Nataliji M.(24) je od uvek bilo čudno što je rođena u Nišu, iako su joj roditelji Beograđani. Kad god ih je pitala za razlog, rekli bi da su bili kod prijatelja kad je porođaj počeo i nije bilo vremena za povratak kući. Devojčici je tada to bilo dovoljno objašnjenje.
– Kada sam upisala Višu medicinsku školu, mama mi se teško razbolela i preminula sledeće godine. Tata i ja smo bili slomljeni jer smo nas troje bili mnogo vezani. Nedugo posle toga trebala mi je nova lićna karta, pa sam izvadila krštenicu. I opet mi je Niš kao mesto rođenja bio sumnjiv.
Počela sam da ispitujem oca zašto se on i mama nikada nisu čuli niti viđali s tim prijateljima, zašto oni nisu došli na maminu sahranu. Videla sam suze u njegovim očima, izbegavao je moj pogled. Znala sam da nešto nije u redu. Ne znam ni sama kako, ali samo od sebe izletelo mi je pitanje da li sam usvojena. Nije mogao da mi odgovori, samo je plakao. Znala sam da je to značilo potvrdan odgovor. Bila sam besna i povređena izgovorila mnogo ružnih reči, jer u tom trenutku nisam mogla da racionalno razmišljam – seća se Natalija.
Bitno je ko te je odgajio i voleo
Uplakana, odjurila je kod drugarice. Bila je razočarana, osećala se izdanom i obmanjenom. Kući nije dolazila nekoliko dana, a ocu je odbijala pozive.
– Osećala sam se grozno. Ceo moj život je bio laž, a ja sam bila siroče bez igde ikoga. Drugarica mi je sve vreme pričala da nije bitno ko me je rodio, već ko me je odgajio i voleo ceo život. Trebalo mi je vremena da to shvatim.
Kada sam konačno smogla snage da se vratim kući, zatekla sam oca u krevetu, nije mu bilo dobro. Prestravila sam se, znala sam da sam ja kriva za to. Izvinila sam se za teške reči koje nije zaslužio i rekla mu da je on moj jedini tata i da će zauvek to ostati. Stvarno sam to mislila. Na stolu je stajala kutija s mojim dokumentima iz Zvečanske, kao i podaci o biološkoj majci, ako budem želela da je potražim – priča naša sagovornica.
Natalijina prava majka, rodom iz jednog sela kod Niša, imala je 15 godina kada ju je rodila. Samo je njena majka znala za trudnoću koju su krile, a zatim je devojčica upisala srednju školu u Nišu. U stvari, otišla je da se porodi, a bebu su odnele u Zvečansku. Godinu dana kasnije Natalijini roditelji su započeli proces usvajanja jer dugo nisu mogli da imaju svoje dete. Želeli su devojcicu plave kose i očiju i svetlog tena, ne bi li što više ličila na njih.
– Moje detinjstvo je bilo prelepo, imala sam bezgranične ljubav i pažnju. Ne znam šta bi se desilo sa mnom da nije bilo njih. Možda bi me usvojila neka luda porodica, možda bih bila na ulici, ko zna?! Zahvalna sam za sve što su mi pružili – iskrena je Natalija.
Čekanje pravog trenutka
Roditelji su hteli da joj kažu istinu, ali to je bolna tema. Prvo je Natalija bila suviše mala da bi shvatila, onda je došao pubertet, najnezgodniji period... I tako su godine prolazile. Na samrti njena majka je tražila od muža obećanje da će Nataliji sve reći.
– Tata mi je pričao da je najgore bilo kada sam u srednjoj medicinskoj školi imala praksu u Zvečanskoj. Dolazila sam kući uplakana i molila roditelje da usvojimo neko dete. Deca su bila tako slatka, a sama na celom svetu. Mama bi tada plakala, a ja nisam znala zašto – 6kaže Natalija.
Potraga za majkom
Posle nekoliko meseci Natalija je posetila školsku drugaricu koja se vratila u rodni Aleksinac. Sedele su u smiraj dana na terasi i pričale.
– Pitala me je da li ću i kada potražiti svoju pravu majku. Odgovorila sam da ne znam, a nakon nekoliko minuta ustala sam i rekla da hoću odmah. Ona me je odgovarala govoreći da ce uskoro mrak, da ne znamo da li ta žena još uvek tamo živi.
U tom trenutku ni o čemu nisam razmišljala. Nešto mi nije dalo mira, ne umem da objasnim taj osećaj. Pitali smo ženu na ulazu u selo da li zna Mirjanu N. Nije je poznavala, ali nam je pokazala put do lokalne prodavnice, gde su nam rekli da se ona udala u Nišu i uputili nas na kuću njenog brata. Bez razmišljanja sam krenula jer u takvom trenutku nešto te jednostavno nosi – u jednom dahu priča devojka.
Natalija nije razmišljala šta će posle biti, samo je želela da nešto sazna. Kolena su joj klecala, a srce lupalo kao ludo. Napokon, pronašle su kuću.
– Kada su se vrata otvorila, mislila sam da ću se srušiti. Na njima je stajao dečak od desetak godina, isti kao ja kada sam bila mala. Zbunjeno nas je gledao. U trenutku sam izmislila da su Mirjana i moj tata išli zajedno u školu i da bi on voleo da je pozove. Dao nam je njen broj, a ja sam bila van sebe. Vrativši se u auto, uzela sam telefon i ukucala njen broj. Zvonilo je, a meni su se ruke tresle, mislila sam da neću moci da izustim ni reč. Javio se ženski glas: sa druge strane linije bila je moja prava majka! Rekla sam da sam iz Beograda, da mi je njen bratić dao broj telefona i da bih htela da popričamo o nečemu što se desilo pre 24 godine – navodi Natalija.
Od sreće do razočaranja
Žena je odmah shvatila o čemu se radi i uplašenim glasom rekla da ne može da razgovara. Zatim je dala svoj broj sa posla da je Natalija pozove sutra.
– Cele noći nisam spavala razmišljajući šta ce mi reci. Razgovarale smo kratko i vrlo zvanično. Rekla je da ne može da dođe u Beograd jer nikad nikud ne ide nakon posla. Pristala je da se vidimo u njenoj kancelariji sledeće nedelje.
U dvorištu poslovne zgrade prišla mi je proseda i prerano ostarela žena. Pružila mi je ruku, a zatim smo ušle u kancelariju, sele i ćutale. Prva sam ja razbila tišinu. Pričala sam joj o svom životu, dok je ona bila prilično rezervisana. Rekla mi je da se četiri godine pošto je mene rodila, udala i dobila dve ćerke. Ne sme ni da pokuša da kaže mužu, misli da joj ne bi oprostio.
Dok smo pričale, nijednom mi nije rekla izvini. Bila sam razočarana, očekivala sam makar malo topline i nežnosti ili zagrljaj.
Ja sam za nju bila stranac – priseća se Natalija.
Sledeći susret majke i ćerke dogodio se posle mesec dana. Mirjana ništa nije želela da joj kaže o ocu, koji nije ni znao za njenu trudnoću.
– Čujemo se telefonom s vremena na vreme i skoro uvek ja zovem. Ona mi kaže kako bi volela da se viđamo, da me upozna sa ćerkama koje studiraju u Beogradu, ali ne želi da mi kaže gde, verovatno se plašeći da bih mogla da ih potražim.
Ne mogu da kažem da je volim. Drago mi je što sam je pronašla, ali ona nije spremna da me pusti u svoj život.
Volela bih da joj malo više značim, ali ne mogu da je krivim, imala je samo 15 godina. Nadam se da će jednog dana smoći snage i svojoj porodici ispričati istinu – završava svoju priču naša sagovornica.
Tekst: Vanja Ostojić