1 „Muzikanti”: Lik koji je ubio glumca
U deset epizoda predstavljen je život članova orkestra La kampanela, a Jovan Janićijević postao je slavni Burduš
Serija od deset epizoda „Muzikanti” snimljena je u produkciji Televizije Beograd 1969. godine. Scenario je napisao književnik Živorad Lazić, a režiser je bio Dragoslav Lazić.
Sviranje po birtijama
Serija prati život trojice siromašnih muzičara koji za život zarađuju tako što sviraju po birtijama, na vašarima i u sličnim prilikama. Burduš (Jovan Janićijević), Rajko Životić (Milan Srdoč) i Lepi Cane (Dragan Zarić) udružuju se i formiraju orkestar pod imenom La kampanela.
Burduš svira kontrabas, i živu ranu predstavlja mu nesrećna ljubav, neverna žena koja je pobegla s nekim limarom. O tome je i spevao pesmu: „Ja sam, ja sam Burduš, bez oca i majke, sudbina me tužna rastavi od Rajke...” Lepi Cane je mladi i perspektivni harmonikaš, učenik čuvenog Bože Keca. Rajko svira violinu, i to mu je sve u životu.
U seriji su igrali i Milutin Butković, Đorđe Pura, Ratko Sarić, Živka Matić, Bata Paskaljević, Dušan Janićijević...
Nesvakidašnji i originalni likovi najveća su vrednost ove serije. Kad Burduš odluči da se „povuče iz posla” i nastani na obali Dunava, a Lepi Cane i Rajko dođu da ga nagovore da ponovo osnuju orkestar, on im odgovara: „Ne mogu ja da kvarim renome pa da sviram sa kaldrmašima... A šta meni fali ovako? Ženu nemam, decu nemam, žena mi ne treba. Dosta mi bila ona jedna što me ogolila i obosila... Čujem da se udala za nekog limara, ima sad na kog da udara oluci... Fino, neka prave sad od pleha verandu... Šta meni fali? Burduš odavde ne ide!”
O „Muzikantima” je Miodrag Mališa Marinković, dugogodišnji urednik zabavnog i serijskog programa na Televiziji Beograd, kasnije pričao: „Ta serija je zaista kršila pravila. Niko nije mogao da veruje da će serija o nekim tamo muzičarima biti voljena kod publike. To je išlo dotle da su nas zvali iz Zagreba i Sarajeva i podsmevali nam se, govoreći da volimo ‘Muzikante’ jer smo i sami ‘cigojneri’! Međutim, trojici savršenih glumaca niko nije mogao da stane na put. Posle te serije niko više nije znao kako se Jovan Janićijević zove. Nažalost, on nije umeo da se nosi sa tom slavom. Brzo se završila njegova glumačka i životna priča, ali lik i danas živi.”
Serija je, naime, glavnom glumcu donela ogromnu popularnost.
Uloga u „Kumu”
„Obožavaoci su mu sekli kravate, kidali košulje, kako bi došli u posed neke njegove stvari... Uvažavao je svakog neznanca koji mu je prišao da se rukuje i ispriča s njim. Zbog toga nije išao na pijacu, jer bi se kući vratio uveče”, pričala je njegova ćerka Ksenija docnije.
Bekim Fehmiju u svojim memoarima „Blistavo i strašno” kaže da su Jovan Janićijević i on bili na korak od uloga u prvom delu „Kuma” - Burduš od uloge don Vita Korleonea, a on od uloge mlađeg sina Majkla.
Tada se, međutim, dogodila nesreća koja je Janićijeviću promenila život. Na vrhuncu popularnosti pristao da reklamira novu vrstu vinjaka „burduš” i za to kao honorar dobio auto marke „sitroen”. U zimu 1971. godine povezao je trojicu prijatelja. U beogradskoj Karađorđevoj ulici Janićijević je, u nastojanju da izbegne kamion iz suprotnog pravca, izgubio kontrolu nad autom. Zbog snega i velike brzine udario je u banderu. Udarac je bio silovit, a jedan od putnika ispao je iz vozila i na mestu ostao mrtav.
Robija u Zabeli
Janićijević je godinu dana proveo na robiji u Zabeli. Po izdržanoj kazni bio je prinuđen da nastupa na estradi kako bi prehranio porodicu.
Umro je 1992. godine.
Priča o braći Gavran, švercerima iz Zagreba koji koriste Drugi svetski rat da se obogate, dočekana je na nož, ali publika ju je zavolela
Iz TV Zagreb 1971. emitovana je serija „Kuda idu divlje svinje”, koju je režirao Ivan Hetrih. Iako se radnja odvijala u vreme Drugog svetskog rata, serija je bila netipična - partizani i ilegalci u njoj su statirali, a ratna zbivanja data su iz perspektive junaka koji se ne bave politikom već kriminalom.
Ustaše i domobrani
Braća Gavran - Crni Rok, Šarac i Plik - nastanjeni su u okolini Zagreba i, dok unaokolo besni rat, bave se švercom. Njihovi konkurenti i protivnici su članovi bande koju čine osioni vođa Veriga, potrčko Moljac i batinaši Romel i Grizli. Osim s Verigom, braća Gavran se sukobljavaju i s Nemcima i vlastima Nezavisne Države Hrvatske.
Šef policajaca ustaške države je Kamilo Lisac, a njegov najbolji agent, koji je Crnom Roku i braći stalno za petama, zove se Šojka. Braća Gavran, međutim, u ustaškoj policiji imaju svog doušnika Mileta Vrbicu. Rok, Šarac i Plik imaju i starijeg brata Vena, koji se ne bavi krijumčarenjem. On je povezan s komunističkim funkcionerom Čapljom. U seriji su glumili prevashodno hrvatski glumci, ali bilo ih je i iz Srbije. Crnog Roka tumačio je Ljubiša Samardžić, kome je to jedna od najuspešnijih uloga u karijeri, a fatalnu ženu Svetlana Bojković. Igrali su i Fabijan Šovagović, Ivo Serdar, Vesna Malohodžić, Izet Hajdarhodžić... Serija je imala 10 epizoda.
Hrvatski nacionalisti seriju su dočekali na nož - smetalo im je što je Zagreb glavni grad ustaške države, predstavljen kao leglo švercera i ubica. S druge strane, ni hrvatski komunisti nisu odobravali projekt „Kuda idu divlje svinje”: sve do tada, glavni junaci dela s tematikom iz Drugog svetskog rata bili su partizani, a u ovoj seriji njih praktično nema. Osim toga, lik domobrana Mileta Vrbice, domaćeg izdajnika, Fabijan Šovagović odigrao je maestralno, i zadobio nepodeljene simpatije gledalaca, što je sa stanovišta Komunističke partije bio nedopustivo... Na to da serija ipak bude emitovana, presudno je uticala povoljna ocena Miroslava Krleže, jednog od najpoznatijih književnika, inače Titovog prijatelja. Za svaki slučaj, predsedniku hrvatskih komunista Vladimiru Bakariću na uvid je data najbezazlenija epizoda... Reditelj Ivo Štivičić ispričao je kasnije: „Krleža je samoinicijativno pogledao seriju u društvu filmskih radnika... Bio je oduševljen, to nije krio, i oduševljenje je iskazao pred svima. Sutradan su napravili projekciju za Bakarića, na njegov zahtjev. Prikazana mu je epizoda koja mu je vjerojatno dirnula sećanje, a to je odlazak iz crkve kroz kukuruzište u partizane. Tom je epizodom bio oduševljen. Nije insistirao da gleda ostalo. Rekao je: Vjerujem da je takva čitava serija...”
Šešir i strip
Nije bila! „Kuda idu divlje svinje” akciona je serija sa elementima vesterna, pa nije slučajno što Crni Rok nosi šešir s velikim obodom... Otuda i njena popularnost, koja ne prolazi s godinama, pa se serija i danas smatra jednim od najboljih ostvarenja jugoslovenske produkcije.
Osamdesetih je reprizirana u Jugoslaviji, a tada je nastao i strip „Crni Roko”... Pre dve godine u Hrvatskoj je štampana knjiga posvećena ovoj seriji.
KRLEŽINE POHVALE
Da serija ipak bude emitovana, presudno je uticala vrlo povoljna ocena Miroslava Krleže, jednog od najpoznatijih hrvatskih i jugoslovenskih književnika, inače Titovog prijatelja
Serija o šoferima bila je veoma popularna zbog Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalje, koji su se na snimanju neprestano svađali
Po scenariju Gordana Mihića, Televizija Beograd je 1972. godine snimila, a od januara do marta 1973. prikazala televizijsku seriju „Kamiondžije” u režiji Mila Đukanovića.
Istinita priča
Serija prati doživljaje dva prijatelja Paje Čuture (Pavle Vuisić) i Živorada Jarića Jareta (Miodrag Petrović Čkalja).
„To je bila delom istinita priča”, rekao je scenarista Gordan Mihić. „Upoznao sam čoveka koji je bio vozač i morao da polaže vanredno u školi. Pošto to nije mogao u mestu u kojem živi, dosetio se da ima prijatelja u Bosni, pa je otišao kod njega. Pričao je kako je polagao istoriju opisujući doživljaje iz svog života, muzičko je položio tako što je odigrao kolo. Sve u svemu, ništa nije znao, ali ipak se provukao. I ta njegova priča me je inspirisala da napravim ‘Kamiondžije’. Razgovarao sam s vozačima, išao u večernje škole, skupio mnogo sudbina i napisao scenario.”
Urednik na Televiziji Beograd Miodrag Mališa Marinković pričao je da se, i pored sjajnog teksta i podjednako sjajnih glumaca, najviše namučio baš sa ovom serijom.
„Imao sam dva velika glumca, koja se, međutim, nisu volela. I kažem Mihiću: „Ajde da im damo podjednake uloge da se ne ljute.” I pored toga, išlo je teško jer to su bila potpuno dva različita tipa ličnosti. Čkalja prznica, Paja ćutljivac. Čkalja kaže: ‘Ja više neću da igram’, jer ga je nešto iznerviralo, onda dođe Paja besan... Sve je zavisilo od dana i njihovog raspoloženja. Bilo je i veoma zabavno. Voleo sam da gledam polaganje Jaretovog ispita. Paja je dodavao pitanja, nismo znali odakle ih je izvlačio, da bi Čkaljini odgovori bili još smešniji. Kad su u kamionu, Čkalja je pravio te svoje kerefeke, štoseve, zasmejavao sve. Serija je toliko bila gledana da smo nastavili sa snimanjem nekoliko godina kasnije. Tako je prvi deo bio crno-beli, drugi u koloru.”
Dok je još postojala Jugoslavija, zbog velike popularnosti snimljeni su nastavci - film „Paja i Jare” (1973), pa televizijska serija „Kamiondžije opet voze” (1983) i film „Kamiondžije ponovo voze” (1984).
U igri zbog placa
O odnosu dva glumca govori novinaru Aleksandru Đuričiću u knjizi „Posle fajronta” i Mirjana Vuisić, supruga velikana naše glume Pavla Vuisića: „Čkalju nikad nisam upoznala. Kad malo bolje pogledate Čkalju i Pavla, videćete da je to nemoguća fuzija. Čkalja je stopostotni glumac i do krajnjih granica je išao u svojoj glumi. Pavle uopšte nije bio glumac. Znao je reći: ‘Ja se samo ponašam.’ I istina je - celog se života ponašao... Čkalja je glumio i preglumljivao, a Pavle je zbog toga ključao. Kad je Televizija Beograd desetak godina posle serije i filma ‘Kamiondžije’ želela da snimi nastavak ‘Kamiondžije opet voze’, nije hteo ni da čuje... Ubeđivali su ga čitavu godinu. Kako sam ja u tom trenutku počela da gradim imanje, koje se i njemu dopalo, premerio je plac, izračunao koliko će koštati ograda i tražio honorar od 110.000 dinara. Producenti su poludeli jer je maksimalni honorar za glavne glumce iznosio 12.000 i nije postojala zakonska mogućnost da mu daju više. Samo je odmahnuo rukom. Onda su oni pronašli način da naprave video-kasete koje će se prodavati gastarbajterima i osigurali mu traženi novac”, kazala je ona, dodajući da je Pavle posle toga imao i nov zahtev - da i Čkalji mora da se podigne honorar, bar na 50.000. Tako je snimljen nastavak „Kamiondžija”.
U SUKOBU
„Imao sam dva velika glumca, koja se, međutim, nisu volela. To su bila dva različita tipa ličnosti. Čkalja prznica, Paja ćutljivac. Čkalja kaže: ‘Ja više neću da igram’, jer ga je nešto iznerviralo, onda dođe Paja besan... Sve je zavisilo od dana i njihovog raspoloženja”, ispričao je Miodrag Mališa Marinković
Serija o Rođi Petroviću i njegovim dogodovštinama stekla je veliku popularnost jer se bavila sukobima zeta i tašte, nestašicama kafe, ulja i benzina...
Pozorište u kući bila je izrazito urbana sitkom serija, prva takve vrste kod nas. Njeni junaci su članovi porodice Petrović, koju čine Rodoljub, Olga, sin Borko, tašta Snežana Nikolajević i kućna pomoćnica Tina.
Pogođene naravi
Rodoljub, poreklom iz zabitog sela Pržogrnci, poput mnogih tadašnjih Jugoslovena, završio je fakultet u Beogradu i oženio se Olgom, devojkom iz stare beogradske porodice. Jednu od okosnica radnje čini večiti sukob između zeta i tašte, Snežane Nikolajević, koji proističe iz razlike u mentalitetu došljaka u Beograd i njegovih starosedelaca.
Tajna velike gledanosti ove serije leži u dobro pogođenim naravima jedne tipične jugoslovenske porodice. Nestašice kafe, ulja, šećera i benzina i snalaženje u takvim situacijama, rasprave o kućnom budžetu, međusobne čarke i bezazena zajedanja u seriji uopšte se nisu razlikovali od onoga što se u životu velike većine gledalaca zaista dešavalo.
Simpatično čangrizavog Rodoljuba Rođu Petrovića majstorski je igrao Vlastimir Đuza Stojiljković. Večito izbegavajući zahteve svoje supruge, pa redom: tašte, majke, radoznalih komšija, sina, kućne pomoćnice... on je bio prototip zaposlenog visokoobrazovanog Jugoslovena koji vozi „fiću” i sanja o „tristaću”... Ulogu Olge Petrović, Rođine supruge, u prvih osam epizoda igrala je Ljerka Draženović, a potom Stanislava Staša Pešić. U prve četiri sezone ulogu Borka, Rođinog sina, tumačio je Goran Trifunović, a zatim Maro Brailo. Kućnu pomoćnicu Tinu, pomalo drsku studentkinju iz unutrašnjosti koja je zapravo njihov podstanar, pa umesto da plaća za sobu, pomaže u kući, igrala je Ljiljana Lašić.
Nezaboravnu ulogu odigrao je i Dragutin Dobričanin, tumačeći lik starog Beograđanina Vase S. Tajčića, kućnog prijatelja, a možda i davnog ljubavnika Snežane Nikolajević, koju je takođe sjajno odigrala Olga Ivanović.
Ideja iz Poljske
Pored njih i članova uže porodice Petrović, stalni likovi bili su: Rođina majka Vuka, hauzmajstor Čeda Mungos, njegova žena Rajka, pozornik Klativoda i drugi... U seriji su se kao gosti pojavljivale mnoge tada poznate televizijske ličnosti: Mića Orlović, Kamenko Katić, Miljan Miljanić, Dragan Nikitović, Dubravka Nešović, Predrag Cune Gojković i drugi.
Urednik zabavnog programa Radio-televizije Beograd ideju za seriju doneo je iz Poljske, gde je emitovana na radiju i bila veoma popularna, i njenu razradu poverio već oprobanom piscu humorističkih serija Novaku Novaku. Pored Novaka, scenario su pisali i Siniša Pavić, Milan Šećerović, Radivoje Lola Đukić, Dušan Savković, Vlastimir Radovanović, Gordan Mihić i Mladen Mladenović. Uvodnu muzičku numeru pevala je grupa Sedmorica mladih, a odjavnu Đuza Stojiljković. Reditelj je bio Dejan Baja Ćorković.
U prvoj sezoni snimljeno je 28 epizoda, koje su premijerno prikazane od oktobra 1972. do aprila 1973. Serija je bila vrlo popularna u bivšoj Jugoslaviji, pa su snimljene još četiri sezone, emitovane tokom 1974, 1975, 1981. i 1984.
Pre osam godina, 2007, u Beogradu je snimljen rimejk ove serije, koja je prikazivana i u Hrvatskoj. Rođu je igrao Dragan Bjelogrlić, njegovu ženu Nataša Šolak, taštu Tanja Bošković, a ostale uloge Nada Macanković, Branimir Brstina, Nikola Đuričko, ali serija je prošla nezapaženo.
NOVAK NOVAK
Urednik zabavnog programa Radio-televizije Beograd ideju za seriju doneo je iz Poljske, gde je emitovana na radiju i bila veoma popularna, i njenu razradu poverio već oprobanom piscu humorističkih serija Novaku Novaku
Priča o ratnim dogodovštinama u banatskom selu nastala je po istoimenoj knjizi Arsena Diklića, a proslavila je petnaestogodišnjeg Slavka Štimca
Televizijska serija „Salaš u Malom Ritu” snimana je u produkciji Televiziji Beograd 1975, a emitovana već od februara naredne godine. Imala je 11 epizoda, za koje je scenario napisao Branko Bauer po istoimenoj knjizi Arsena Diklića, objavljenoj 1956. Ovaj tandem stvorio je i film „Ne okreći se, sine”.
Partizanske akcije
Iako je glavni junak dečak, a knjiga bila namenjena đačkom uzrastu, serija je bila emitovama u udarnom terminu i osvojila i odraslu publiku.
Zbivanja u seriji dešavaju se za vreme tokom Drugog svetskog rata. Mali Rit je naizgled mirno banatsko selo koje strahote rata zaobilaze jer se partizani koji tu imaju tajnu bazu uzdržavaju od akcija da ne bi privukli pažnju Nemaca.
Ali, kad jednog dana Nemci kroz selo provedu taoce iz susednog sela, dečak Vasa, ogorčen što niko ne pruža nikakav otpor okupatoru, daje vodu taocima, zbog čega dobija batine od jednog nemačkog podoficira. Da bi se osvetio za batine i poniženje, Vasa pali žito namenjeno slanju u Nemačku, nadajući se da će vojnici koji su ga tukli zbog toga biti kažnjeni.
Istragu o požaru vodi nemilosrdni i pronicljivi inspektor Šicer. Njemu je odmah sumnjivo što u Malom Ritu nije bilo partizanskih akcija, i ispravno zaključuje da je tu negde skrovište ilegalaca. Da bi im ušao u trag, on naređuje da se odrasli muškarci iz sela zatvore, i preti da će svakog dana ubijati po jednog sve dok mu neko ne kaže gde se kriju partizani.
Majka jednog od zarobljenika zato dovodi partizane u selo. Oni razoružavaju nemački garnizon i oslobađaju taoce.
Najzapaženiji lik je dečak Milan Maljević. Njega je glumio tada petnaestogodišnji Slavko Štimac, koji je za sobom već imao ulogu u filmu „Vuk samotnjak”. Tokom snimanja, u untervjuu za jedan nedeljnik izjavio je: „Siguran sam da ću i osmi razred završiti sa odličnim... Nipošto ne mislim postati glumac. Šta bih hteo biti? Ne znam, ne razmišljam mnogo o tome!”
Razbijanje klišea
Branko Bauer je, uz veliku pomoć Arsena Diklića, prvi u jugoslovenskom filmu razbio kliše o Nemcima kao surovim i nemilosrdnim okupatorima, lišenim svake emocije, predstavljajući neke od njih i kao osećajna, razumna i vrlo inteligentna bića. Takav je i agent nemačke tajne policije Šicer, u interpretaciji Miodraga Mrguda Radovanovića... Šicer je zapravo stvoren prema stvarnoj ličnosti, Juraju Špileru, načelniku nemačke Komande javne bezbednosti za Banat. Posle rata, 1948, izručen je Jugoslaviji i osuđen na smrt.
U seriji su igrali i Slobodan Perović, Miroljub Lešo, Svetislav Goncić, Mića Tomić, Pavle Vuisić, Renata Ulmanski i Ivan Jagodić.
Serija je snimana na terenima kod Omoljice. Ostala je zapamćena i po uvodnoj numeri „Ja sam rođen tamo na salašu, u ravnici kraj Maloga Rita, ljuljali me talasi Dunava, milovala vojvođanska žita... „, koja je vremenom postala nezvanična vojvođanska himna. Iz ove uspešne serije nastala su čak dva filma - „Salaš u Malom Ritu” i „Zimovanje u Jakobsfeldu”.
STVARNA LIČNOST
Lik agenta nemačke tajne policije Šicera, u interpretaciji Miodraga Mrguda Radovanovića, stvoren je prema stvarnoj ličnosti, Juraju Špileru, načelniku nemačke Komande javne bezbednosti za Banat. Posle rata, 1948, izručen je Jugoslaviji i osuđen na smrt
Nostalgična priča o Banetu Bumbaru, Ušketu, Boci Čombetu, Mikiju Rubirozi i Goci bavila se ličnim sudbinama i oduševila publiku
Od avgusta do oktobra 1976. godine Televizija Beograd emitovala je seriju „Grlom u jagode”. Svaka od deset epizoda ove serije opisivala je po jednu godinu, počev od srednjoškolskih dana pa do završetka studija (1960-1969), i jedan bitan događaj u životu glavnog junaka Branislava Živkovića, mladića poznatog po nadimku Bane Bumbar, njegovih najboljih drugova Ušketa, Boce Čombeta i Mikija Rubiroze i devojke Goce. To su prve igranke, tuče, poljupci, časovi vožnje, ljubavi i ljubavni raskidi, i sve drugo što je moglo da snađe jednog mladića u socijalističkoj Jugoslaviji. Tako se u poslednjoj epizodi Bane trudi da uđe u Komunističku partiju, i to bez ikakvih ideala, zato što to tako treba i što je to put da se uspe u životu.
Gluma i duh
Uspehu serije ravnopravno su doprineli gluma glavnih aktera i duhovit i na momente opor scenario. Bane Bumbar je bio Branko Cvejić, Uške - Aleksandar Berček, Miki Rubiroza - Miki Manojlović, Boca - Bogdan Diklić, Goca - Gordana Marić, Banetovi roditelji - Olivera Marković i Danilo Bata Stojković, sestra - Đurđija Cvetić, a baka - Rahela Ferari.
Scenario su napisali Srđan Karanović i Rajko Grlić, a režiser je bio Karanović.
Na početku svake epizode emitovan je dokumentarni arhivski materijal, a narator Bane Bumbar svoje kazivanje započinjao je rečenicom koja je docnije ušla u urbani rečnik Jugoslovena: „Te hiljadu devetsto šezdeset i... godine...” Na taj način cela serija je poprimala dokumentarni ton, a važni događaji konfrontirani su s Banetovom pojedinačnom sudbinom. U godini kad je počela izgradnja Đerdapa, njegov najveći problem bio je kako da nauči da kliza.
„To je normalno”, objasnio je u jednom kasnijem intervjuu takav scenaristički postupak Srđan Karanović, „jer naši intimni životi traju i odvijaju se u senkama nekih velikih istorijskih događaja, ali mi ih ipak pamtimo po tim i takvim ličnim malim dramama.”
Šezdesete godine su, iz perspektive doba kad je serija snimana, opisane nostalgično. Karanović kaže: „Nesvesno smo mistifikovali to vreme, pa ono deluje divno, božanstveno i bez problema. I mogu da kažem, iz današnje perspektive, da sam vrlo srećan što sam odrastao u tim šezdesetim godinama. Ne pamtim iz tog vremena nikakve političke pritiske ni na moje roditelje, ni na mene, ni na moje drugove. Vrlo skromno smo živeli, ali imali smo osećaj da stvari idu nabolje i oko nas i u nama, a to je fantastičan osećaj.”
Bez demonstracija
Zanimljivo je da se u devetoj epizodi, koja se dešava 1968, studentske demonstracije ne pominju ni u igranom delu, ni u arhivskom materijalu na početku. Bilo je snimljeno Banetovo učešće na demonstracijama i igranje Kozaračkog kola na kraju, ali iz straha od reakcije vlasti, tih sedam minuta pre emitovanja je izbačeno...
Deset godina posle serije Karanović je snimio film „Jagode u grlu”, koji prati Baneta, Ušketa, Bocu i Rubirozu kao već odrasle. Atmosfera u filmu suprotna je onoj u seriji. Junake je život već obeležio razvodima, borbom sa kreditima i monotonim poslovima, a sećanje na mladalačke snove u njima izaziva bes i gorčinu. Serija je nekoliko puta reprizirana.
FILM KAO KRAJ PRIČE
Deset godina posle serije, Karanović je snimio film „Jagode u grlu”, koji prati Baneta, Ušketa, Bocu i Rubirozu kao već odrasle. Atmosfera u filmu suprotna je onoj u seriji. Junake je život već obeležio razvodima, borbom s kreditima i monotonim poslovima, a sećanje na mladalačke snove u njima izaziva bes i gorčinu.
Priča o sanjaru Šurdi, koga je igrao Ljubiša Samardžić, bila je hit i u okruženju, a u Mađarskoj je proglašena za najbolju seriju svih vremena
Vruć vetarje humoristička serija od deset epizoda, simljena 1979. Scenario je po svom romanu, u saradnji sa suprugom Ljiljanom, napisao Siniša Pavić, a seriju režirao Aleksandar Đorđević.
Lutanja
Glavni junak Borivoje Šurdilović Šurda dolazi u Beograd iz južne Srbije da bi otpočeo nov život. Živi kod ujaka Firge, večitog neženje, i njegove majke. Šurdinim životom upravljao je otac. On mu je odabrao i zanimanje i poslao ga na berberski zanat, i on mu u Beogradu otvorio berbersku radnju. Ali Šurda je sanjar, pa brzo po dolasku u Beograd prodaje frizerski salon i počinje da traži sebe u brojnim zanimanjima. Kao taksista, brzo dolazi u sukob s taksi udruženjem... Zaveden lažima svog druga, odlazi u Nemačku, ali vrlo brzo saznaje koliko je gastarbajterski život težak, pa se vraća u zemlju. Ujak ga zapošljava u građevinskom preduzeću, ali i tu brzo dobija otkaz... Uporedo s problemima na poslu, Šurda muku muči i u privatnom životu: posle kratkog zabavljanja, nudi brak devojci, koja ponudu prihvata jer je ostala bez stana. Posle izvesnog vremena, odlučuju da se razvedu, ali u toku brakorazvodne parnice Šurda saznaje da mu je žena u drugom stanju, pa povlači tužbu i brak opstaje. Još jednom će Šurda spasti brak kad bude oprostio preljubu... Vremenom se njegovi snovi o boljem životu na nekom drugom mestu krune. Posle godina lutanja, slučajno postaje popularni beogradski frizer i nalazi mir.
„Serija ‘Vruć vetar’ bavila se ljudskom sudbinom i imala jednostavnost i unutrašnju lepotu, i to su gledaoci prepoznali. Takođe, scenario mi je omogućavao da se razmaštam... Rečenicu ‘Treba mi dupla kafa’ ja sam dodao, u istom kadru sam bacio šešir, koji završava na čiviluku”, nedavno je o igranju Šurde rekao Ljubiša Samardžić.
Serija „Vruć vetar”, osim u zemljama nekadašnje Jugoslavije, i danas je veoma popularna u Mađarskoj, a svojevremeno su je mađarski gledaoci proglasili za najbolju seriju svih vremena.
Popularnost
Samardžić o tome kaže: „Serija ‘Vruć vetar’ dobila je epitet kultne TV serije ne samo u nekadašnjoj Jugoslaviji već i u Evropi. Imao sam privilegiju da tumačim sjajni lik Šurde, uz fenomenalan tekst i predivne partnere, i rad na ovoj seriji trajno je ostao u mom sećanju, i ne bledi ni danas. Malo ljudi zna da sam 1983. u Rimu dobio najveće glumačko priznanje, proglašen sam za glumca godine. Sredinom osamdesetih u Mađarskoj sam proglašen za najboljeg glumca i sećam se da me je na stadionu Nep dočekalo 100.000 ljudi, a 50.000 obožavalaca je ostalo ispred ulaza. Takvo priznanje teško da je bilo koji glumac doživeo”.
Za igru u „Vrućem vetru” Ljubiša Samardžić je proglašen za glumca godine i u Bugarskoj i Rumuniji. Firgu igra Miodrag Petrović Čkalja, a u ostalim ulogama pojavljuju se Bora Todorović, Radmila Savićević, Vesna Čipčić, Žika Milenković, Dragomir Bojanić Gidra, Nikola Simić i mnogi drugi. Treća i četvrta epizoda serije prikazivane su u bioskopima kao celovečernji igrani film pod nazivom „Avanture Borivoja Šurdilovića”, a uvodna pesma „A sad adio”, u izvođenju Olivera Dragojevića, postala je evergrin.
UNUTRAŠNJA LEPOTA
„Serija ‘Vruć vetar’ bavila se ljudskom sudbinom i imala jednostavnost, privlačnost i unutrašnju lepotu, i to su gledaoci prepoznali. Takođe, scenario mi je omogućavao da se razmaštam”, pričao je Ljubiša Samardžić
Za dve subote: 7 značajnih srpskih patrijarha