Slavni pisac sačekao ju je u svom stanu u centru Beograda u kome je živeo sa suprugom Milicom Bobić. Nakon prestoničkog slavlja, par je 5. decembra otputovao u Stokholm gde je na današnji dan, pre tačno 54 godina Ivi Andriću dodeljeno ovo prestižno priznanje.
"Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje", skromno je prokomentarisao Ivo Andrić kada je primio vest o tome da je upravo on dobio priznanje Švedske kraljevske akademije i tako pretekao engleske književnike Lorensa Darela i Grema Grina, Amerikanca Džona Štajnbeka i Italijana Alberta Moravija koji su sa njim bili u najužem izboru.
Andrić je u Stokholm otputovao 5. decembra, u društvu supruge Milice Babić-Andrić. Nagradu mu je na dan smrti Alfreda Nobela, 10. decembra 1961. godine, uručio švedski kralj Gustav VI u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije.
Ivo Andrić je stajao na mestu na kome su pre njega bili Henrik Sjenkijevič, Rabindranat Tagore, Anatol Frans, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Tomas Eliot, Ernest Hemingvej, Alber Kami...
"Na vašoj diplomi stoji da vam je Nobelova nagrada dodeljena za epsku snagu kojom ste motive i sudbine istorije vaše zemlje opisali. Za Švedsku akademiju je bilo veliko zadovoljstvo da u vama nagradi predstavnika jednog jezičkog područja, koje do sad nije bilo zastupljeno u redu nosilaca nagrade. Sa izrazom najboljih želja za vas, mi vas molimo da primite odlikovanje iz ruku njegovog kraljevskog veličanstva", rekao je dr Anders Esterling, član Akademije našem književniku prilikom uručenja nagrade.
Oko sat kasnije, na svečanom banketu, u ime svih nagrađenih te godine, najvećim svetskim zvanicama se obratio upravo Ivo Andrić. Govor srpskog književnika ostao je upamćen za sva vremena i kasnije objavljen u okviru Andrićevih Sabranih dela pod naslovom „O priči i pričanju”.
Ovo su delovi govora Ive Andrića
"U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi. Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila.
Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog...
Dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."
Dnevno.rs