Žarko Hrgić (60) već sedmu godinu živi u pećini do koje vodi uzak put. Drvena vrata sam je napravio, da štite od kiše i hladnoće jer su zime duge, a kamen hladan.
"Nekad temperature dostižu i do - 25 stepeni Celzijusa, sve sam ja to pratio, ima ovde na pumpi, sve piše. Ali može se to izdržati. Nisam nikad bio bolestan", otkriva Hrgić.
Sve što je stalo u njegovu pećinu su drveni krevet i mnoštvo ćebadi.
"Opština nije ništa nudila. Iz Centra za socijalni rad dolazili su kad je poplava bila. Častili su me sa 100 maraka. Prvi put su i došli, i to je bilo sve za tih sedam godina. Nudili su mi da se preselim u jedno selo udaljeno 20 km odavde. Tamo je sve srušeno, gore nego ovde deset puta", tvrdi Hrgić.
Kaže idu praznici, ljudi ponešto donesu pa zna i za slavlje.
"Nemam neke želje, da bih nešto poželeo. Tako je. Ja sam to prihvatio i dobro je. Nemam se na što požaliti, jedino, teže je ovde zaspati. Nema TV-a, nema radija. A duge su noći. Ustanem rano ujutro, rovim po kantama. Svega bude. Izbace ljudi iz mesara. I tako par puta da mi dan prođe", dodaje on.
Bolje je ovde nego u stanu, smatra Hrgić. "U stanu je psiho-teror. Tamo neko stalno kuca. Meni ovde niko ne kuca. Sloboda je najvažnija".
Društvo mu pravi desetak pasa. Svakodnevno Žarko i za njih pronalazi hranu. "Kažem za hranu nije problem nikakav. Nikad nisam bio ni gladan ni žedan".
Topao obrok uskoro će biti spreman. Naći će se kaže nešto i za sutra. Život u pećini pored puta. Bez ikakvih primanja i pomoći Žarkova je svakodnevnica. Nije uvek bilo tako. U Nemačkoj je proveo 22 godine, bio je i oženjen. Ali, o tome ne želi mnogo da priča. Kaže, davno je to bilo.
(N1/Visokoin)