Zbog toga je njegova majka Alisa Mahmutović napisala potresno pismo javnosti koje prenosimo u delovima.
"Majka sam, a moje dete leži u hladnom grobu. Moj četrnaestogodišnji dečak, sat vremena pre smrti, sedeo je na prozoru zgrade u kojoj je živeo, a zatim je zapalio školski ruksak sa udžbenicima i zauvek otišao sa ovoga sveta. A poslednjih sat vremena za mene će ostati večna misterija. Zamislite samo sat vremena i na autobuskoj stanici, a kamoli sat vremena pred sigurnu smrt. Taj i takav sat duži je od večnosti. Portali, gladni senzacija i krvi, dok je Mahir još ležao na pločniku ispred zgrade preneli su da je anonimna komšnica videla dete kako najmanje sat sedi pored prozora. Treba li ovo komentarisati ili je ovo samo dokaz našeg tradicionalnog merhametluka?
A meni opet, kao majci, ostaje pitanje – kako da nam niko toga dana nije pokucao na vrata? Hoće li nam anonimni komšija bar sad pokucati? Toliko o komšiluku i našem opevanom merhametluku. A šta ćemo s policijom i takozvanim procedurama? U trenutku dok se moj suprug i ja pripremamo za poslovni izlazak – zazvonio je interfon, jednom, dugo. A posle petnaestak minuta ponovo, višekratno: dižem slušalicu – javlja se ženski glas s pitanjem: da li tu živi dečak koji ima četrnaest godina? Odgovorila sam potvrdno, dok je ženski glas zapovedio da siđem jer nas traži policija. Interfonom su nas, jer je očito sedmi sprat tog dana bio previsoko, pozvali pred ulaz zgrade, da sasvim nepripremljeni svedočimo užasu, u kojem je već učestvovala radoznala svetina dajući anonimne izjave.
Zato, molim vas, policiju ovoga grada, da mi odgovorite na pitanje: imate li decu? Policija me, u trenu kad svedočim užasnoj smrti jedinog sina, stavila pred rulju, znatiželjnu masu, vatrogasce i hitnu pomoć. Naravno i kamere su već bile tu jer su svi znali pre mene. Da li to znači da ćete imati isto ili više srca prema maloletnim sadistima koji su mi dugotrajnim, sistematskim i nadasve morbidnim zlostavljanjem dete oterali u smrt? Znači li to da ćete i njima, čija su vam imena i porodični pedigrei poznati takođe zvoniti jednom najpre dugo, a zatim i kratko? I znači li to da ćete i s njima na isti ili sličan način postupiti, ili su oni toliko zaštićeni da mogu uraditi što god požele. Molim nepoznatog stanara zgrade koji je dao izjavu, pod uslovom da ostane anoniman, odgovori na sledeće pitanje – zašto je, zašto celi sat gledao dečaka koji sedi na prozoru požarnih stepenica osmog sprata – a da ga ne upita je li dobro, zašto ne ide kući, muči li ga što, gde su mu roditelji, ili da ga pozove u svoj stan? Da li ste i za trenutak svesni da ste samo sa par pitanja i jednim ljudskim gestom mogli spasiti jedno dete. Imate li, komšija, dušu? Čega se bojite? Koga, pa ste anonimni? Ili Vas je ipak stid?".
Dalje u pismu očajne majke piše kako su se novinari utrkivali da pišu o ovom slučaju objavljujući i slike, kao i ime žrtve iako je maloletan.
"Dalje, molim Veće za štampu da mi pomogne. Molim Vas, kao ljude, i one od Vas koji ste roditelji – da ne dozvolite ovo mučenje i iživljavanje nad roditeljima žrtve. Vi to možete. Dečak nad kojim su se iživljavali zaštićeni sinovi i kćeri gradske “elite” nije izdržao. Dve godine Mahir je pohađao Internacionalnu školu na Ilidži. Šta se uzornom i odličnom detetu dešavalo u te dve godine? Šta se može dogoditi detetu, toliko strašno, toliko neizdrživo da to ne može podeliti s rođenom majkom? Šta se to užasno i neljudsko i danas dešava u toj školi – da je moglo četrnaestogodišnjaka oterati u grob? Šta krijete? I za čiji račun? Koliko dece danas ćuteći pati i razmišlja o samoubistvu, dok vi ćutite, nastavnici, pedagozi, prosvetni inspektori, silna ministarstva?
Može li novac kupiti baš sve? Da li se bojite Boga ili mislite da ste i s njim napravili poslovni aranžman? O procentima ovde neću. Majka sam, a deteta nemam. Moj dečak, moj Mahir, koji nije imao loše ocene, nije pio, nije se drogirao, nikome nije pravio probleme, a najmanje je bilo koga zlostavljao, izgubio je svaku nadu, jer je u školi bio višestruko izdan.
S jedne strane od svojih drugova, s druge strane od onih koji su ga prvi morali zaštititi, ako ništa drugo, onda zato jer im je to zakonska obaveza. Doduše, samo ako bi bili u školskom sistemu BiH. Međutim, ova škola, kao i većina privatnih posle rata, bez obzira na formalne uzuse, u suštini su eksteritorijalne. U njih će se možda za neko vreme početi ulaziti sa vizom i pasošem. Ostaje da se odgovori na kraju: Odakle dolaze svi ti profesori i ko je izdao licencu školi?
(...)
Ne znam ko je ni u kakvoj vezi iz Vlade Kantona sa predstavnicima i vlasnicima škole, to prepuštam policiji i Tužilaštvu. Dragi moj sin, lišen osećaja za materijalno kao ideje vodilje u životu, morao je silom prilika da živi u svetu u kojem je profit jedino merilo stvari, a novac i političke veze u skupoj “elitnoj” školi daju pravo maloletnim monstrumima na sve što požele, pa i najgore perverzije.
Dragi naši zavodi, inspekcije, internacionalne škole, ministarstva, pedagoški zavodi, nastavni savjetnici – ČESTITAMO VAM – uspešno odgajate monstrume, sinove fudbalera, fudbalere sinove ambasadora, biznismena, monstrume koji se više ne mogu obuzdati ni unutar školskih zidova gde vulgarni, prosto, nasilnički vređaju, pred nastavnicima maltretiraju, u školi oni bezdušno tuku, mrcvare, i siluju.
Svi ćute. I verovatno će i dalje tako. Možda će im život tako biti lakši, kao što nedavno rekoh jednoj na smrt uplašenoj nastavnici od koje sam tražila da na sudu posvedoči samo ono što je i sama videla. Neka radi po svojoj savesti, Moje dete, na moju beskrajnu tugu, nije izdržalo, ali se svejedno i s razlogom bojim za druge. Bojim se – Čije je dete sledeće?
Koliko mučenih i mrcvarenih nikada više neće doći kući? Ili će doći, ali trajno istraumirani. Koja majka više neće ugledati svoje dete sa rancem na vratima? Koja je, majke, od nas sledeća?
A vi devojčice – koje ste Mahira sistemski psihički zlostavljale, kako vulgarnim i ponižavajućim crtežima, tako i pogrdnim rečima, bićete jednog dana majke, a ja vam želim da vam vašu decu ne pokazuju mrtvu na pločnicima zato što su ih, između ostalih, zlostavljale devojčice poput vas", završila je pismo Alisa Mahmutović.
(slobodna-bosna.ba)