevarila sam ga. Više puta. Jer fali mi strast, fali mi osećaj da me neko privlači, to tako dugo nisam osetila. Čak sam imala i paralelnu vezu; nije uspela. Ipak, iz svih tih prevara naučila sam da je malo takvih muškaraca kao što je on - dobrih, postojanih, sposobnih i vernih. I zato ostajem sa njim, iako u meni nema nikakve ljubavi za njega. Bar ne one prave partnerske, premda ga svakako volim kao prijatelja.
Iz perspektive onih koji znaju moju priču ja sam sebična, nemoralna i bezobrazna. Ne slažem se, ja se samo brinem za sebe na način na koji najbolje umem. On nikada nije osetio niti naslutio da ga ne volim - dobra sam devojka, brinem se za njega, govorim mu lepe stvari, pravim mu društvo, podržavam ga u svemu... Na kraju krajeva, ja sam ta koja podnosi žrtvu, a ne on, zar ne?
(dnevno.rs/Ana I.)