ZAŠTO ERDOGAN TOLIKO MRZI ASADA: Sirijska privreda je bila opasan konkurent turskom biznisu

Reuters

Intervencija Ankare u sirijskom sukobu i mržnja prema Bašaru el Asadu u vezi su sa ekonomskim faktorima, i posebno sa pritiskom koji turski poslovni ljudi vrše na predsednika Erdogana, tvrdi stručnjak orijentalista, Said Gafurov u svom tekstu napisanom za ruske novine Vzgljad.

U svom tekstu Said Gafurov objašnjava da „imperijalistički snovi“ Turske u vezi sa Sirijom imaju istorijske korene pošto je „već samo postojanje ove države bila posledica pada Otomanskog carstva“.

Kolonijalizam je takođe imao značajnu ulogu pri određivanju granica između obe države; za vreme Prvog svetskog rata, čuveni sporazum Sykes-Picot (1916) podelio je Srednji Istok između Pariza i Londona: Sirija i Liban ostali su pod upravom Francuske ,koja je tridesetih godina predala Turskoj grad Iskenderun (Alexandreta) gde je živelo tursko-arapsko stanovništvo.

To mesto se pretvorilo u tursku provinciju Hataj (Hatay) i postalo „embrion stalnih sukoba“, ukazuje Gafurov u svom tekstu gde navodi detalje da su „Turci pomagali Turkmenima u Siriji, dok su Sirijci pomagali borbu i davali utočište revolucionarima iz Radničke Partije Kurdistana (PKK).

Saradnja i rivalstvo

Ovaj analitičar objašnjava da je Hafez el Asad, otac sadašnjeg predsednika Sirije, uspeo da pretvori državu „u aktivnog činioca i u vrlo značajan faktor u regionalnim odnosima“ po prvi put u dve hiljade godina. S druge strane, Turska je prihvatila ulogu zastupnika „umerenog islama“ kao modela koji bi trebalo slediti.

Foto:AP

Sadašnji predsednik Sirije, Bašar el Asad je nastojao da postigne „kompletnu saradnju“ sa Turskom što je imalo rezultata u ekonomskim odnosima između dve države. „Ekonomija Sirije je bazirana na razvoju zemljoradnje i lake, tekstilne i prehrambene industrije, dobila je velike turske investicije i veoma uvećala izvoz. Osim toga, turski poslovni ljudi, koji su u velikoj meri radili za evropska tržišta, počeli su da proizvode u Siriji, koja je nudila jeftinu radnu snagu, objašnjava Said Gafurov.

Unutrašnji pritisak

„Politički vek“ Erdogana usko je povezan sa brzim ekonomskim rastom njegove države, iako se taj proces skoro zaustavio po nastupanju svetske krize 2008-2009 godine, a 2011. godine je postojala je realna pretnja zastoja, objašnjava stručnjak, koji smatra da „poslovni ljudi Anadolije, koji su ga doveli na vlast, nisu bili spremni da tolerišu novu i uspešnu konkurenciju – privatnu industriju Sirije i skoro da su zahtevali od svog štićenika da eliminiše moćnog rivala.

Godine 2011, sa početkom Arapskog proleća i NATO intervencijom u Libiji, „odličili su da pokušaju da ponovo pretvore Siriju u drugorazrednu državu minirajući je iznutra“.

U tom smislu Gafurov podseća da je u početku upravo Ankara bila najoštriji zagovornik „da se smeni Asad po bilo koju cenu“ i da NATO pokrene operaciju protiv vladinih snaga u Siriji.

„Posle toga, strategija Ankare je takođe jasna – produžiti rat da bi se iscrpila sirijska vojska, u tom slučaju tzv. opozicija može da računa na neprestano snabdevanje od strane Zapada, i onemogućiti po svaku cenu unutarnje pomirenje, do kojeg bi moglo doći ujedinjenjem snaga u borbi protiv Islamske Države“ zaključuje ovaj stručnjak.

(RT/prevod: Stanje stvari)

TAGOVI