DRAGOLJUB DRAŽA PETROVIĆ ZA KURIR: Volim ministre koji lako kleknu pred Vučićem!

Novinarstvo je, nažalost, postalo profesija koja se ne razlikuje mnogo od dragačevskog trubača. I trubača i novinara možeš da teraš da svira na stolu za skroman bakšiš. Premijer je toliko pametan, požrtvovan, mudar, mlad, obrazovan, visok, poliglota, zaustavite me kad preteram

Političari u Srbiji tretiraju novinare kao nekog ko treba da kleči, a jedan od nas iz nedelje u nedelju svojim britkim i duhovitim pisanjem ogoljuje nadmene vlastodršce. Dragoljub Draža Petrović kolumnama u Danasu, Nedeljniku i na N1 uliva veru da za novinarstvo u Srbiji ima nade, ali i do suza zasmejava svakog ko ga čita. Osim onih o kojima piše, verovatno.

Da li da intervju započnemo na kolenima?
- Može, ali zahtevam da promenimo intervjuistu. Imate li vi u Kuriru neku novinarku?

Očekuješ li da novinari ubuduće, osim s diktafonom, na zadatke idu sa zaštitnicima za kolena?
- Bolje neka ponesu kacige za hokej. Kako je krenulo, ako se vlast sa 50 odsto podrške ovako ponaša prema novinarima, šta li će tek da rade kad im rejting, recimo, padne na 25 odsto? Štitnici za kolena potrebniji su ministrima. Volim ministre koji lako kleknu pred Vučićem.

Kakva je po tebi bila reakcija novinara nakon svega?
- Nas 150 okupilo se ispred zgrade Vlade u ponedeljak uveče. Bio je to impozantan skup jer nam se pridružilo i nekoliko štediša koji su uzeli kredite u švajcarcima, a zbog magle je izgledalo kao da nas ima skoro 180. Šalim se, možda nas je bilo malo, ali je bila odlična ekipa. Od nje bi mogla da se napravi super redakcija. Problem je što su mnoge kolege sutra otišle na Gašićevu konferenciju za štampu umesto da ga primoramo da se Vučiću izvini pred praznim stolicama. U prepunoj sali on je između redova poručio: „Sem novinarki, volim i ostale pripadnike sedme sile koji lako kleknu.“

Zbog čega ga većina novinara nije bojkotovala?
- Novinarstvo je, nažalost, postalo profesija koja se ne razlikuje mnogo od dragačevskog trubača. I trubača i novinara možeš da teraš da svira na stolu za skroman bakšiš. Možeš i da ga penješ na drvo. Zbog toga nisu krivi novinari, već vlasnici medija. I vlasnike medija možeš da penješ na sto i drvo, ali zbog toga nisu krivi novinari, već političari.

Kruševački odbor SNS, ali i Vladimir Đukanović tvrde da je tajkunsko-mafijaški lobi platio novinarku Zlatiju Labović da namesti Gašiću... Postoji li za ovo komentar?
- Svi generali su pametni posle bitke, ali se ispostavilo da to pravilo ne važi samo za naprednjake iz Kruševca. Kruševački naprednjaci, izgleda, nisu pametni ni posle bitke, a po svemu sudeći nisu mnogo pametni ni pre bitke. Očekujem da iz kruševačkog SNS uskoro stigne saopštenje u kojem će utvrditi da je Gašić bio isprovociran imenom novinarke, jer ga retko ime Zlatija neodoljivo podseća na retko ime Stanija.

Važiš za jednog od boljih novinara, koga ti ceniš iz branše?
- Mislim da su Zoran Kesić i njuzovci trenutno najbolji novinari u Srbiji, iako će zli jezici odmah reći da oni nisu klasični novinari. To nije tačno jer je „24 minuta“ najobjektivnija informativna emisija u Srbiji. Ljudi bi danas teže podneli da neko zabrani „24 minuta“ nego da zabrani Demokratsku stranku. To vidimo i ovih dana po društvenim mrežama, a i po kafanama, jer mene niko nije pitao: „Šta će biti s Demokratskom strankom?“, već me svi pitaju: „Šta će biti s Kesićem?“

Možeš li da zamisliš zbog kog bi greha mogli da budu smenjeni ostali ministri?
- Pošto se oni redovno ispovedaju „svevišnjem“, pretpostavljam da će im on oprostiti sve grehe. Pritom ne mislim na Boga.

Postoji li ijedan političar, na vlasti ili u opoziciji, koji ne zavređuje da bude ismejan?
- Postoji. Vučić! Toliko je pametan, požrtvovan, mudar, mlad, obrazovan, visok, poliglota, zaustavite me kad preteram...

Da ti ponude neki resor u Vladi, da li bi ga prihvatio i koji?
- Ako postoji mogućnost da zamenim premijera, ja bih ga rado zamenio, jedino što bih odmah podneo ostavku pošto otvoreno priznajem da se razumem u vođenje države koliko i u preciznu mehaniku. Samo nemojte ovo da mu kažete, to je tajni plan CIA, Miškovića, Montija Pajtona i MI6.

Kako se oporavljaš od posledica državnog udara?
- Što bi rekla Nada Macura, oblačim se slojevito, pijem mnogo tečnosti i izbrisao sam Pink iz memorije televizora. Mada je trebalo to da uradim još pre 20 godina. Pink mi je nekako oduvek išao na živce. Još od one emisije „A što ne bi moglo“. Mada, kad bolje razmislim, ceo današnji koncept Pinka i jeste „A što ne bi moglo“, jedino što trenutno ne ispunjavaju želje svih gledalaca, već samo jednog gledaoca koji se redovno javlja u program. Posebno kad su vesti.

Ako država posle ovog nije udarena, ko onda jeste?
- Pa, tokom državnog udara videli smo nekoliko osoba u živom programu koje su garantovano malo više udarene od državnog udara.

Da li tebi ovo liči na obračun tabloida, ili je u pitanju nešto drugo?
- To svakako jeste počelo kao obračun tabloida, ali je završilo kao fudbalska utakmica. Ali mi uopšte nije jasno zašto vlast navija samo za jedan tabloid. I ja sam bio zabrinut mogućnošću da Kurir kupi Politiku, nekako mi ta dva pojma ne idu jedan uz drugi, ali sam još više zabrinut mogućnošću da Informer i Pink kupe Vladu Srbije. Koliko znam, privatizacija Vlade Srbije još nije na redu. Kako su onda Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević uspeli da kupe Vladu Srbije bez tendera? Istražite taj dvadeset peti slučaj sporne privatizacije.

Svojevremeno si, pišući za Kurir, stradao zbog kolumne „Ceculit“. Sećaš li se o čemu je reč?
- Nisam stradao. U toj kolumni sam pisao o ceculitu kao stanju svesti u Srbiji. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu po kojoj sam krivično osuđen za uvredu Cece, tako da mi u biografiji i dalje piše „neosuđivan“. Ali, za razliku od brojnih Cecinih fanova koji je nikada neće upoznati, ja sam je upoznao, iako nisam njen fan. Više volim Ajron mejden. Bili smo skoro sami u sudnici, ako izuzmemo dva advokata, zapisničarku i sudiju, i mogu vam reći da Ceca bolje deluje kao privatni tužilac nego kao pevačica. Malo liči na Svetu Petku.

Kako nalaziš inspiraciju za pisanje kolumni?
- Inspiracija je stvar za amatere, za poštare koji pišu pesme kad nisu na dužnosti. Mi novinari smo profesionalci, moramo stalno da budemo inspirisani. Inspiriše me sve što može da ispadne dobra zezancija. Ironija je jedinstveno oružje protiv moćnika. Slobodan novinar ne gaji previše iluzija o pameti onih koji ga ugnjetavaju. Pesimista je što se tiče čoveka. Istina izrečena dogmatskim tonom, kako je to jednom rekao Alber Kami, cenzuriše se devet od deset puta, a ista ta istina izrečena u šali cenzuriše se tek pet od deset puta. Kami je ovo inače rekao godinu dana pre Drugog svetskog rata. Deluje aktuelno...

Ko su ti omiljeni junaci?
- Zagor, Vinetu, Džek Sparou, Džon Meklejn, Borivoje Šurdilović, Prle, Tihi i Vučić. Smrt je jedini siguran posao, ali je i SNS jedini siguran posao. A i Vučić je jedini siguran posao. Moglo bi se reći da je moj posao u ovom trenutku siguran, pa već vidim sebe kako na sledećim izborima zaokružujem SNS na glasačkom listiću. Moguće da taj moj izbor nije dobar za državu, ali je dobar za mene. Naime, u životu nikada ne treba menjati tim koji dobija, kao ni tim uz koji dobijaš inspiraciju.

Može li se u Srbiji preživeti bez satire?
- Bez satire može, ali bez hleba - teško. I meso je tu problem. Satira, nažalost, ne može da se servira umesto šnicle s pekarskim krompirom i graškom. Bez veze, ceo život sanjam da otvorim lanac restorana brze hrane pod imenom „Satira“.

Ispostavilo se da su satiričari gotovo jedini koji kritikuju vlast. Zašto je to tako?
- Ne slažem se s pitanjem, što bi rekao pokojni Draža, ali Marković. Mislim da je u pitanju stereotip da vlast kritikuju samo satiričari, pošto oni to čine otkad je sveta i veka. Vučića kritikuju mnogi novinari, samo je smeh jedan jednostavan proces koji oslobađa, pa je ljudima tako lakše. Geslo svakog satiričara je: ako ne možeš da ih pobediš, makar možeš da ih zezaš. Međutim, ljudi sad očekuju da Koraks, Somborac, Kesić, njuzovci ili ja nadomestimo nedostatke srpske opozicije i da srušimo Vučića. Ali mi uopšte ne želimo da se bavimo politikom, niti da rušimo Vučića, niti da dođemo na vlast, niti da budemo opozicija, mi samo želimo da se bavimo svojim poslom.

Šta karakteriše njegovu vladavinu?
Kao što ljudi danas kažu da je Koštunica bio uspavan političar u čije vreme se najbolje živelo, a nema ga nigde, tako će Vučić ostati upamćen kao energičan političar u čije vreme se najgore živelo od 5. oktobra. I neće ga biti nigde. Imam po tom pitanju loše snove: bojim se da ću jednoga dana morati da ga branim od ovih koji mu se ovih dana uvlače.... Pod kožu.

Tajm je izabrao Angelu Merkel za ličnost godine. Ko bi tu titulu mogao da ponese kod nas?
- Detektor laži je ličnost godine. Odluka vlasti da od svih dokazanih metoda utvrđivanja istine: Olje Bećković, sudećih sudija, Danice Vučenić ili Istinomera, izabere baš poligraf jeste dokaz da je naša država trenutno u fazi „Tehnika narodu“, što je bio ideološki slogan u socijalističkoj Jugoslaviji kad je široke narodne mase trebalo naučiti da umesto „smederevca“ počnu da koriste električni šporet, umesto konja automobil, a umesto dobošara televizor. Jedino što će sada svako domaćinstvo, umesto televizora, morati da nabavi po jedan poligrafčić, jerbo ta revolucionarna spravica, kako stvari stoje, bolje radi od 15.000 zaposlenih u pravosuđu.

Kao detetu glumca, kako tebi izgleda kulturna scena u ovoj zemlji?
- Izgleda kao ono „kulturo, eve me“!

Hoćemo li Tasovca pamtiti po netačnim satovima na muzejima, frizuri ili nečemu trećem?
- Tasovac je neviđen ministar kulture i informisanja, ali samo zato što ga retko viđamo kad nam je potreban. Kad je ušao u Vladu, mislio sam da će on da promeni njih, a ne oni njega. Nekako se utopio u tu družinu kojoj ne pripada. Kad su članovi Beogradske filharmonije razapeli u Ulici Strahinjića bana transparent „Hvala što ne dolazite“, po Tasovčevoj ideji, nikada nisam verovao da ćemo i mi novinari morati jednog dana da dođemo ispred Ministarstva kulture s transparentom „Hvala što ne dolaziš“. Tako je Tasovac, sasvim iznenadno, postao žrtva sopstvene ideje. Više mi liči na nekog građevinskog preduzimača koji obilazi muzeje u rekonstrukciji, nego na osobu koja bi, po prirodi, morala da stane na stranu novinara i umetnika.