Reč opanak proizlaze iz slovenske reči opьnъkъ/pьnъkъ i bukvalno znači "popeti obuću".
Oblik opanka je različit u raznim delovima Srbije. Najčešći oblici su s "kljunom" ili bez njega. Kljunom se naziva vrh prednjeg dela koji je lako povijen na gore, odakle se počinje preplitanje opute. Opanci sa „kljunom“ se nazivaju i "šiljkani".
Najčešće se prave od teleće kože, ali se opanci napravljeni od svinjske kože nazivaju "šivenjaci". U vremenu posle Drugog svetskog rata opanci su izrađivani i od starih izlizanih guma, tzv. „točkaši“. U novije vreme fabrike obuće proizvode savremene opanke od gume koji mogu imati unutra postavu od platna ili kaiš za zakopčavanje. U narodu ti opanci se nazivaju i „piroćane“ jer su se proizvodili u Pirotu. Na pijacama se mogu kupiti i gumeni opanci bez postave i bez kaiša,
Istorija
Opanci su veoma stara vrsta obuće koja se nosila još u periodu pre nove ere. U srednjem veku Sloveni su nosili opanke od like i kože, takozvane lapti ,koje su sami pravili. Od XV i XVI veka za izradu opanaka koristi se teleća, goveđa i svinjska koža. Ta koža je uglavnom bila neštavljena, što je uticalo na pojavu raznih gljivičnih oboljenja pa je zato krajem XIX veka naloženo da se neštavljeni opanci izbace iz upotrebe.
Tako je koža počela da se štavi u prirodnom rastvoru vode i specijalnih vrsta šišarki. Ceo proces pripreme kože i izrade opanaka obavljao se u opančarskim radionicama, koje su bile popularne sve do polovine XX veka.
Izrada opanaka je u prošlosti u Srbiji bila veoma važna delatnost a opančarske radnje su postojale u svakom većem mestu u Srbiji. Svoj procvat opančarski zanat je doživeo između dva svetska rata, kada su mnogi primerci dostizali umetničke visine.
Pravili su se pomoću kalupa koji su se razlikovali samo po broju. Zanimljivo je da se nisu razlikovali levi i desni opanak već je rađen samo jedan oblik u brojevima od 19 do 47.
Za izradu opanaka je potrebna velika količina kože, posebno za gornji deo, koji je sastavljen iz sitnih kaiščića koji su ujedno i najlepši i najdekorativniji detalj na srpskim opancima. Ukras na opancima se radi od kozije kože koja je mekana i pogodna za izradu detalja u vidu tankih kaiščića. Upravo se na izradi tog detalja i ogledala umešnost majstora a da bi se to postiglo bile su potrebne godine učenja i rada.
Nekada su opanci na gornjem delu imali 12 do 18 kukica kroz koje su se provlačili tanki kaiščići. Današnji opančari smatraju takvu izradu pravim remek-delom.
Izgled opanaka je zavisio iz kog dela Srbije potiču. Najpoznatiji su „šabački“ i „šumadijski“ sa vrhom koji može imati razliit oblik i veličinu. Izgled vrha, kljuna ili šiljkana, kako se zove u razliitim krajevima Srbije, bio je tako karakteristian da se već na prvi pogled moglo znati da li su napravljeni u Nišu, Užicu, Šapcu, Kraljevu ili u Negotinu. Užički opanak je imao kljun u obliku frule, na šumadijskom je kljun bio malo spljošten, dok je u južnoj Srbiji opanak imao savijeniji obik i u špic.
Opanci su se razlikovali i po tome da li su napravljeni za svakodnevnu upotrebu ili su nošeni u posebnim prilikama. Svakodnevni su bili jednostavni i bez posebni ukrasa i zvali su se „djonovski“ zbog debelog sloja kože na donjem delu kojim su se ojačavali kako bi se sprečilo brzo propadanje, ali je hodanje u njima bilo teže jer su imali težinu i do 1 kilograma.
Opanci od tanke kože su bili bogato ukrašavani i obuvali su se u svečanim prilikama kada je njihov izgled zajedno sa ukrasom na vezenim čarapama imao pravo prestižno obeležje.
Evo kako se izrađuje opanak:
EPK/Vikipedija/starizanatisrbije