Kako proceniti da li su pregovori u Parizu zaista uspeli
Nacrt međunarodnog sporazuma na 12 stranica o kojem se pregovaralo, uz 15 stranica nacrta odluka koje je trebalo doneti na pariskom samitu da bi sporazum mogao da bude primenjen, sadrži plan po kojem bi države trebalo da ažuriraju preuzete obaveze svakih pet godina, počevši od 2020.
Međutim, u sporazumu se kaže da bi revidirane obaveze „trebalo“ da budu veće od onih koje je država prvobitno preuzela i da predstavljaju „odraz njenih najviših ambicija“. Sporazum je u jednom delu pravno obavezujući, a delimično se zasniva na dobrovoljnim postupcima.
Obezbediti da se vlade pridržavaju obaveza o smanjenju emisije štetnih gasova
U ovom trenutku razvijene zemlje moraju da dostavljaju redovne izveštaje Ujedinjenim nacijama, sa mnoštvom detaljnih informacija o količini i vrsti gasova staklene bašte koje emituju.
Države koje je UN klasifikovala kao zemlje u razvoju 1992. godine, kad je potpisan prvi globalni klimatski sporazum u Rio de Žaneiru, nisu u obavezi da budu ni približno toliko kooperativne.
Među njima su i Kina, zemlja koja emituje najviše ugljen-dioksida na svetu, i Indija, četvrti najveći zagađivač posle Kine, SAD i EU. Kina je poslednji put poslala tzv. nacionalni izveštaj UN 2012. godine, a podaci o emisiji gasova bili su zasnovani na statistici iz 2005.
SAD i EU poručuju da pariski sporazum mora da uvede jedinstveni sistem izveštavanja i verifikacije, koji će važiti za sve zemlje kako bi svetska javnost mogla jasno da vidi šta svaka pojedinačna vlada čini da ispuni preuzete obaveze u pogledu smanjenja emisije štetnih gasova, posebno imajući u vidu činjenicu da se rast emisije u budućnosti očekuje u ekonomijama koje beleže brzi rast.
Nacrt sporazuma predviđa jednu mogućnost za takav „jedinstveni, snažni i transparentni okvir“, koji bi obuhvatao „temeljnu, objektivnu i sveobuhvatnu tehničku procenu“ načina na koji pojedinačne vlade ispunjavaju svoje obaveze u pogledu smanjenja emisije gasova, mada se to ne odnosi na najsiromašnije zemlje.
Indija i druge zemlje podržavaju drugačiju opciju, slažući se da treba uspostaviti sistem kontrole, ali da on ne bi trebalo da se primenjuje podjednako na bogate zemlje i na one u razvoju. Ako, na primer, razvijene zemlje ne bi ispunile svoja obećanja, suočile bi se s „posledicama neispunjenja obaveza“.
S druge strane, podaci dobijeni iz zemalja u razvoju samo bi bili pregledani, i to na način koji ne bi predstavljao mešanje u poslove druge države, koji ne bi uključivao sankcije i koji bi bio u skladu s principom poštovanja nacionalnog suvereniteta. Takođe, uzimao bi se u obzir nivo podrške dobijene od razvijenih zemalja.
Ako se na kraju postigne kompromis po kojem bi zemlje u razvoju izbegle detaljno preispitivanje svojih planova za emisiju štetnih gasova, mnoge države bi to smatrale neuspehom.
Poslati signal investitorima da je ulaganje u fosilna goriva rizičan posao
Mnogo sati pregovora u Parizu potrošeno je na rasprave da li bi cilj novog sporazuma trebalo da bude ograničenje globalnog zagrevanja na manje od 2°C ili na (naposletku usvojenih) 1,5°C u odnosu na nivo pre industrijske revolucije. Navodi se da bi rast prosečnih temperatura trebalo ograničiti na nivo „znatno ispod 2°C“, a da bi vlade trebalo da „ulože napor“ da postignu ciljnu vrednost od 1,5°C.
U tu svrhu, prema nacrtu sporazuma, zemlje bi trebalo da dostignu maksimum emisije štetnih gasova što je pre moguće i da je zatim što brže smanje kako bi „u drugoj polovini veka postigli neutralnost u pogledu emisije gasova staklene bašte“, što je pojam koji nije bliže definisan u tekstu.
Bilo bi pogrešno reći da su ti ciljevi besmisleni. Na pregovorima pod okriljem UN 2010. godine države su i zvanično postigle dogovor o ciljnoj vrednosti od 2°C, a aktivisti za borbu protiv klimatskih promena to su pretočili u ceo niz politički snažnih kampanja i ideja, uključujući i onu o „nesagorivom ugljeniku“, odnosno količini fosilnih goriva koja mora ostati ispod površine zemlje kako rast temperature ne bi prešao granicu od 2°C.
Na kraju, uspeh ili neuspeh pariskog sporazuma zavisiće od toga da li će moći da ubedi investitore da hiljade milijardi dolara namenjene sektorima u kojima se emituju velike količine ugljen-dioksida, od termoelektrana do super auto-puteva, preusmere na čistije alternative, kao što su solarne farme i električni autobusi.
Takva promena i dalje u velikoj meri zavisi od politike vlade, od subvencija za obnovljive izvore energije i podizanja ekoloških standarda.
Ako plan po kojem bi države svakih pet godina revidirale svoje obaveze bude zadržan u konačnoj verziji sporazuma u dovoljno jakom obliku, to bi moglo da pojača pritisak javnosti na vlade da preduzmu snažnije mere protiv klimatskih promena.
A ako investitori veruju da će strog sistem nadzora i izveštavanja primorati velike zagađivače, kao što su Kina i Indija, da se pridržavaju svojih obaveza, i to bi moglo da pomogne. Ceo niz spornih pitanja tek treba da se razreši, a među njima je i pitanje zvaničnog dogovora razvijenih zemalja o konkretnoj pomoći ostrvskim zemljama koje su pretrpele najveće gubitke i štetu usled rasta nivoa mora, što je jedna od posledica klimatskih promena.
Plita Clark Pariz