AEC - prolog nove ASEAN ere

Ukoliko bi postojala nagrada za najljubazniju regionalnu skupinu na svetu, Asocijacija nacija jugoistočne Azije (Association of Southeast Asian Nations - ASEAN) bila bi večiti favorit. Njenih 10 država članica toliko se dosledno drže konsenzusa i toga da se jedne drugima ne mešaju u poslove da kritičari kažu da ova grupa sledi nepisano pravilo NATO (No Action, Talk Only - bez delanja, samo priča).

Međutim, nakon 13 godina diskutovanja ASEAN je spreman da otvori novo poglavlje u svojoj 48 godina dugoj istoriji. Ova organizacija najavila je da će 31. decembra osnovati Azijsku ekonomsku zajednicu (Asean Economic Community - AEC) i time obavezati svoje članice da oforme jedinstveno tržište i bazu proizvodnih kapaciteta kako bi se omogućio još slobodniji protok usluga, investicija, kvalifikovane radne snage i kapitala.

Velike se nade polažu u osnivanje AEC. Poslednjih godina učinak ASEAN pao je daleko ispod nesumnjivog potencijala ovog regiona. Ne samo da se tržište na nivou asocijacije smanjivalo iz meseca u mesec od jula prošle godine već je ASEAN takođe podbacio u pogledu trgovinske razmene na globalnom nivou od juna 2013. godine.

Ovako sumoran učinak, uprkos činjenici da je taj region i dalje najbrže rastući na svetu, pretežno je posledica nedostatka integracije, što je problem koji će AEC pokušati da reši.

„Azijske privrede ostvarile su rezultate ispod svojih potencijala“, kaže Džozef Inkalkatera (Joseph Incalcaterra), ekonomista britanske banke HSBC u Hongkongu.

„Udeo ASEAN u globalnom BDP iznosi samo 3,2 odsto, dok stanovnici ovog regiona čine 8,7 odsto svetske populacije“, dodaje on.

„Ograničeno investiranje u tvrdu i meku infrastrukturu je ključna prepreka, dok je politička fragmentiranost još jedna slaba strana, a to povremeno oslabljuje pregovaračku moć ove grupe.“

Vizija na kojoj se temelji AEC je da ukoliko region (koji uključuje Singapur, Maleziju, Indoneziju, Tajland, Vijetnam, Mjanmar, Bruneje, Kambodžu, Filipine i Laos) počne da funkcioniše sve više kao jedinstveno tržište, uspeće da privuče veći broj investicija kompanija koje nastoje da prodru na ovo tržište sa 625 miliona ljudi. To bi, s druge strane, pospešilo trgovinu unutar ASEAN i opravdalo veća izdvajanja za infrastrukturu.

Trenutno šest vodećih nacija (ASEAN 6) u ovoj grupi - Indonezija, Malezija, Tajland, Singapur, Filipini i Vijetnam - izdvajaju prosečno samo 26 odsto svog BDP za investiranje, što za posledicu ima ogroman nedostatak infrastrukture u pojedinim zemljama kao što su Indonezija i Filipini, u kojima broj stanovnika naglo raste.

Šta predviđa AEC?

Jedini aspekt vizije AEC koji je nadomak realizacije je liberalizacija tržišta. Od 2010. godine nekih 99 odsto proizvoda na ASEAN 6 listama za integraciju u zonu slobodne trgovine ne podleže carinjenju. Manje razvijene članice - Kambodža, Laos, Mjanmar i Vijetnam - imaju rok do 2016. godine da potpuno ukinu carine.

Ipak, ove liste su sužene u slučaju pojedinih zemlja, kao što su Indonezija i Filipini, jer je veliki broj poljoprivrednih i drugih proizvoda izuzet zbog bezbednosti hrane i usled proizvodnje dovoljnih količina na nacionalnom nivou.

Uprkos tome, postoji pozitivan zamah, kažu analitičari. Trgovinska razmena unutar ASEAN trenutno čini 25 odsto ukupne trgovine u ovom regionu, ali se očekuje porast s uklanjanjem trgovinskih barijera, kaže Inkalkatera.

Trgovina uslugama je još jedan od ključnih aspekata za AEC, čiji je cilj primena 11 paketa liberalizacije usluga, s tim što je devet već sprovedeno, a očekuje se da će preostala dva biti primenjena ove ili naredne godine. Uprkos sporijem napretku u trgovini uslugama, udeo ove vrste trgovine porastao je sa 14 odsto u 2006. na 20 odsto u 2015. godini, pokazuju podaci HSBC.

Međutim, finansijska integracija je tek u inicijalnoj fazi. ASEAN okvir bankarske integracije (Asean Banking Integration Framework - ABIF), koji za cilj ima postizanje bankarske liberalizacije na nivou celog regiona do 2020. godine, tek treba da se materijalizuje. Takođe, dok ASEAN forum tržišta kapitala (Asean Capital Markets Forum) nastoji da uskladi infrastrukture tržišta kako bi se ona integrisala na nivou regiona, dosad su se samo Singapur, Malezija i Tajland angažovali u tom pogledu.

U ovim i drugim inicijativama ključna prepreka je drastična razlika u stepenu razvoja između pojedinih zemalja, sa Singapurom na čelu i ostalima koji kaskaju, poput Indonezije, Vijetnama, Kambodže, Laosa i Mjanmara. Pored toga, nekoliko zemalja ima ambicije da se nametnu kao regionalni centri, što je izazvalo zabrinutost među ostalima da će se poslovne prilike preseliti u rejon njihovih regionalnih konkurenata.

Asean klasa aktive

Uprkos ovim izazovima, neke vodeće ličnosti zagovaraju osnivanje ASEAN klase aktive za akcije i hartije od vrednosti s fiksnim prihodom. Time bi se omogućilo razlikovanje tržišta u razvoju iz ugla investitora, isticanjem jače osnove ASEAN u odnosu na ostale regione tržišta u razvoju poput Latinske Amerike i Afrike.

Amirul Faisal van Zahir (Amirul Feisal Wan Zahir), direktor za globalno bankarstvo Mejbenka (Maybank), najveće bankarske grupacije u Maleziji, rekao je: „Investicije iz inostranstva sele se od zemlje do zemlje, ali ono sa čime se mi danas takmičimo su ogromna tržišta, poput Kine, Indije, Rusije i Brazila, a ne samo sa Malezijom, samo sa Singapurom ili samo sa Tajlandom.“

„Investitori se ponekad zbune, a osim toga, kad ulože sredstva u neku zemlju, bude im teško da se izvuku jer nema likvidnosti“, kaže Amirul Faisal van Zahir i dodaje da su preliminarni radovi na stvaranju ASEAN klase aktive počeli. „To je razlog zašto je važno imati jedinstveni blok.“

Napredak AEC može biti spor

Analitičari kažu da, iako je verovatno da će napredak ka realizaciji ciljeva AEC biti spor, ne treba odustajati od vizije ove zajednice.

Doista, ima nekoliko poteškoća u realizaciji, uključujući „ASEAN način funkcionisanja“ sa akcentom na odlukama koje se donose konsenzusom i neuplitanjem u unutrašnja pitanja drugih država članica. Manjak administrativnih kapaciteta, na koji ukazuje podatak da je 2014. godine sekretarijat ASEAN imao godišnji budžet od samo 17 miliona dolara, predstavlja dodatnu prepreku.

Uzevši u obzir ova ograničenja, kaže Geret Leder (Gareth Leather), ekonomista britanske konsultantske kuće „Kapital ekonomiks“ (Capital Economics) specijalizovan za tržišta Azije, malo je verovatno da će se ASEAN transformisati u jedinstveno tržište i bazu proizvodnih kapaciteta koja bi mogla da parira Kini kao svetskom centru proizvodnje.

„Pred AEC je veliki broj prepreka koje mora da prevaziđe kako bi ostvario cilj, uključujući tradiciju ASEAN da se ne meša u unutrašnja pitanja država članica, nepostojanje kazni za nepridržavanje pravilima i nedovoljno snažna centralna birokratija“, kaže Leder. „Takođe, tu su i veliki troškovi transporta u trgovinskoj razmeni većine zemalja ASEAN.“

Međutim, AEC svakako nije jedina sila koja teži ka većoj integraciji ASEAN. Ovaj region je takođe deo Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva (Regional Comprehensive Economic Partnership), koje kroz program trgovinske liberalizacije povezuje članice ASEAN sa Kinom, Indijom, Severnom Korejom, Japanom, Australijom i Novim Zelandom. Povrh toga, članice ASEAN, Malezija, Singapur, Vijetnam i Bruneji, jesu među osnivačima Transpacifičkog partnerstva, trgovinskog sporazuma koji je nedavno potpisan sa SAD.

Tržišne liberalizacije koje sa sobom povlače ove inicijative verovatno će nametnuti tempo ostalima u regionu, time što će stvoriti zamah na koji nijedna članica neće biti imuna, te će manje razvijene zemlje ASEAN morati da isprate tu dinamiku ili da trpe posledice u pogledu priliva investicija.

James Kynge