(VIDEO) NJOJ AMERIKA DUGUJE ZAHVALNOST: Bila je tajni agent kome Sovjeti nisu mogli ništa!
Pre nego što je osnovana CIA, njen prethodnik je bio OSS - Kancelarija strateških usluga - te ujedno prva centralna obaveštajna agencija.
Jedna od retkih ženskih tajnih agenata OSS bila je i Stefani Čeh, koja je u oktobru 1945. godine stigla u Poljsku u kojoj je provela sledeća četiri meseca vozeći se po selima u kojima je tvrdila da je administrativni radnik u kancelariji u Varšavi, koja u slobodno vreme traži rodbinu. U stvari, bila je službenica vojske i jedna od dve osobe iz OSS smeštene u Poljskoj.
U to vreme nisu postojala strogo pisana špijunska pravila, nego je Stefani mnogo toga morala da smišlja usput, dok je bila na terenu.
OSS osnivač, general Vilijam Donovan, svoje pažljivo odabrane ljude zvao je "veličanstvenim amaterima", muškarcima i ženama koji su bili obrazovani, govorili tečno više jezika i počinili neke od najhrabrijih dela tokom rata, iako većina njihovih priča nikad nije ispričana.
Čeh, koja je diplomirala na Kornelu, kao ćerka imigranata tečno je govorila poljski jezik, pa je bila očit izbor za slanje u Poljsku. Ona je otišla da radi za kontraobaveštajnu kancelariju, poznatu kao X2, koja je bila toliko tajnovita da joj ime nisu znali čak ni neki koji su bili tamo zaposleni.
U posleratnoj Evropi, Amerikanci i Sovjeti su bili zakleti neprijatelji koji su postavljali temelje za Hladni rat, te su pokušavali nadmudriti i uloviti jedni druge. Tridesetogodišnjakinja poljskog porekla je živela u konstantnom strahu od Sovjeta koji su je okruživali i nadgledali svaki korak lokalnog stanovništva. U jednom trenutku je nestao američki ataše na jugu Poljske, gdje je i Čeh špijunirala, pa kad su joj u američkoj ambasadi u Berlinu uručeni tajni dokumenti koje je morala dostaviti u Varšavu, Čeh to nikako nije želela da učini.
Ali, nije bilo nikog drugoga tko bi to izveo.
Kad je prelazila granicu, uočila je sovjetske agente tajne službe i znala je da joj je odzvonilo. Hodajući prema agentima (s tim da je znala da su počeli da skupljaju informacije o njoj), Čeh se pribojavala da su joj ovo poslednji trenuci slobode.
Ali u zadnji čas je smogla dovoljno smirenosti. Zadržavajući pogled na Sovjetima, polako je izvadila papire iz kaputa i okrenula se naglo prema muškarcu koji je koračao do nje, a za kojeg je bila sigurna da neće izazvati nikakvu pažnju nadređenih.
"Uzmite ovo", rekla je, gurajući mu u ruke dokumente za Varšavu.
Brzo mu je šapnula ime osobe kojoj je trebalo dostaviti dokumente a potom nastavila da hoda.
Kao što se i pribojavala, nju su zadržali obaveštajci, ali budući da nisu imali nikakve dokaze protiv nje, morali su je pustiti na slobodu.
Gotovo 70 godina je Čeh, koja je naknadno, nakon udaje, prezime promenila u Rader, ćutala o tom događaju. Njeni komandanti su bili toliko impresionirani njenim hladnokrvnim, proračunatim postupcima da su odlučili da je preporuče ratnom odeljenju kako bi joj dodelili odlikovanje Legije za zasluge - visoku čast koju zasluže tek retki pojedinci zbog izuzetnih zasluga.
Ta preporuka je ostala zakopana unutar njenih spisa skoro 70 godina, a nije je dobila jer je bila žena i jer je pripadala OSS-u, tj. egzotičnoj grupi bez službenog vojnog obrazovanja. Bez obzira što je lično, kao jedina osoba koja je u to vreme unutar agencije znala poljski jezik, formirala red budućih doušnika koji će se pokazati ključnima na prvoj liniji fronta, tj. u Poljskoj za vreme Hladnog rata. I bez obzira što je živela u zemlji u koju nisu želeli da pošalju nijednu drugu tajnu agentkinju, jer se smatrala preopasnom za njihov boravak.
Pre nekoliko godina, njene komšije i prijatelji slučajno su saznali kakva je bila prošlost njihove mirne, drage prijateljice, i odlučili su učiniti sve što je u njihovj moći da ona dobije priznanje koje je zaslužila, makar i nakon toliko godina (zanimljivo je da je odlikovanje Legije za zasluge dobio njen suprug zbog izuzetne hrabre borbe protiv nacista).
Danas Stefani Rader ima 100 godina i, nažalost, boluje od Parkinsonove bolesti, te većinu vremena ne može da govori. Iako njoj lično možda i nije najvažnije da dobije toliko dugo očekivano priznanje, barem će budući naraštaji i njeni naslednici više saznati o hrabrostima koje su gotovo ostale zakopane u prošlosti a kakvih sigurno ima još puno, samo što je prekasno da išta više čujemo o njima, piše Dejli Best.
(Express.hr/Theailybeast)