Nije znao šta mu se dešava, kao ni njegova porodica. Svaki posao ga je brzo umarao, gubio se u kraju u kom živi, a pred kraj je počeo da krivi suprugu za sve i svašta, piše portal Stil.
Bilo je potrebno nekoliko godina da shvate o čemu se radi, ali već je bilo gotovo - njegova supruga Kamara ostala je sama sa četvoro dece, a ovo je njena ispovest:
"Da sam znala da ću svaki dan izgubiti deo Džejsona, mnogo naših dana moglo je da bude drugačije. Možda se ne bih toliko brinula o malim stvarima, dragoceniji bi mi bio svaki trenutak, pokazivala bih mu više ljubavi, ali jednostavno nisam znala.
Imala sam 25 godina i bila sam trudna sa našim blizancima, bili smo tako uzbuđeni saznavši na ultrazvuku da ćemo dobiti dvoje dece. U 27. nedelji trudnoće morala sam da mirujem, a on je bio neverovatan. Odlazio je u kupovinu, kuvao, igrao razne igrice sa mnom. Bio je toliko zaštitnički nastrojen prema meni, pazio je da se ne naprežem i pokušavao da mi olakša svaku sitnicu. Nakon rođenja dece, menjao im je pelene, uspavljivao ih, čitao, valjao se sa njima po podu, pevao sa njima...
Ali, 2009. godine, nakon rođenja našeg trećeg deteta, počela sam da primećujem promene kod njega.
Prvo je počeo da gubi interes za svoj posao, i to nakon što je osam godina bio jedan od najomiljenijih učitelja u svojoj školi. Obožavao je da radi tamo. Odjednom, kao da je hteo da prestane da radi, što je šokiralo i mene i druge ljude. Kako sam želela da bude srećan, podržala sam ga u toj odluci, a on je potom pronašao posao u lancu brze hrane.
Međutim, nekoliko meseci kasnije, opet je promenio ploču - hteo je da se okuša u radu u policiji našeg grada. Prvo sam bila uz njega jer mi se činilo da voli izazove, ali ubrzo sam saznala da se on bori i da mu je teško to da radi. Iako su drugi govorili koliko je posao lagan, on je uvek prigovarao da mu je jako teško. Bio je pod tolikim stresom da je počeo da gubi na kilaži i bio je stalno uznemiren. Ponavljao je kako on to više ne može, čak je ponekad plakao pre odlaska na posao.
Nakon otprilike 11 meseci, Džejson je otišao iz policije. U to vreme borio se sa kožnom infekcijom i dve nedelje je bio u bolnici. Tada sam primetila da govori čudne stvari. Sestra bi ga pitala: Kako ste dobili tu infekciju?, a on bi odgovorio, Imao sam dve doze jutros.
Mislila sam da je to zbog lekova, ali svejedno sam bila zabrinuta.
Uskoro je imao problema sa pamćenjem. On je bio fudbalski i košarkaški trener dok je bio učitelj, pa je odlučio da pomogne prijatelju u kreiranju sportskog programa za predškolce. Ali, Džejson nije mogao da zapamti raspored, pa je pisao beleške po rukama kad i gde mora da se pojavi. Njegova zaboravnost se pogoršavala.
Jednom nas je vozio na utakmicu i krenuo je pogrešnim smerom u jednosmernoj ulici. Drugi put je ćerku odveo kod komšija i izgubio se dok se vraćao. Policija ga je dovela kući.
Oko Božića 2012. godine otišao je da stavi sijalice na kuću, za šta mu inače treba sat vremena, ali ovaj put to je trajalo četiri sata. Čula sam kako viče: Ta glupa svetla...
Sećam se da je rukama prekrio lice i pitao: Zašto mi se to događa? Izgledao je skrhano. Mene je okrivljivao da sam prestroga prema njemu, više se nije toliko bavio našom decom. Počela sam da razmišljam o razvodu, pa smo otišli kod savetnika, ali nam je on preporučio neuropsihijatra, a to nas je dovelo do neurologa sa klinike Mejo u Minesoti 2013. godine.
Džejson je otišao na ispitivanja, uključujući skeniranje mozga. Noć pre našeg susreta sa svojim lekarom, pogledala sam Džejsonove nalaze.
Ne sećam se tačnih riječi, ali poruka je glasila da je njegova moždana slika u skladu sa onima kakve imaju ljudi oboleli od Alchajmerove bolesti. Osećala sam se kao da me je neko udario. Niko u Džejsonovoj porodici nije imao ovu bolest.
On je samo klimnuo glavom na reči lekara i zaplakao. Kod kuće smo okupili decu i pokušali da im objasnimo šta sa tatom nije u redu.
S vremenom je sve više zaboravljao, nije znao moje ime, nije mogao da se seti imena naše dece. To je bio jedan od naših najgorih dana ikad. Prijatelji i poznanici pomagali su mi oko brige o njemu. Stanje mu je postajalo sve lošije pa sam morala da ga smestim u ustanovu za negu. Čak se i moja svekrva doselila kod nas kako bi što više bila uz njega.
Često sam ga posećivala sa decom, pokazivali smo mu slike, pričala sam mu o našem životu, a on bi se ponekad nasmejao. Umro je 28. oktobra 2014. godine. Imao je samo 37 godina.
Džejson je bio otac pun ljubavi i brižan suprug - moj najbolji prijatelj. Moram da verujem da je to sve što se dogodilo deo Božjeg plana. Voleću ga i misliti na njega zauvek", ispričala je Kamara.