ISPOVEST BRANKA (33): Trenutak nepažnje odveo me je u bolest

Hepatitis B, iako manje poznata bolest, veoma je raširen. Prenosi se preko krvi ili seksualnim putem, a ukoliko se ne leči, može dovesti do ciroze ili raka jetre kao i do njenog potpunog otkazivanja

Jeste da je ljubav lepa, ali su zaljubljeni često nesmotreni jer misle kako ništa loše ne može da im se dogodi. Međutim, realnost je drugačija, ponekad i surova. Jedna nesmotrena veza koštala je zdravlja Branka P. (33) iz Beograda: devojka mu je prenela virus hepatitisa B.

– Oktobra 2008. slučajno sam, prilikom rutinske kontrole krvne slike, saznao da sam zaražen hepatitisom B. Rezultat testa je pokazao da je virus stariji od dve godine, što znači da se u mojoj krvi skrivao bez ikakvih znakova prisustva. Setio sam se kako sam te kobne 2006. godine imao stalnu upalu grla i uzimao antibiotike. Kada sam kasnije razgovarao sa svojim lekarom sa Infektivne klinike, rekao mi je kako se u tom trenutku moj organizam borio, opao mi je imunitet, pa je on reagovao na druge bolesti. Da tada nisam uzimao antibiotike i time dodatno narušio imuni sistem, možda bi bolest prošla u akutnom obliku. Ali ko je tada mogao i da pomisli na hepatitis B – počinje svoju priču Branko, član Udruženja „Hronos”.

Pošto mu je bolest otkrivena, prošlo je još pola godine dok nije počeo da uzima terapiju.

– Kako je moj drug već bolovao od te bolesti, znao sam o čemu se radi i potajno se nadao da mi je organizam dovoljno snažan da se izbori. Na Infektivnoj klinici dali su mi lek koji je već tada bio prevaziđen u svetu, ali pošto lekari nisu imali mogućnosti da mi prepišu neki drugi, bilo je daj šta daš. Dobijao sam ga preko socijalnog i pio ga jednom dnevno. Sam ne bih mogao da ga platim, jer kutija košta oko 30.000 dinara. Urađena mi je biopsija jetre i antitela. Međutim, PCR analiza, kojom se umnožavaju geni virusa i na taj način utvrđuje njihovo prisustvo u krvi, nije mi urađena, iako su prošle pune tri godine otkako sam otkrio da sam bolestan. Po pravilu, PCR analiza treba da se radi tri puta godišnje, a ja sam se testirao samo jednom za šest godina – ističe naš sagovornik.

Na kontrolu na Infektivnoj klinici ide svaka 3-4 meseca, ali...

– Problem je što lekar nema dovoljno vremena da ti se posveti. Pogleda rezultate, pita kako si i ideš dalje. Dok sedimo u ordinaciji sa otvorenim vratima, napolju nas čuje pun hodnik pacijenata. Nema nikakve privatnosti i to mi mnogo smeta. Ne želim da moje lične stvari i probleme sa zdravljem delim s gomilom nepoznatih ljudi niti da slušam njihove – ogorčen je Branko.

Diskriminacija poslodavca

Naš sagovornik trenutno nije zaposlen, ali je pre nekoliko godina doživeo jednu neverovatnu situaciju.

– Tada sam radio u kol-centru i taj posao mi nije odgovarao, ni fizički ni psihički. Kada sam konačno rešio da dam otkaz, da ne bih ništa objašnjavao, izmislio sam da imam hepatitis B zato što je i moj drug bolovao od toga. Sutradan sam od šefice dobio odgovor da bi bilo bolje da više ne dolazim i da će uvažiti moj razlog. To je bila očita diskriminacija, iako je moja bolest bila izmišljena. Trenutno nisam zaposlen, ali da radim, nikom na radnom mestu ne bih rekao od čega bolujem. Moja sreća je to što nemam primetne simptome, a nisam ni opasan za okolinu. Moja je privatna stvar gde se lečim, pa mislim da nema razloga da to svima pričam – navodi naš sagovornik.

Nepoverenje i strah

Otkad je saznao da je bolestan, Brankov život se prilično promenio. Iako nema tipične simptome hepatitisa B i spolja izgleda kao potpuno zdrav čovek, njegov društveni život pretpreo je mnoge bure i iskušenja.

– Roditelji su to najnormalnije prihvatili, mada je trebalo malo vremena da im objasnim kako hepatitis B nije isto što i HIV. Moj otac u žurbi često pije iz moje čaše, iako sam mu objasnio da je bolje da to ne čini. Poseban problem je ljubavni život. Ako bih hteo da imam devojku, morao bih da joj kažem za svoju bolest, a od nje zavisi da li će to prihvatiti ili ne. Ljudi se generalno plaše jer ne znaju dovoljno o ovoj bolesti, a mnogo njih ne zna baš ništa. Oni su u startu rezervisani i na distanci, jer se plaše da ćeš ih zaraziti, a ne znaju da to može samo preko krvi ili seksualnim putem. Rukovanjem, grljenjem ili razgovorom sa mnom neće im faliti baš ništa. Ako i uspem da nađem devojku kojoj moja bolest nije problem, ona obavezno treba da se testira na hepatitis, da primi tri vakcine u razmaku i čeka pola godine, koliko je potrebno za sve to, a pitanje je šta bi bilo u međuvremenu. Možda bi joj dosadilo da čeka. Ja uvek polazim od toga da niko nema prava da upropasti tuđi život odnosno zdravlje, jer sam i sam bio žrtva neiskrene osobe. Smatram moralnom obavezom da drugu stranu suočim sa svojim stanjem – iskren je Branko.

Od bolesti do zdravog života

Ali, u svemu lošem ima bar nečeg dobrog: bolest ga je naterala da živi zdravo.

– Morao sam da promenim životne navike: izbegavam masno, trudim se da se ne prejedam i da ne večeram kasno, a takođe ne pijem i ne pušim. Disciplina je bitna kod ove bolesti, jer je cilj što više sačuvati jetru. Takođe, ne zloupotrebljavam lekove u smislu da ne posežem za njima i za najmanj bol ili prehladu. Uz ovakav režim i propisanu terapiju, hepatitis B je podnošljiva bolest. Sada čekam rezultate da vidim u kom sam stadijumu, da li sam izbacio virus ili nastavljam borbu, makar da ga uspavam, da se toliko smanji broj kopija virusa da više ne postoji opasnost da se drugi zaraze od mene – priželjkuje Branko P.

Tekst: Vanja Ostojić