EKSKLUZIVNO MIHA U RODNOM BOROVU POSLE 25 GODINA: Siniša Mihajlović zaplakao na kućnom pragu!
Sa suzama u očima, Siniša Mihajlović je prvi put posle 25 godina kročio na kućni prag u Borovu.
Kako saznajemo, Siniša se na put u Hrvatsku odlučio nakon što je tri noći zaredom sanjao mesto u kojem je proveo detinjstvo. Osim rodne kuće, aktuelni trener Milana je u pratnji brata Dražena i kuma Miroslava Tanjge obišao školsko dvorište, teren na kom je napravio prve fudbalske korake, stadion u Borovu...
Koliko je sve to bilo emotivno za Mihajlovića govori i činjenica da je na vratima doma zaplakao, a suze nisu mogli da zadrže ni njegov rođeni brat i kum.
- Siniša je stigao u Vukovar u ponedeljak u prepodnevnim satima. Gotovo ga niko nije prepoznao jer je imao kapu i naočare. Prvo je posetio rodnu kuću, a posle toga je otišao u osnovnu školu koju je pohađao. Bilo je veoma emotivno. Jedva se suzdržavao da ne zaplače kada je seo u klupu u kojoj je proveo školske dane. Nakon toga, otišao je na stadion lokalnog kluba Borovo, gde je prvi put zaigrao fudbal - kaže za Kurir izvor blizak Mihajlovićima.
Kako dalje navodi naš izvor, Siniša se u rodnom mestu zadržao čitav dan. Bio je mnogo srećan što je posle toliko vremena kod kuće, a koliko mu znači ova poseta, govori činjenica da je odložio obaveze u klubu koji trenira.
- Ništa me više tamo ne vuče. Sećam se Vukovara kakav je bio u vreme moje mladosti i odrastanja. Želim da sačuvam u sećanju te slike, a ne slike razrušenog grada - rekao je Mihajlović svojevremeno na pitanje da li će se vratiti u rodni grad.
Ratne scene Mihajlović oprostio Stipi
DRUG IZ ŠKOLE PUCAO U MOJU SLIKU NA ZIDU
Mihajlović u svojoj biografiji „Božja levica“, koju je 2012. godine napisao Miroslav Gavrilović, navodi koliko mu je teško pao građanski rat u Jugoslaviji.
- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao baciti bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu.